Foto: Aleksandar Anđić
Arhitekta Bogdan Bogdanović rođen je 20. avgusta 1922. godine u Beogradu. „Moje poslednje sećanje na njega je sećanje na graditelja gradova užasnutog nad delima gradorušitelja“, napisao je Milan Milošević povodom njegove smrti. Povodom stogodišnjice njegovog rođenja objavljujemo delove intervjua iz „Vremena“ broj 96 iz 1992. godine
Kad je Bogdan Bogdanović maturirao pošao je sa svojim ocem Milanom Bogdanovićem da po tadašnjim običajima kupi odelo i tada su započeli onaj inicijacijski razgovor odraslih. Bogdan je pitao oca kakva će biti ta republika. Milan je odgovorio: «Sudeći po monarhiji, prilično loša…» Pričao je tu autobiografsku anegdotu u ono vreme sa izvesnom samoironijom svojstvenom ljudima široke kulture i izgrađenog smisla za realizam svesnog mana sopstvene sredine koje se ne smeju prećutati.
Kao mladog profesora Arhitektonskog fakulteta sreo sam ga kao mladi novinar NIN-a prvi put onih godina kada je na Arhitektonskom fakultetu vodio Novu arhitektonsku školu, čiji je bio osnivač. To je bila, kako bi se danas reklo, neka vrsta kreativne radionice. Studente je podsticao da zamisle civilizaciju, njenu kulturu, jezik, simbole i da na toj osnovi projektuju gradove. Arhitektura i urbanizam su u toj školi mišljenja organski izrastali iz epohe u kojoj nastaju. U njegovoj „Zaludnoj misteriji“, za koju neki kažu da je knjiga o arhitekturi tajnih društava, upoznavali smo se s mitskim i simboličkim aspektima arhitekture.
Prorok zlih vremena
Kada sam mnogo godina kasnije, u ratnim okolnostima, sa satanizovanim protivnikom rata profesorom Bogdanom Bogdanovićem razgovarao u njegovom stanu na Vračaru, tesnom, punom knjiga i nekako tamnom, pomenuo je i tu školu uz gorko sećanje na neku vrstu Crvenog fakulteta u skladu sa tadašnjim duhom vremena, koji su tadašnji liberali, izgleda, podržavali, a oni posle njih sve to ukinuli, na kraju čak i onu verziju te škole koja se odupirala tamo u Malom Popoviću u zgradi jedne stare škole.
Bogdan Bogdanović je bio je urbanista, filozof, humanista i poslednje sećanje na njega je sećanje na graditelja gradova užasnutog nad delima gradorušitelja i nad nedoučenosti novih ideologa. Bila je to smutna 1992.
Mogu posvedočiti da je pripadao onim malobrojnim ljudima u našoj sredini koji su nekoliko godina pre toga ne samo naslućivali dolazeću katastrofu, već i o tome upečatljivo govorili. U vreme tzv. događanja naroda i diferencijacije 1987. i 1988. jedno njegovo otvoreno pismo, koje će posle prerasti u knjigu „Mrtvouzice – mentalne zamke staljinizma“, upozoravalo je na šamansku retoriku koja najavljuje jednu opasnu piromansku pošast.U sećanju iz tog teksta ostaje simbolička slika psihijatrijske ustanove „Laza Lazarević“ u plamenu.
Glas Bogdana Bogdanovića je čini se bio najupečatljiviji među glasovima tadašnjih pacifista. Ne vidim bolji način da gajimo sećanje na tog čoveka od prenošenja tog gorkog razgovora iz 1992. objavljenog u Vremenu broj 96. Posle toga ga više nisam sreo. Otišao je 1993. u Beč i nije se, nažalost, u ovu sredinu vratio.
Seciranje nacionalističkih mrtvouzica
Bogdan Bogdanović živeo je tada u nekoj vrsti lične izolacije ne gubeći prisustvo duha u tihoj rešenosti da istraje u vivisekciji srpskih nacionalističkih mrtvouzica i u suprotstavljanju ratu bez smisla na jugoslovenskim prostorima. U desetak intervjua govorio je protiv rata, posle čega su sledile diskvalifikacije i nečuvena satanizacija.
