Godina Zmaja

Kad pomislim na dane Miloševićeve vladavine, moram da im odam jedno priznanje. Naučili su me kako da se staram o sebi, kako da u sistemu koji je nepovoljan i većini ne ide naruku uspostavim funkcionalnu metodologiju preživljavanja, pa i uspostavljanja autonomne, rastuće i plodne autorske produkcije, faktički lišen uslova i sredstava koji ih u normalnim okolnostima tvore. To je bio proces učenja koji je u socijalističkom samoupravljanju bio gotovo nezamisliv, trebalo je biti okretan i prilagodljiv, razumeti i reagovati na promene koje su se oko vas zbivale na dnevnoj bazi bez jasne naznake o tome šta donosi sutra. Iz današnje perspektive gledano, tih 13 godina mi deluju nerealno.

Započele su u septembarsko leto 1987. dok sam sedeo na galeriji konaka manastira Dečani i na crnobelom portabl televizoru gledao prenos Osme sednice, a završile se 5. oktobra 2000. u svečanoj sali solunskog hotela “Makedonija”. Neposredno po mom ulasku, posle višečasovne šetnje sa Sokoljom Bećirijem i neuspešnih pokušaja da s telefonske govornice dobijem kuću, prolomili su se aplauz i ovacije iz dlanova i grla evropskih kustosa i umetnika koji su se okupili na konferenciji o daljem razvoju savremene umetnosti u izrazito promenjenom svetu, dajući mi time do znanja da je režim profesorke sociologije sa PMF-a i njenog supruga u Beogradu konačno pao…

Pročitajte ceo tekst Uroša Đurića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (20. aprila)

Pretplatite se na digitalno izdanje