Trinaest godina od dolaska naprednjaka na vlast mediji u Srbiji našli su se na raskrsnici: jedan put je potpuno uništenje i nestanak, a drugi je da preživljavaju na aparatima dok ne budu isključeni jer finansijski zavise od donatorske pomoći iz inostranstva. Rasprave koje se vode iza zatvorenih vrata više liče na “zavrtanje ruku” nego na prijateljsku raspravu onih koji razumeju značaj profesionalnih medija za svako slobodno društvo
Država je postala raj i zaštita za kriminalce, mutivode i huškače, pljačkaše, nasilnike, pa i ubice, pod uslovom da su deo “postojanog saveza dovoljno jakih interesa”. Zbog toga će borba sa nasleđem ove vlasti više ličiti na borbu protiv feudalnih ili postkolonijalnih struktura koje su želele da se presvuku, prilagode i sačuvaju politički uticaj preko kontrole resursa nego na procese diskvalifikacije čuvara ideologije totalitarnih režima koji u svojoj službi nisu marili za ljudska prava. Istrage i sudski procesi u tom će procesu imati mnogo važniju ulogu nego administrativne mere zabrane obavljanja funkcija