Ulaz u stan profesora Bogdana Bogdanovića, tvorca spomenika jasenovačkim žrtvama, bio je išaran ogromnim crnim grafitom koji seže od prizemlja do prvog sprata, na kome piše da je to „ustaški stan Bogdana Bogdanovića“. Profesor Bogdanović nije brisao te grafite, kao da nije želeo da smeta Srbiji da na svoj način nagrađuje protivnike rata koji je upropastio njen ugled i njenu budućnost, one koji bi možda mogli da predstavljaju iskup njene savesti.
O rušenju gradova
„Pre dvadeset godina pisao sam da u modernom svetu gradovi postaju važniji od nacija koje su se obelodanile tokom industrijske revolucije i koje još toliko pritiskaju pamet svakog sadašnjeg pametnog čoveka, a gradska pripadnost, oduvek, otkada postoje i pravi gradovi i pravi građani, bila je važnija od etničke“, govorio je tada Bogdan Bogdanović.
„U velikim gradovima sveta, počevši od Memfisa i Vavilona, čak i ‚nacionalni‘ jezik nije bio sasvim jasna kategorija. U istom velikom gradu, u okvirima iste gradske kulture, moglo se govoriti raznim jezicima, pod uslovom da svi razumeju onaj osnovni, tihi ili bučni, ali u svakom slučaju nemušti jezik grada koji su po slobodnoj volji odabrali.
Izbor grada je etička i estetska odluka. Da sam mogao da se odvojim od Beograda (jer i to je bio izbor, danas mi se čini više nesrećan no srećan), odabrao bih, verovatno, Bolonju, jer ima lepe arkade, kao što je doskora, u malom, i Vukovar imao.
Sada je Vukovar uništen, Hrvati obećavaju da će, ako ga dobiju, taj grad ostaviti tako u ruševinama. Nisam još smogao snage da obiđem taj srušeni grad. O Mostaru još ne govorim, jer nisam još došao dotle da to sebi utisnem u svest. Sarajevo me podseća na čoveka koji leži i uzalud pokušava da ustane.
U celom tom ludilu ima jedne strašne metode — rušenje grada je najjednostavniji način da se promeni reigonalna etnička struktura. Izgleda apsolutno ludo da grad koji želite da zaposednete. Uvaženi pisac romana u kojima nema ni grada ni gradova, sa neskrivenim jedom govori o onima koji bi hteli da nam nametnu atribut rušitelja gradova… On pritom zaboravlja prostu obavezu da kaže ko je nesrećne gradove, gradove romane, porušio, i zašto“.
O putenom drugovanju sa smrću
„Bojim se da raste nešto gore od svega, raste jedan model mraka, raste jedan model nelaičke Srbije, klerikalne Srbije, mraka nad mrakovima, mislim na juriš teokratije na sekularnost srpske kulture…
Smrt je za mene bila neka visoka apstrakcija, ali ovo je neko elementarno, kako da kažem, puteno drugovanje sa smrću. Priroda i smrt, to je formula koju sam i sam poneo iz rata. Onda to moje umiranje po bolnicama, šest meseci sam se mrcvario u sepsi, u gnojevima, u teškim temperaturama… ali to nije bilo drugovanje sa smrću na ovaj erotski, na ovaj libidozan način.
Taj sladokusac srpske gorčine (Dobrica Ćosić), taj degustator vremena zla, kao da u sebi nosi narikaču. Gledao sam to u Pljevljima, umoran je bio i nekako povijen… Ne volim da vidim kad mi drug tako malaksalo izgleda.“
O Dobrici Ćosiću
Od svih njih još sam se najviše sa Dobricom družio. Pokušavao sam da ga nečem naučim, ali nije išlo… Mi smo njega voleli, došao je kao seljače, nosio opančiće, zvali su ga ‚Gedža‘ i on se držao tog svog nadimka. Počeo da se buni tek kasnije. Moj otac je jednom za vreme ručka rekao: ‚Deco, njega zovu gedža! Narod ne daje nadimke slučajno. Videćemo šta to znači!‘
Jednog trenutka sam pomislio da je uvaženi šef moje države koja više nije moja, a koju deca zovu ‚gedžistan, preživeo moralni preporod. Posle prvih njegovih prepotopskih gnjavaža, video sam da on nema moralne prepreke. On apsolutno ne smatra da je mnogo pomogao da se napravi nešto tako ružno.
