Maglić: A šta ako se Švabe vrate…

Od kada su nove komunističke vlasti između 1945. i 1948. u nekadašnje nemačke kuće u Vojvodini naselile 225.696 stanovnika iz ruralnih i ratom opustošenih krajeva Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije – nad glavama sada već četvrte generacije tih kolonista visi zebnja: „Šta ako se Švabe vrate…“.
Ne treba trošiti vreme na argumente kako je taj strah, posebno u proteklih 30 godina, potpuno bezrazložan pošto je teško očekivati da bi se neki potomak ovdašnjih Nemaca vratio iz Bavarske u Vojvodinu na, u proseku pet puta nižu platu i standard. Vreme kada su se potomci vojvođanskih Švaba pre bezmalo 250 godina u Terezijanskim kolonizacijama doseljavali u Panonsku niziju daleko je iza nas i Tamo je danas mnogo bolje nego Ovde pa migracije u 20. i 21. veku idu isključivo u jednom pravcu – iz naše zemlje u Nemačku.

Ipak, strah da bi se „Švabe mogle vratiti“, da će im biti vraćena zemlja i kuće,  svaki put bi se pojačavao kada bi došlo do naglog i upadljivog učvršćivanja odnosa između Nemačke i Srbije, što je posebno slučaj u proteklih 10 godina. Sada se u javnosti otvoreno govori o logorima za nemačke civile koji su postojali u Vojvodini od 1945. do 1948. Čitava sela – Gakovo, Bački Jarak, Knićanin i druga tada su pretvarana u logore za civile, uglavnom starce, žene i decu. Veruje se da je u njima od zime, bolesti i gladi za te tri godine umrlo više desetina hiljada potpuno nedužnih civila.
Posebno je tragično što su to upravo ljudi koji su dočekali partizanske jedinice i Crvenu armiju verujući da im se ništa neće dogoditi, jer „propala je i Austrougarska, došla je 1918. srpska vojska pa smo ostali i ništa nam se nije desilo“. Njihova sudbina je bila najgora, za razliku od onih koji su još krajem septembra i početkom oktobra 1944. u dugačkim kolonama zaprežnih vozila ili brodovima na Dunavu, na vreme otišli u pravcu Austrije i Nemačke.

Ta tema je bila potpuni tabu u socijalističkoj Jugoslaviji, prvi tekstovi o tome su izašli u „Nedeljnoj Dalmaciji“ 1989. a ja sam 1990. za studentski „Index“ napisao prvi tekst u Srbiji koji se bavio ovom tamnom mrljom u istoriji Titove države.
Prošle nedelje u sklopu svojih biciklističkih tura po Vojvodini obišao sam Maglić u opštini Bački Petrovac. Ovo selo se do Drugog svetskog rata zvalo Bulkes i bilo gotovo potpuno nemačko. Onda su Nemci otišli ili odvedeni u logore 1944. i Bulkes je ostao prazan. U maju 1945. u nekadašnje nemačke kuće Tito je doselio 4.650 grčkih izbeglica, pripadnika narodnooslobodilačke armije „ELAS”.
Buljkes je dobio status eksteritorijalne opštine Grčke u kojoj su važili grčki zakonski propisi koje je Jugoslavija priznavala. Za vreme boravka u Bukljesu Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Zanimljivo je da su Grci slali i svoje posebne jedinice u radne akcije poput one za prugu Šamac-Sarajevo.
Rezolucija Informbiroa podelila je Grke u Buljkesu. Jedni su podržavali Staljina a drugi KPJ. Da bi se sprečilo međusobno trvenje pa i ubijanje u proleće 1949. doneta je odluka da Grci koji su za IB budu iseljeni, a oni koji su verni KPJ imaju pravo slobodnog izbora pa su neki od njih i ostali o čemu svedoče i nekolicina grobnica sa grčkim prezimenima na mesnom groblju u Magliću.
U centru sela nalazi se velika u belo sveže okrečena nemačka Reformatska crkva. Redak prizor, pošto nemačke crkve u selima u kojima nije ostalo drugih vernika (katolika ili protestanata) obično stoje oronule a u nekim mestima su posle rata i srušene (Bački Gradačac, Bački Jarak, Novi Kozarci, Nakovo, Veliko Banatsko Selo…).
Jedan od meštana pronalazi kuma „koji radi u Komunalnom preduzeću i ima ključeve crkve“. Ulazimo u još uvek ruiniran enterijer hrama koji je u potpunoj suprotnosti od blistave fasade. Međutim, svi prozori su novi, vidi se da su započeli radovi i na sređivanju unutrašnjosti hrama. Prašnjavim stepenicama penjemo se na toranj u kojem zvonima prave društvo i predajnici mobilne telefonije „zvona 21. veka“…
Nakon dugogodišnjeg propadanja crkve, Udruženje za promociju sporazumevanja naroda, negovanja kulture i zavičaja između grada Kirhhajm unter Tek i opštine Bački Petrovac, prikupilo je 2019. novac i počelo sa radovima.
Hartmut Rehm iz Kirhajm unter Teka, predsedavajući pomenutog udruženja sa svojom suprugom Angelikom rado vraća u rodno mesto njenih predaka. Pošto u Magliću više ne žive nemački hrišćani-evangelisti plan je da ova impozantna građevina postane multikulturalni centar. U njoj će se održavati susreti građana dve zajednice i dva naroda a planirano je da deo prostora postane i Muzej istorije Bulkesa (Maglića).
Kako čujem u selu, nekadašnji žitelji Bulkesa su veoma dobro primljeni od ljudi koji danas žive u njihovim kućama a i lokalna zajednica i Opština Bački Petrovac veoma su kooperativni u radovima na revitalizaciji crkve.
U moru loših vesti u regionu u kojem političke elite stalno kopaju po starim ranama svojih naroda, vest iz Maglića može da bude dobar primer i putokaz ostalima.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com