Bio je 24. mart i izborna kampanja bližila se kraju. Karavan SNS-a na čelu sa Anom Brnabić, predsednicom Vlade u dva mandata i poverenicom SNS-a za Beograd, obreo se u delu Surčina koji se zove Jakovo. Brnabićeva je uzela mikrofon i za dvadesetak sekundi uspela da sumira svoje petogodišnje obitavanje na formalno najmoćnijoj političkoj funkciji.
“Drago mi je što sam danas u Surčinu”, počela je Brnabićeva, nasmejana. Okupljeni su se takođe nasmejali, nekolicina glasova ju je ispravila dobacivši: “Jakovo”. Brnabićeva je, sa još širim osmehom, poentirala: “U Jarkovu? Evo, izvinjenje, izvinjenje, dobro.”
Ova kratka epizoda savršeno oslikava kakav je utisak Ana Brnabić ostavila tokom svog predsednikovanja Vladom Srbije: baš i ne zna o čemu govori, ne poznaje kontekst, niti prilike (niti je to previše zanima), ali to joj ne smeta da svoje neznanje iznosi sa velikim samopouzdanjem i bez ikakvog osećaja za odgovornost koju nosi izgovorena reč.
Oni koji je poznaju, i poznavali su je i pre nego što je ušla u politiku, kažu da je “karijeristkinja” reč koja odlično opisuje predsednicu Vlade. Kažu da su joj se zacaklile oči na mogućnost da postane premijerka “jer će to odlično da izgleda u njenom CV-ju”. Ujedno je opisuju i kao pozitivnu, duhovitu osobu, često nasmejanu, ali bez mnogo znanja o kontekstu sveta u kome živimo.
Pročitajte ceo tekst Radmila Markovića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (21. aprila)
Pretplatite se na digitalno izdanje
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com