Posle sam se uplašio da on ne bude ratni predsednik.”
O Akademiji nauka i umetnosti
„Iz tog društva nosim mučne uspomene. Mislio sam da ćemo moći da razgovaramo o ozbiljnim stvarima. Shvatio sam da se tamo, pogotovu na umetničkom odeljenju, ne dotiču filozofije, arhitekture, grada, istorije, a registruju nedolazak na sastanke.
Od njih sam se lako otkačio, jedan prijatelj mi je rekao da sam tu atmosferu u jednom intervjuu opisao pomalo sviftovski. Posle toga ja tamo više nisam pripadao, a oni su me i dalje smatrali svojim dopisnim članom, zadržali su me da se ne bi desilo da neko napusti Akademiju. Čak su mi i neki novac slali, ali sam im ga redovno vraćao. Hteo sam čak da zatražim pomoć Odbora za ljudska prava. Pretpostavljam da bih mogao da izađem iz manastira, sa malo sreće možda bih mogao da pobegnem, da sam žensko, i iz kupleraja na Bliskom istoku, a iz Akademije ne mogu, zato što iz nje niko nije izašao.
Srpska akademija je sva bila obuzeta stavom da bude radna akademija, kao one u Sovjetskom Savezu iz vremena Brežnjeva, kada je to bilo ministarstvo za nauku. Da je preuzela primer francuske akademije, da bude slatki cirkus i neka satisfakcija za starce koji povremeno mogu da okače one sabljice, bilo bi mnogo bolje…
Deroko mi je jednom rekao: ‘Šta rade ovi tvoji komunisti?’ Ja sam se sa tim starim akademicima slagao, oni su me i primili u akademiju, a svađao sam se sa svojim partijskim drugovima. Oni su uvek sve politizovali.
Hteli da budu veliki faktor u društvu, a onda je to vrlo brzo preraslo u volju za moć. Imali su jednu razrađenu priču o svoj misiji. To bi bilo u redu da su imali političkih ideja, ali sve je ispalo naopačke. To što piše u Memorandumu, slušao sam hiljadu puta pre toga. Govorili su da je Akademija samo jednom potrebna svojoj naciji. Eto, sad je bila potrebna i evo šta su uradili.
Neki kažu da su čak planirali, a to mi je krajnje verovatno, da su imali neke odbore za demografiju i da su čak izračunavali koliko Srba može da pogine za oslobođenje zapadnih krajina, a da ne bude ugroženo biološko biće srpskog naroda. Ne znam da li je ta brojka dosegnuta, ali vidim, što se Srba u Hrvatskoj tiče, da su uspeli ono što nije uspelo Anti Paveliću.“
O osećanju kataklizme
„Krležina zapanjujuće užasna slika našeg sveta bila je tačna: ta njegova krv i to njegovo blato. On je nosio osećanje kataklizme. Ja sam nosio neko mutno osećanje da dobro biti neće, ali da će biti toliko strašno nisam mogao da iscrtam sebi nikako. Pre nego što nas je stigla ova nesreća pisao sam o gradorušiteljima. Kada sam saopštavao tekst za grad i protiv grada, i govorio o mogućim gradorušiteljima, Pilja Marković je izašao, moj tekst ga je, tada, pre desetak godina, nervirao. Danas ga objavljuju na Zapadu kao krajnje aktuelan tekst.
Imao sam neku proročansku intuiciju. Za spomenik u Čačku bukvalno sam došao do nekih životinja koje grizu. Zaključio sam da je zver u nama. Kad sam pravio spomenik u Vukovaru, crtao sam grad propadanja. Što je najgore, bojim se da ni sam ne vidim koliko je to strašno.“
O nastanku nacionalizma iz komunizma
„Ispada da je današnji neobuzdani virus nacionalizma odgajan in vitro, još u komunističkom vremenu. Taj novi nacionalizam kao da je upio u sebe svu ograničenu aroganciju marksista, svu isključivost i svu hipokriziju boljševičkog karakternog tipa i spojio sa najmorbidnijim varijetetom pseudoromantizma. U Srbiji, a verujem i u drugim delovima bivšeg jugoslovenskog prostora, najogorčeniji današnji antikosmopoliti, verski preobraćenici, pa i fanatici rasizma, proizašli su iz dogmatskih komunističkih redova.
