Čitaoci “Vremena” već su ispratili priču naše reporterke Katarine Stevanović, koja je u petak, 5. septembra na protestu protiv policijske brutalnosti u Novom Sadu, od iste te policije naterana da leži na zemlji, zajedno sa grupom ljudi koji su se tu zatekli. “Okrenula sam se i pogledala ljude koji i dalje leže na zemlji. Osetila sam bes i tugu što oni leže tamo i što će verovatno biti privedeni”, napisala je Katarina na istom ovom mestu pre nedelju dana.
Ono što tada nije znala, a sada znamo, jeste da je baš tu, zajedno sa njom, ležala Aleksandra Božić iz Šida.
Tamo gde se Katarinino grozno iskustvo s policijom završava, baš na toj livadi i uz tu ogradu, za Aleksandru i još četiri žene tek je počinjalo. I ne samo za njih, ali njih pet provele su tu noć zajedno u policijskoj stanici u ulici Kralja Petra u Novom Sadu.
Saterane u ćosak
Aleksandra Božić, zbog problema sa leđima nikada i ne ide u gužvu, već je uvek na samom obodu protesta. I tog petka u Novom Sadu, držala se malo dalje. No, zbog suzavca, opšte trke i jurnjave, razdvojila se od prijateljice s kojom je došla iz Šida. Odlučila je da krene prema Štrandu. Usput je sretala ljude koji su se kretali u oba smera.
Odjednom, ugledala je kordon: “Nisu trčali, to je pre bio brzi hod, ali kretali su se ka nama.” Zajedno sa grupom ljudi okreće se od kordona i pokušava da se udalji u suprotnom pravcu, međutim, pojavljuje se još jedan kordon sa druge strane. “Mi smo, takoreći u sendviču. Pri tome, reč je isključivo o ljudima koji su već napuštali skup. Dakle, s obe strane nam prilaze kordoni, meni je sa jedne strane Dunav, sa druge to igralište”, priča Aleksandra za “Vreme”.
Odlučuje da ne ide ka reci sama, već, sa svima ostalima ka igralištu. Nažalost, naleću na ogradu. Tu joj je, kaže, već pozlilo od suzavca, a devojka iz prve pomoći koja se tu zatekla, poliva je fiziološkim rastvorom. Prisutan je i Aleksandrin poznanik, kog je srela malo ranije.
Ubrzo su sve troje na zemlji. Policija ih vređa, psuje i, prema Aleksandrinom utisku, namerno diže tenziju vikom, jer niko od građana nije nasilan niti se opire. Svi leže na zemlji. Po njenoj proceni, otprilike 45 minuta kasnije, odvode ih u policijsku stanicu. Tu upoznaje još četiri žene s kojima je provela celu tu noć.
Pretres do gole kože
U stanici je opšti metež i žurba, svedoči Aleksandra. Koliko je stanje u Novom Sadu te noći bilo haotično, potvrđuje i to što je čula policajku na hodniku koja komentariše kako je bežala od – policije.
Sati prolaze, Aleksandra i njene, kako ih sada zove, “cimerke”, mahom sede u hodniku. U jednom trenutku, počinju da ih uvode kod inspektora koji im prenosi obaveštenje tužioca da je protiv svake od njih pokrenut postupak, odnosno naredba o sprovođenju istrage zbog napada na službeno lice. “U tom trenutku ja sam u potpunom šoku. Kod nas tri stoji jednaka optužba, od istog lica, sa identičnim rečima koje smo mu navodno sve tri uputile. Nemoguće je da smo mu sve tri izgovorile istu rečenicu. A posebno što ništa, ali baš ništa od navedenog nisam uradila, ništa tačno nije.”
Međutim, tužilaštvo je poverovalo policajcima i Aleksandra saznaje da joj je određen pritvor od 48 sati. “Ja sam zaista, sve vreme, bila uverena da će se sve razjasniti, bila sam spremna da provedem noć u stanici, tu smo, u hodniku, znamo da ništa nismo uradile, radimo sve što nam kažu, nema tu ni mesta nekom suprotstavljanju. U tom momentu, već imam advokata, ali ne smem ni da razmišljam šta će se sad dalje dešavati.” Ona opisuje da je u tim trenucima hvata i neverica: “Pa i sve pre toga što se dogodilo, zapravo je neverovatno. Da mi je neko tog popodneva, pre protesta rekao da ču završiti u stanici, rekla bih ‘daj, molim te, na osnovu čega ja da budem u stanici’.”
Ova žena nema nikakvog ranijeg iskustva sa tim kako izgleda privođenje ili hapšenje: “Taj pritvor od 48 sati mi je bio potpuni šok, čak sam izgovorila ‘šalite se’.”
