„Osobe koje imaju problem i sa fizičkim i sa mentalnim zdravljem, a kroz sajberhondriju idu po izlečenje ka ‘doktoru Guglu‘, u velikom su riziku od razvijanja anksioznih reakcija ili poremećaja. Neko ko je inače imao problem s mentalnim zdravljem, dobiće drugu vrstu mentalne bolesti, a oni koji su imali problem, uslovno rečeno, samo sa fizičkim zdravljem, u riziku su da razviju anksioznost. Sajberhondrija tako može da se razvije u depresiju i opsesvno-kompulsivne poremećaje“, kaže za „Vreme“ psihološkinja Jelena Vukičević.
Objašnjava da je sajberhondija je relativno nova pojava i da je uzela maha u vreme pandemije korona virusa.
Svi znamo nekog ko je išao kod „doktora Gugla“
Iako zvaničnih statističkih podataka nema, Vukičević ukazuje da svako od nas zna bar nekog ko je u doba pandemije, ali i nakon toga, vrlo često pretraživao simptome bolesti i moguće lekove na internetu.
„I u televizijskim anketama smo mogli da vidimo šta sve ljudi tvrde da sigurno pomaže protiv virusa, a te informacije sigurno nisu dobijali od lekara, već na internetu, posredstvom algoritama koji su im servirali instant rešenja i zato sajberhondiju treba ozbiljno shvatiti“, kaže Vukičević.
Upozorava da svakog ko na internetu traži rešenje za svoj zdravstveni problem sajberhondrija može da dovede do pogrešnih rešenja, čak i do onih koja ugrožavaju zdravlje.
A pored toga pati i mentalno zdravlje, s obzirom na to da je sajberhondrija jedan od načina na koji se ispoljava anksioznost. Ta anksioznost se javlja upravo zbog besomučnog pretraživanja interneta u potrazi za informacijama o bolesti.
Algoritam „boji i oblikuje našu stvarnost”
Vukučevič kaže da, bez obzira da li se za informacijama traga preko pretraživača ili posredstvom društvenih mreža, algoritam nema „svest“ o tome šta je kvalitetna informacija, nego samo vodi računa o njenom kvanititetu.
Podseća na ono što je primetio svako ko je na internetu intenzivno tražio informacije o nekom pojmu – da vrlo brzo primetimo da nam se serviraju nove informacije koje produbljuju već postojeće informacije o tom pojmu.
Tako je i sa informacijama koje pretražujemo o bolestima, jer algoritam „boji i oblikuje našu stvarnost, a mi toga nismo svesni, i u toj provaliji informacija možemo da nađemo baš onu koja će nam odgovarati i za koju ćemo biti sigurni da je prava informacija“.
Ona to poredi sa horoskopom, gde svako može da se pronađe u mnogobrojnim osobinama astrološkog znaka kome pripada.
„U psihologiji se to zove pristrasnost i to je vrsta greške u mišljenju, jer smo mi pristrasni kada se suočavamo sa informacijama koje su u skladu sa našim uverenjima, stavovima i pretpostavkama. Mi tražimo potvrdu onoga što mislimo, a ne obaranje naših uverenja, ne tražimo argumente koji će oboriti već koji će potvrditi našu pretpostavku“, kaže Vukičević.
Slabo kritičko mišljenje
Ističe da, pored greške u mišljenju, na razvoj sajberhondrije značajno utiče i što ljudi uglavnom nemaju ni nužno znanje o medicini ili ga nemaju uopšte.
„Kritičko mišljenje nije jako među našim stanovništvom, ono se nigde ne uči, nego se informacije uzimaju zdravo za gotovo, ili se informacije uzimaju sa punim poverenjem kada dolaze sa mesta pozicije moći. Na društvenim mrežama možemo da izaberemo koga ćemo da pratimo i možemo da razvijemo osećaj poverenja sa tom osobom koja može da daje veliki broj dezinformacija, ali ćemo biti uvereni da su te dezinformacije korisne za nas“, kaže Vukičević.
Romantizacija problema sa mentalnim zdravljem
Govoreći o potrebi da se kroz sajberhondriju jednostavno dođe do informacija o problemima sa mentalnim zdravljem, Vukičević upozorava da ta potreba dovodi do romantizacije takvih problema.
„Pitanja mentalnog zdravlja globalno nisu van tabua, zbog čega je mentalno zdravlje i dalje prekriveno stigmom i autostigmom, pa je ljudima neprijatno da se tom temom bave na ispravan način, zbog čega traže alternativne načine koji ih dovode u relativizaciju i umanjivanje tih problema. Ljudi koji pribegavaju romatizaciji mentalnih bolesti žele da ih neko preplavi rečima podrške, nežnosti i pažnje, ali se, ako se samo na tome završi, to može smatrati negativnom pažnjom“, kaže Vukičević.
Jer kada neko podeli svoju priču o problemu sa mentalnim zdravljem, najčešće posredstvom društvenih mreža, „dobije mnogo poruka podrške, floskula i hrabrenja“.
„To u prvom momentu može da pomogne i umiri, jer je tu osobu neko saslušao, ali nakon toga nema više ničega: komentari se prekidaju, nema više lajkova i osoba ostaje sama sa svojim problemom, a da ništa konkretno korisno nije učinila za sebe“, kaže Vukičević.
Ona navodi da kroz romatizaciju mentalnih problema ljudi pokušavaju da svoje slabosti pretvore u svoje vrline.
„Svoje i dobre i loše strane, pozitivne osobine i mane treba prihvatiti kao takve, ali je problem kada osoba bira da se ne bavi problemima i manama, tako što će ih prevazići ili razrešiti, nego ih stavlja u kontekst romantizacije. Tako ispada da je neko bolji, nežniji ili kvalitetniji čovek što je slabiji i fragilniji. Romantizacija mentalnih bolesti se prepoznaje po tome što se stavlja u kontekst vrline, pa imamo rečenice kao: ‘On je previše dobar i nežan i pun ljubavi, a ovaj svet je suviše surov, pa je on morao da pobegne u zavisnost ili u smrt’“, kaže Vukičević.
Ukazuje da oni koji romantizuju mentalne probleme rešenje za takve probleme vide u pojavi osoba koje će ih spasiti.
I zaključuje: „To ljude koji zaista pate od mentalnih problema skreće sa puta, dezinformiše ih i dovodi u zabludu da je samo potrebno da ih neko voli, a da će oni kroz tu ljubav postati bolji ili zdravi ljudi. Tako se troši dragoceno vreme u preduzimanju koraka za lečenje“.