U okvirima proleterskog internacionalizma, pomno je čuvana zlu ne trebalo bomba nacionalizma. Jugoslavija u tom pogledu nije bila izuzetak na Istoku. Republički centri, tačnije republički centralni komiteti Saveza komunista, imali su svoje tajne nacionaliste, a i svoje javne disidente, tu opasnu divljač, ali uvek po pravilu divljač pod zaštitom.
Uostalom, Memorandum su pisali isključivo akademici bivši komunisti. Mene je to u početku zabavljalo, gledao sam te mućke između Akademije i CK i mislio sam da je i u tom slučaju bila reč o mućki. Posle sam video da je ta stvar bila ‚samoinicijativna‘. Sklon sam da poverujem da su se pisci Memoranduma potajno nadali da će pogoditi skrivene misli drugova iz tadašnjeg Centralnog komiteta Srbije. Stvari su, međutim, otišle predaleko, bolje reći, već su se uveliko kotrljale nizbrdo.
Slobodan Milošević se nije usudio da prihvati Memorandum javno, ali ga je ubrzo, sa prilježnošću đačića, počeo sprovoditi… Dakle, ko je monstruozniji — Frankeštajn ili njegov tvorac?“
O početku sunovrata
„Sunovrat je počeo dolaskom Miloševića. Odmeravanje duhovne krivice je teže, ali i važnije. Jer devijacija mišljenja, koja je dovela do jednog Miloševića, može kroz generaciju ili dve da dovede do novog Miloševića.
Najsigurnije je, pri ispitivanju dubljih uzroka, poći od notorne činjenice da se nacionalne paranoje, bar na Balkanu, zasnivaju pre svega na podsticajima uspaljene mašte. Neobjektivno i neznalačko baratanje istorijom podstiče paraistoriju, građenje fantomskih slika o bivšoj veličini i nametnutim neuspesima upućuje na traganje za istorijskim nepravdama i svetskim zaverama.
Ratni romani Dobrice Ćosića pripremaju već godinama stanje duhova koje će dovesti do Memoranduma i, posledično, do današnjih osvajačkih podviga, a bojim se i krvološtva koja ih prate.
Koliko da zaokružim ovaj literarno-politički skerco, podsetiću da su dizajneri bosanskog užasa dva-tri pesnika sumnjive vrednosti i jedan nedovršeni istoričar književnosti, dok je i sam Radovan Karadžić po zvanju psihijatar, po funkciji strateg, a u slobodnom vremenu folklorni pesnik.“
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Veliki protest studenata i građana održan je danas i u Nišu, solidarno sa protestom na Slaviji koji je počeo u isto vreme. Studenti kažu da je ovo najmasovniji protest u Nišu do sada i poručili da će ih biti sve više
Nakon što je sa prijateljima u Predsedništvu okitio jelku, predsednik Srbije je izjavio da je održan „izuzetno veliki skup“, da su „ti ljudi opoziciono orjentisani“ i da je „uvek spreman da čuje šta misle“. Nekoliko sati pre toga, za opoziciju je rekao da su magarci
Magarci, zgubidani i dokoni ljudi koji pričaju gluposti – tim rečima se predsednik Srbije obratio članovima opozicije. „Nećete, majčini sinovi, dok sam živ, prelaznu vladu nećete imati“, rekao je Vučić
„Sumanuto je da se uđe u parlament i da se održi sednica kao da je sve u redu, a ništa nije u redu. Ako se blokira, dajte sve da blokiramo. To je pitanje doslednosti i efikasnosti“, kaže lider Novog DSS-a Miloš Jovanović
Srbiji treba prelazna vlada, ocenio je predsednik stranke SRCE Zdravko Ponoš. Jer, vlast ne zna šta će sa dešavanjima na ulici, a ona nose rizike
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