Nakon toga, šalju je u kancelariju preko puta te u kojoj joj je inspektor saopštio da joj je određen pritvor. “Unutra je policajka, ja ulazim, kaže mi da skinem majicu. Ja je podignem, ali ona traži da skinem i majicu i brushalter. Zatim mi kaže da se obučem. Potom kaže da spustim pantalone. Vrlo je neprijatno i ja ih vrlo blago spustim. ‘Skini, skini’, govori mi. ‘I gaće’, dodaje. Ja ne znam, možda je to redovna procedura, ali u tom momentu osećam se poniženo. Kao da sam najgori kriminalac, kao da sam bila u oružanoj pljački. Taj čin je bio još jedan novi udarac za mene, gde su i moji psiha i telo stradali. Bila sam potpuno zamrznuta, nemam reakciju. Plače mi se, ne mogu da plačem, vrišti mi se, ali ne mogu, u tom momentu sam robot koji radi šta mu se kaže. Ne osećam sebe.”
Aleksandra i druge žene potom celu noć provode u hodniku. Tek ujutru, jedan službenik je šalje da preuzme hranu za pritvor. Ona odlazi u prostoriju u koju su je uputili, gde saznaje da u pritvorskim jedinicama u Novom Sadu nema mesta i da u pritvor ide u – Bečej. Jedna od žena s kojima je provela noć iz marice je izvedena u Vrbasu.
Tek u razgovoru za “Vreme” Aleksandra se priseća da je u Bečeju provela 24 sata, pošto je tamo, kaže – konačno zaspla. “Ujutru su došli u ćeliju i rekli da me vode u tužilaštvo u Novom Sadu.”
Nedvosmisleno iživljavanje
Šta se ovde zapravo desilo, kako je Aleksandra Božić sa još četiri žene upala u ovaj košmar, za “Vreme” objašnjava pravnik Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava. “Sve ovo ukazuje da je postojala namera da se neko ponizi i zastraši. Kamence možete da napipate i bez skidanja, spoljnim delom šake. Ne može policija svakoga da skida do gola, postoji nešto što se zove načelo postupnosti.”
Ilić objašnjava da se prvo pristupa pregledu lica, prepipavanju odeće, pa tek ako postoje jasne indicije da lice nešto krije ili se opire pregledu, može da se pristupi invazivnom pretresu. “Tražiti od lica koje vas je navodno gađalo kamenicama da se skida na golo je nerazumno”, dodaje on: “Šta ćete naći što već niste našli prepipavanjem? Uz to, pretres je nezakonit ako pre toga nije bilo pregleda, pa se lice opiralo ili policajac na nešto posumnjao ili lice nije htelo nešto da preda, pokaže.” Ilić dodaje da o pretresu mora da postoji i zapisnik, te, ako ga Aleksandra nije potpisala, i to govori o protivzakonitosti ovog postupka.
Kada je reč o optužbi za napad na policijske službenike, Ilić kaže da je reč o jednoj vrsti kontranapada policije na građane: “To je česta pojava da bi policija opravdala primenu sile. Ima mnogo sličnih slučajeva iz ovih protesta. Ima ljudi koji nisu bili privedeni odmah, ali nakon prebijanja na primer, budu pušteni kući, pa kasnije stigne prijava da su napali službeno lice. Zato apelujemo na građane da prijavljuju policijsku torturu, iako znamo da im je poverenje u policiju poljuljano.
Ilić dodaje da je reč o kolapsu čitavog sitema: “Meni je donekle jasno kad političari žele da zloupotrebe policiju, ali pravosuđe, a pre svega sudovi koji to tolerišu mi nisu jasni. Jedno je iskaz policajca, a drugo dokaz. Pogotovo sad kad iza svakog kordona imate službenike policije koji snimaju. Ne razumem zašto sudovi ne traže da policajci potkrepe nečim tvrdnje o građanima koji ih navodno napadaju. Pri tome, ovo nisu naivne optužbe, kazne su od jedne do 12 godina, veće nego za neka druga dela koja uključuju ozbiljnije nasilje.”
Ovde su svi nevini
Aleksandra Božić i njene “sapatnice” sada čekaju 17. septembar kada policijac koji tvrdi da su ga napale treba da se izjasni na okolnosti u tužilaštvu. Reč je o policajcu Aleksi Nestoroviću, kog Aleksandra nikada nije videla. Na kraju razgovora za “Vreme” priseća se još jednom onog jutra kad je konačno sudija odlučila da joj dopusti da se brani sa slobode. U samom sudu videla je, kaže, mnoge ljude koji su sve samo ne kriminalci. Seća se jednog profesora iz Čačka, dvadesetogodišnje studentkinje… Ljudi koji nikako ne mogu da budu “teroristi” niti na bilo koji način agresivni.
Kad je izašla iz suda, dočekala je okupljena masa. Aleksandra se seća da su je grlili nepoznati ljudi. Mediji su želeli izjave, ali ona nije bila raspoložena da govori: “Sećam se samo da sam se okrenula ka zgradi suda i izgovorila: unutra su svi nevini”
