U tekstu „Princip slobode: Zabrana pušenja štetnija je od pušenja“ Ivan Milenković razvija tezu da zabrane, poput zabrane pušenja u kafanama, doprinose jačanju fašizma. Pored toga što sadrži niz smelih tvrdnji i poređenja, tekst je ideološki isključiv – jedno ideologizirano shvatanje slobode implicitno nameće kao univerzalni princip.
Pođimo od toga da se celokupna civilizacija temelji na zabranama: od zakonskog uređivanja, na primer, svojinskih odnosa, do standardizacije jezika – svako normiranje je po svojoj suštini zabrana. Bez zabrana nema ni ljudskog društva. Dakle, nije pitanje da li su zabrane nužne – jesu, pitanje je koliko je svaka konkretna zabrana opravdana: da li je ono što joj je cilj važnije od onoga što moramo žrtvovati ili ograničiti, a to su po pravilu izvesna prava i slobode.
Ovde je bitno napomenuti da individualna prava i slobode ne postoje u vakuumu, već uvek u kontekstu, „uglavljena“ u odnose moći. Tako, na primer, nije isto kada se feministkinje pozivaju na telesnu autonomiju zahtevajući pravo na bezbedan prekid trudnoće, i kada se na telesnu autonomiju pozivaju protivnici vakcinacije.
Ukoliko bismo ignorisali kontekst, mogli bismo da zaključimo da onaj ko podržava pravo na abortus, principijelno mora podržati i odbijanje ljudi da se vakcinišu. Ne mora.
U prvom slučaju kontekst je patrijarhalna kontrola žena, a u drugom činjenica da kolektivna otpornost na zarazne bolesti zavisi od obuhvata imunizacije i da uspešno sprečavanje epidemija zahteva zajedničku akciju.
Iako se tekst Ivana Milenkovića bavi zabranom pušenja u Francuskoj, odnosno slobodom da se „zapali unutra“, debatu o ovom pitanju ostaviću po strani, jer smatram da je pogrešno postavljena.
Naime, reč je o ograničenju koje se pravda očuvanjem zdravlja, a ne o zabrani koja sluti na totalitarizam – totalitarna zabrana podrazumevala bi zabranu pušenja na otvorenom i, u nekom orvelovskom scenariju, u privatnim stanovima. Mnogo zanimljivije od debate o zabrani pušenja je definisanje slobode i uspostavljanje uzročne veze između društvene regulacije i jačanja ekstremne desnice.
Šta je sloboda?
Autor pojam slobode izvodi iz liberalne filozofske tradicije u kojoj je sloboda odsustvo prisile i mešanja države u pravo pojedinca da „ima prostor u kojem traži sopstvenu sreću“. Liberalno shvatanje slobode samo po sebi nije sporno. Sporno je to što ga tekst tretira kao univerzalno i podrazumevajuće, ne ostavljajući prostor za pluralizam, za koji tvrdi da je suštinska karakteristika slobodnog društva.
Francusko društvo je, navodi se u tekstu, među najslobodnijima na svetu. Jedan od pokazatelja slobode je pluralizam u sferi informisanja, odnosno postojanje listova koji pokrivaju ceo ideološki spektar. „Isto tako kao što u slobodnom društvu imamo izbor štampe i medija uopšte u vrlo širokom ideološkom uglu, tako je u ponudi vrlo širok spektar i svega ostalog, računajući i kafane,“ ističe se, ali se previđa da „pravo“ da se puši u kafani po svojoj važnosti ne može da se poredi sa pravom na informisanje.
„Do sada, za ovih nekoliko hiljada godina, nije pronađen nijedan model koji bi jemčio više slobode od poretka koji počiva upravo na negativnom određenju slobode. Nijedan usrećiteljski poredak (komunizam, na primer) nije doneo toliko sreće ljudima (kakve sreće… usrećiteljski poreci su obećanje pakla) koliko poredak koji ne obećava sreću, nego slobodu.“ Ova tvrdnja nije potkrepljena empirijom. „Indeks sreće“ za 2022. godinu ukazuje na to da je među „najsrećnijim“ zemljama najviše onih sa jakim elementima države blagostanja, u kojima je više regulative nego u nekim drugim niže rangiranim.
