Bilo jednom u Jugoslaviji

U redakciju lista “Omladina”, koji je izlazio tri puta nedeljno, došao sam 3. marta 1951. Novine koje su zvanično izlazile po nečijem nalogu zvali smo organima, pa je tako “Omladina” bila organ Narodne omladine Jugoslavije. Naravno da tada nisam shvatao koliko je taj naš jezik zapravo bio komičan…

Redakcija se nalazila na drugom spratu zgrade na uglu ulica Generala Ždanova (Resavska) i Titove (Kralja Milana). U prizemlju velika knjižara “Nopoka” (Novo pokolenje), koja je nastavila tradiciju predratnog, levo orijentisang “Nolita”, koji su bili osnovali braća Pavle i Oto Bihalji. Posle izvesnog vremena, izdavačkom preduzeću se vraća staro dobro ime, ali će još kao “Novo pokolenje” 1950. štampati moje pesme “Živeću uvek prolećem”. Sada se na mestu te knjižare nalazi jedna skupa radnja sa muškom modom, sasvim u duhu branitelja ćirilice koji posao zovu бизнис…

Moj novi šef Branko Bogunović je rekao da će me “staviti” u kulturnu rubriku i zvao Mladena Oljaču koji je bio samo pet godina stariji od mene, ali prvoborac. Hteo je da piše romane, u novine su ga “strpali”, kako on reče, da bi imao od čega da živi. Mrzeo je urednički posao, da čita tuđe rukopise i odmah, a da se čestito nismo ni upoznali, predložio da ja preuzmem mesto urednika kulturne rubrike umesto njega. Bogunović se nasmejao i složio. Postao sam, dakle, tek što sam stigao, urednik kulturne rubrike jednog saveznog organa, novina od saveznog značaja. Imao sam 22 godine…

Iz rukopisa sa radnim naslovom “Bilo jednom u Jugoslaviji”

Pročitajte ceo tekst Ivana Ivanjija u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (29. decembra)