Građanski otpor: Istrajno i besciljno traganje za pravdom

U Srbiji su u jeku protesti povodom tragedije u Novom Sadu. Od vlasti se traži hapšenje i procesuiranje odgovornih, čekaju se i ostavke predsednika Vlade Srbije i gradonačelnika Novog Sada.

Tragedije kroz koje je srpsko društvo prošlo za vrlo kratko vreme pokazuju da sistem ne valja ni u jednoj sferi društva, pa građani traže pravdu na ulici. Međutim, već više od decenije pobune ne donose promene.

Sagovornici „Vremena” su u jednom složni, jer su besciljne.

Naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Dejan Bursać kaže za „Vreme” da je nejasan odgovor na glavno pitanje – šta hoćete da postignete?

Foto: Milica Vučković/Fonet

„Rekao bih da tu aktivisti imaju možda veću šansu za uspeh u ovom političkom okviru, od političkih stranka, a to smo videli na primeru protesta protiv Rio Tinta 2021. i 2022. godine. Tu su bili konkretni i ostvarivi zahtevi”, kaže Bursać.

Kako objašnjava, aktivistima nije nužno krajni cilj smena režima. Te mogu da se fokusiraju na jasan cilj, koji može da privuče pažnju velikog broja građana, ako je razuman.

„Vučić koristi konfuziju, on je i posle ‘Ribnikara’ i posle katastrofe u Novom Sadu odmah rekao – hoćete izbore ili referendum o opozivu predsednika? Iako ovo drugo ne postoji u našem Ustavu. On odmah ide u izbornu arenu jer će baš tako namamiti svoje protivnike. Onda se oni okome na Vučića i protesti se time razvodne i defokusiraju”, kaže Bursać.

Takođe, dodaje, delegitimizuje organizatore jer kaže, vidite, njih nije briga, za u ovom slučaju žrtve u Novom Sadu, njima je stalo da menjaju vlast.

„To je očekivan pristup režima, po kome igraju već dosta dugo. Kad naučite da fokusirate zahteve i da ih osnovano tražite, onda možda ima šanse da se ciljevi postignu”, kaže Bursać.

Koji je cilj?

Postavlja pitanje, da li je u konkretnom slučaju, cilj postizanje odgovornosti za urušavanje Želežničke stanice u Novom Sadu?

„Ili je maksimalistički cilj smene režima? Ja ne vidim da se smena dešava u skorijoj budućnosti, zbog svih drugih strukturalnih implikacija koje podržavaju ovaj režim”, kaže Bursać.

Iz perspektive opozicije, dodaje, valjda su dosad shvatili da neće srušiti režim time što će se na ulici okupiti 100.000 ljudi i stajati tu nekoliko sati.

„Ali možda sinteza brojnih situacija u kojima opozicija uspe da pobedi režim, hoće. Možda je vreme da opozicija proba neku dugotrajnu strategiju, a da ne bude sve kratkotrajna euforija i oruk. Pa se posle poraza pada u apatiju”, kaže Bursać.

Kada je reč o aktivizmu, ukazuje i da se često odgovornost prebacuje na građane.

„Ljudi su svuda isti. Ljudska priroda svuda reaguje na slične podsticaje. Ja bih rekao da je svaki neuspeli aktivizam, krivica organizatora. Koji nisu dovoljno proučili kako da mobilišu građane, da ih animiraju”, kaže Bursać.

Srbija kao svetionik aktivizma u regionu

Iako traganje za pravdom na ulici deluje ponekad beznadežno, banjalučki socijalni psiholog i analitičar Srđan Puhalo kaže za „Vreme” da Srbija u odnosu na čitav region deluje kao svetionik borbe protiv vlasti.

„Iako je nekad sve predstavljeno kao gomila luzera koji se non-stop bune, a svaki put izgube, mislim da svi ti porazi vode ka pobjedi. Ne mirite se sa trenutnim stanjem za razliku od nas u BiH, za razliku od Crne Gore, Makedonije… Hrvatska je priča za sebe”, kaže Puhalo.

Foto: Zoran Mrđa/Fonet

Sagovornik „Vremena” dodaje da uprkos tome što trenutno nema rezultata, vidi da su ljudi u Srbiji jedini koji permanentno izlaze na ulicu.

„Čak i u poređenju sa Rumunijom, Bugarskom, koje nisu mnogo sređenije zemlje, vi godinama imate akcije, u kojima, doduše, potrošite neke lidere, ali ipak tragate za rešenjem.

Nemoguće je da niko drugi nema probleme, osim Srbije. Ostali u regionu kao da su se pomirili sa situacijom”, smatra Puhalo.

Ideološka šizofrenija

Drugi deo priče je, kaže, zašto ove borbe nisu uspešne.

„Ono što ja vidim kao problem Srbije je što ne zna šta hoće od sebe. Raspolućena je, možemo reći i šizofrena. Stomak hoće na Zapad, a srce hoće na Istok. Hoće demokratiju, ali bi neki voleli i kralja”, kaže Puhalo.

Kao da ne mogu da se poslože prioriteti, dodaje, i stalno se preispituju stvari.

„U čitavoj paleti ideologija, nikako da se iskristališe jasna slika kuda Srbija želi da ide.

Jer ako pogledate istraživanja javnog mnjenja, vi ste antievropski orijentisani. A čini mi se da je Srbija mnogo evropskija trenutno i od Crne Gore, Bosne i Makedonije u smislu da su snage za Evropu mnogo jače nego bilo gde drugo”, kaže Puhalo.

U takvoj situaciji, naglašava, gomila energije se usmerava na mnogo strana i nema fokusa.

PROTESTNI SKUP „SVE MORA DA STANE“

„I tako je čini mi se, od Đinđićeve vlade pa naovamo. Još jedna stvar koja je veoma važna je što je vaše igralište političke borbe čudno. Ne postoje jasna pravila, ili se mijenjaju u toku igre.

Nemate sudije koji se pridržavaju pravila i sprovode ih. Nema emokratskih izbora, slobodnih medija, sudstvo je neefikasno”, kaže Puhalo.

Male pobede se ne podrazumevaju

Uprkos svemu tome, iskra građanskog aktivizma opstaje.

„Vi imate litijum, imate Novi Sad, to nije samo iskra, to je vrlo razbuktala stvar. Mislim da Vučić sada, koliko ima rupa na brodu, nema toliko prstiju na rukama da ih začepi”, kaže Puhalo.

Kao jedan od ključih problema regiona ističe i nedostatak uzora, modela po kome bi se desile promene.

„Ali za promjene treba vremena, treba istrajnost i fokus. Na kraju, svi imamo taj problem što nam ljudi koji su razočarani i ljuti – odlaze.

Ne ostaju u zemlji da se bore. Nikako onda da dođemo do neke kritične mase koja će biti dovoljno ljuta, moćna i velika da napravi neki preokret. Fali nam model uspeha i nada da se nešto može promijeniti”, kaže Puhalo.

Ističe pak, malih pobeda ima, samo ih vlast prikriva i prikazuje kao poraze.

„Mali uspesi se ne slave, već se podrazumijevaju. Umesto da se dignu na neki nivo da se vrati samopouzdanje, nada i vjera da se može”, zaključuje Puhalo.