„Sloboda je uvek rizik. Sloboda je izlaganje i nesigurnost. Sloboda je uvek borba za slobodu. Upravo je razlika između slobodnih i neslobodnih društava u stepenu sigurnosti.“ Mnogi se ne bi složili. Marks, na primer, smatra da sloboda počinje tamo gde prestaje „carstvo nužnosti“. Drugim rečima, preduslov slobode je zadovoljenje osnovnih životnih potreba – za hranom, krovom nad glavom, zdravom radnom sredinom, obrazovanjem. Čovek može biti istinski slobodan tek ako ne mora da brine da li će sutra imati šta da jede i čime da plati račune. To što francuska štampa daje uvid u širok ideološki dijapazon, značiće mu tek ukoliko je, kroz svima dostupno obrazovanje, osposobljen da o medijskim tekstovima kritički misli. U marksističkoj tradiciji, sloboda je sve suprotno od rizika i nesigurnosti.
Zadovoljenje osnovnih potreba svih zahteva redistribuciju izvan tržišnog mehanizma koji je ustrojen tako da vrednost „gura“ ka gore – od onih koji je stvaraju ka najbogatijima. Drugačija distribucija podrazumeva (drugačiju) regulaciju. „Kroz regulaciju i kontrolu može se postići sloboda ne samo za nekolicinu, već za sve – sloboda koja nije privilegija, […] nego pravo, i koja seže daleko izvan uskih granica političke sfere, u samo ustrojstvo društva. Tako će stare slobode i građanska prava biti dodati novim slobodama koje su stvorili slobodno vreme i sigurnost […]. Takvo društvo može sebi priuštiti da bude i pravedno i slobodno,“ pisao je Karl Polanji sredinom prošlog veka.
Umesto društva u kojem je „svako slobodan umirati kako želi“, drugačije shvaćena sloboda podrazumeva manje nihilističko društvo.
Zabrane i uspon fašizma
Autor teksta „Princip slobode“ tvrdi da je zakon o zabrani pušenja po kafanama štetniji od samog pušenja jer dovodi do jačanja ekstremno desnih političara i stranaka. „Profašistička i prorasistička francuska grupacija okupljena oko porodice Le Pen počinje da jača, otprilike, u ono vreme kada je u francuskoj proglašena zabrana pušenja u javnom zatvorenom prostoru, računajući i kafee,“ navodi se u tekstu i dodaje: „Taj zakon je, zapravo, nasrnuo na princip slobode“.
Uzroci rasta ekstremne desnice u Francuskoj, Evropi i svetu složeni su i brojni. Ono što je izvesno je da rast cena stanovanja, mere štednje i urušavanje ostataka države blagostanja doprinose osećaju nesigurnosti najvećeg dela populacije.
Prema podacima „Oksfama“, pet najbogatijih ljudi na svetu udvostručilo je svoje bogatstvo od 2020. godine, dok je 60 odsto svetske populacije – blizu pet milijardi ljudi – osiromašilo. Rastuće nejednakosti teško je sakriti i one kod mnogih izazivaju bes.
Ekstremna desnica koristi ovu situaciju tako što bes i nesigurnost građana usmerava u pogrešnom pravcu: od lošeg ekonomskog i političkog modela, ka identitetskim pitanjima. Tako će osiromašeni radnici za svoj težak položaj kriviti migrante koji im navodno otimaju poslove, a ne sistem koji omogućava bogaćenje najbogatijih zasnovano na eksploataciji i domaćih radnika i migranata.
Umesto da budu ljuti na konzervativne elite, zavedeni desničarskom retorikom kriviće seksualne manjine i feministkinje. Nije sporno da je ekstremna desnica uspela da ubedi mnoge da im slobodu ugrožava zabrana pušenja u kafeima, a ne ekonomska i socijalna nesigurnost, pitanje je jedino kako ćemo se postaviti prema ovom ideološkom iskrivljenju.
Kada bismo prihvatili tezu da zabrane poput zabrane pušenja vode ka usponu fašizma, to bi značilo da smo pristali na ideološku prevaru desnice, na tu diverziju kojom ona skreće pažnju sa strukturnih problema na minorna, mahom identitetska pitanja (jer i pušenje u kafani je pitanje identiteta). Umesto pristajanja na igru po pravilima desničara, trebalo bi adresirati prave uzroke problema sa kojima se suočava većina. Redefinisanje pojma slobode u duhu levih ideja moglo bi biti jedan korak u tom pravcu.
Autorka je viša istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku