Aleksandra Tomanić je direktorka Evropskog fonda za Balkan, regionalne fondacije sa sedištem u Beogradu. Kada organizuje sastanak u susednoj Bosni i Hercegovini, mora pažljivo da razmisli da li može da pozove i učesnike iz Kosova. Za njih je put komplikovan i dugotrajan, jer prvo moraju da putuju u Skoplje, kako bi dobili vizu za BiH. Isto važi i za učesnike iz BiH koji žele da putuju na Kosovo, piše Dojče vele.
„Pritom je pre dve godine u Berlinu dogovoreno da se ukine vizni režim između Bosne i Hercegovine i Kosova“, žali se Tomanić. Zaista, u novembru 2022. šefovi vlada šest zemalja Zapadnog Balkana – Albanije, Bosne i Hercegovine, Kosova, Severne Makedonije, Crne Gore i Srbije – potpisali su tri sporazuma kojima se međusobno priznaju lična dokumenta, univerzitetske diplome i neke profesionalne kvalifikacije. Ipak, do danas nije došlo do njihove potpune primene.
„To nije jedino neispunjeno obećanje Berlinskog procesa“, dodaje Tomanić.
Ad-hok inicijativa: nada za Zapadni Balkan
Berlinski proces pokrenut je 2014. na inicijativu tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel. Pre toga je predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker najavio „pauzu u proširenju“. Da bi podržala šest zemalja Zapadnog Balkana u njihovom približavanju EU, Merkel je u leto 2014. pozvala njihove vlade na konferenciju u Berlinu.
Učesnici su bili predstavnici šest zapadnobalkanskih zemalja i deset država domaćina: Nemačka, Austrija, Italija, Grčka, Poljska, Bugarska, Slovenija, Velika Britanija, Hrvatska i Francuska. Učestvovale su i institucije EU, međunarodne finansijske institucije, kao i predstavnici civilnog društva, mladi i kompanije iz regiona. Prvobitno je planirano da Berlinski proces traje samo četiri godine, ali sada se osvrćemo na njegovu desetogodišnju istoriju.
Od 2014, godišnji samiti održavani su u različitim evropskim gradovima: Beč, London, Pariz, Trst, Poznanj, Sofija, Berlin i poslednji u Tirani. Zemlje domaćini su svake godine dodavale nove prioritete, što je dovelo do pojave novih ministarskih konferencija i tema. Tako se sada održavaju godišnje konferencije o ekonomskoj saradnji, razmeni mladih, bezbednosti, digitalizaciji, zelenoj energiji, poljoprivredi, kao i konferencije o pitanjima Roma i rodne ravnopravnosti.
Održavanje EU-perspektive
Deseti sastanak ponovo se održava u Berlinu – i traje već nekoliko nedelja. Od juna 2024. na različitim forumima i nivoima raspravljano je o tim i drugim temama. Samitom šefova država i vlada, 14. oktobra 2024. na koji je pozvao kancelar Olaf Šolc, završiće se ovogodišnji sastanci.
Bodo Veber, stručnjak za Balkan koji živi u Berlinu, vidi pozitivne efekte procesa: „Redovni sastanci šefova država i vlada, kao i ministara, postali su normalna pojava“, kaže on u intervjuu za Dojče vele. To je, prema njemu, doprinelo očuvanju EU-perspektive zemalja Zapadnog Balkana. Ipak, kako dodaje, Berlinski proces nije trajno stabilizovao regionalne odnose. „Srbija, koja ne priznaje Kosovo, i dalje vodi agresivnu regionalnu politiku zasnovanu na konceptu ‘srpskog sveta’“, tvrdi Veber.
Taj nacionalistički koncept, koji promoviše predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ima za cilj da ujedini Srbe u različitim zemljama Balkana, posebno u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu. Takve težnje destabilizuju region.
Kritički pogled unazad
Aleksandra Tomanić takođe kritikuje: „Deset godina nakon osnivanja, Berlinski proces i dalje deluje vrlo improvizovano“. Iako postoji mnogo formata i sastanaka, kaže, konkretni rezultati izostaju, a mnogi dogovoreni sporazumi nisu sprovedeni. „Slično kao kod proširenja EU, najveći neuspeh ostaje politička dimenzija saradnje, koja je zanemarena“, ocenjuje Tomanić.
Osim toga, mnogi problemi se prećutkuju u okviru Berlinskog procesa kako bi se postigli kompromisi. „U Srbiji se demokratske strukture i dalje urušavaju, a predsednik Vučić koristi sukobe kako bi ojačao svoju političku kontrolu“, kritikuje Tomanić. Vučić ne dozvoljava ulazak kritičarima režima iz drugih zemalja i oslabio je medije i slobodu izražavanja. Razočarana je što se o tome ćuti u okviru Berlinskog procesa. „Najvažnije je da se napravi još jedna zajednička fotografija koja deluje kao uspeh“.
Primeri regionalne saradnje: RYCO i ukidanje rominga
Ipak, postoje i uspešni primeri: pored postepenog ukidanja roming tarifa za internet i telefonske pozive između zemalja Zapadnog Balkana, i program za saradnju mladih (RYCO) jedan je od uzornih projekata Berlinskog procesa. Taj program je do sada okupio 31.000 mladih iz regiona.
Evropska unija je takođe dodelila 30 milijardi evra Zapadnom Balkanu kroz Program za ekonomski razvoj i investicije, od kojih je 16 milijardi evra već uloženo u projekte infrastrukture, energije i digitalizacije. Međutim, sporazumi o mobilnosti, koji su trebali da podstaknu ekonomsku povezanost, uglavnom su propali.
Nerazrešeni sukob između Srbije i Kosova i dalje blokira ključne napretke u regionalnoj saradnji.
Sporazum o slobodnoj trgovini CEFTA
Povodom desetogodišnjice, planira se potpisivanje novog sporazuma CEFTA – regionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini, koji bi trebalo da ojača veze zemalja Zapadnog Balkana sa unutrašnjim tržištem EU.
Kosovo bi pritom po prvi put trebalo da bude priznato kao nezavisna država, a ne kao protektorat UN.
Neposredno pred samit, kosovski premijer Aljbin Kurti je popustio pod pritiskom nemačkog izaslanika za Balkan Manuela Zaracina i ukinuo blokadu za srpsku robu, koja je bila na snazi od juna 2023. Njegova vlada tvrdi da je na taj način pokušala da zaustavi šverc oružja iz Srbije na Kosovo.
Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je na pripremnom sastanku ministara spoljnih poslovaocenila da je to „istorijski korak“ za region. Ipak, smanjila je očekivanja: „Papir je jedno, a dela su drugo. Ali, prema delima svakog dana procenjujemo sve partnere ovog procesa“, objasnila je Berbok.
Berbok je potvrdila volju EU da primi šest zemalja Zapadnog Balkana. Zemlje-članice Unije su, kaže, jedinstvene u stavu da ne žele sive zone u Evropi koje bi ruski predsednik Vladimir Putin mogao smatrati svojim područjem uticaja.
„Mi smatramo da je pridruživanje zemalja Zapadnog Balkana geopolitička nužnost. Za nas vaše zemlje nisu sive zone. Za nas ste partneri – Evropljanke i Evropljani kao i mi. I želimo da što pre postanete deo Evropske unije“.
