U političkom dijalogu suprotstavljene strane se ne obraćaju jedna drugoj, već građanima. Utoliko laž nije „zabranjena“, ali kada nema posledica ako u laži budeš uhvaćen, dijalog gubi smisao jer neistini je onda samo nebo granica
Politika nije preganjanje s varvarima, već napor da se organizuje politička zajednica. Ne uspe li Srbija protiv nasilja da se konstituiše kao jedan politički subjekt, izneveriće milion ljudi na čijim ramenima stoji
Nestrpljenje i rezignacija nisu saveznici onih koji se opiru diktaturi. Diktature populističkog tipa ne padaju ni brzo ni lako, te je, važno uočiti nekoliko motiva koji se vide s distance
Ulazi li Srbija u još jednu političku krizu ili jedna generacija opozicionih političara počinje da peva labudovu pesmu
Ako s tumačenja 5. oktobra skinemo emotivne nanose, izneverene nade i razočaranja, te odolimo spekulacijama, nagađanjima i pogodbenom načinu (šta bi bilo da je bilo) ostaje nesporna okolnost: period od pada Slobodana Miloševića (dakle 5. oktobar 2000. godine) do dolaska Aleksandra Vučića na vlast, bio je najslobodniji period u istoriji Srbije
Prosečan građanin Srbije teško da bi uopšte razumeo pitanje „za šta glasate?“, za koju ideju glasate, jer ideje su stvar republikanskog nadmetanja, dok u autoritarnim porecima postoji samo jedna ideja, ona koju artikuliše vođa. Prosečan srpski glasač, naprosto, nema iskustvo slobodnog javnog prostora u kojem se, više nego ličnosti, nadmeću ideje. Parcijalni ciljevi poput, recimo, zdrave životne sredine ili većih zarada, su ostvarivi i u neslobodnim društvima. Pa ako ih ispuni Vučić, onda neka Vučića, ili nekog njemu sličnog, šta će nam republika
