Rečenica “Moj je život bio težak, ali ja sam ga živio radosno”, koju je Josip Broz Tito rekao Vladimiru Velebitu, bila je razlog zašto je Boris Rašeta deset godina istraživao život ove jedinstvene istorijske ličnosti, da bi sve to pretočio u knjigu Tito, povjerljivo i osobno čije delove “Vreme” ekskluzivno objavljuje u ovom feljtonu
Šta se sve nalazi u sefu u kojem su pohranjeni predmeti iz Belog dvora nakon smrti Josipa Broza Tita? Zašto je sporno njegovo otvaranje pre 11 godina? Koji je danas odgovor države na pitanje šta se planira sa pomenutim predmetima? Šta su do sada sudovi odlučivali? U kojoj je fazi taj spor? Koja su potraživanja Karađorđevića? Konačno, kako naslednici Josipa Broza vide ovaj višedecenijski proces
„Vreme“ donosi veliko istraživanje sage oko Titovog nasledstva, pohranjenog u sefu Narodne banke. Ishod čekaju potomci, država, ali i porodica Karađorđević koja se uzda u restituciju
Već na prvi pogled, knjiga vrvi protivrečnostima, kratke celine zapisivane su očigledno prema trenutnim raspoloženjima autora. Možda bi se izgubilo ono najvrednije – strast, izvesna nervoza, pošteno samoispitivanje – da je tematski logičnije sređena, hladne glave redigovana. Ja mislim da je dobro što je pred nas izašla kakva jeste
Na današnji dan pre 80 godina, 26. novembra 1942, je u Bihaću održano Prvo zasedanje AVNOJ-a na kome je postavljen kamen temeljac za izgradnju socijalističke Jugoslavije, a usput su pratktično osnovani i OZNA i Tanjug. Ono će u posleratnom dobu pasti u senku Drugog zasedanja u Jajcu, ali se valja podsetiti šta se tada zbivalo
U demokratiji je “doživotnost” vladavine kontraindikovana, ona je s njom nespojiva, i za to postoje predobri istorijski razlozi. Čak ni za Miloševića, koji je bio sve pre nego uzoran demokrata, niko nije tražio doživotni mandat
Prijem u Savez pionira Jugoslavije izgledao je tako što su nam pokupili pare za kape i marame, odveli nas u svečanu salu, okačili nam iste, hor je nešto otpevao, a onda su poslali svakoga tamo gde su mislili da mu je mesto: decu kući, a titovke, crvene marame i Jugoslaviju u zaborav, pisalo je “Vreme” u broju 882
Pre 59 godina Tito je bio počasni gost na sednici Generalne skupštine UN. Na američko tlo je, međutim, stupio kao predsednik SFRJ u zvaničnoj poseti SAD na poziv Džona F. Kenedija koji je po njega poslao predsednički helikopter da ga doveze na travnjak ispred Bele kuće gde ga je sačekao uz sve državne počasti. Tito je posle toga iz Vašingtona otišao u Njujork. Nije to bilo nimalo slučajno
Na sletu povodom Dana mladosti na stadionu nikad nisam bio. Ne volim takve spektakle. Za mene Tito nikako nije bio Kim Il Sung, ali me je nerviralo što su sletovi u SFRJ mirisali na Severnu Koreju. Dok sam služio vojni rok 1954. Danu mladosti mogao sam da zahvalim mesec dana poštede od svih dosadnih vojnih aktivnosti: zauzvrat sam po naređenju komandanta garnizona morao da sastavim nekoliko prikladnih rečenica u čast rođendana druga Tita. Za to mi je bilo potrebno oko pola sata
Desnici na vlasti smeta što u Hrvatskoj partizansko nasleđe uopšte postoji i najradije bi da se uopšte ne spominje. Svaka aluzija na hrvatsko učešće u jugoslovenskom komunizmu za nju je „ideološka provokacija“
"Spoljnu politiku Srbije danas bih definisao kao pokušaj da se na neki način preživi. U njoj nema konsekventnosti. Jedan dan imaš jednog brata, drugi dan imaš drugog brata. Država mora da ima konsekventnu osnovnu spoljnu politiku"
Nijedna od odluka revolucionarne skupštine od 29. novembra 1943. više nije na snazi. Nema ni Jugoslavije. Ali, one buktinje sa grba prvi put okačenog u Sokolskom domu u Jajcu i dalje svetle u tmini. Obasjavaju ljude i vreme u kome su narodi koje sve spaja, a gotovo ništa ne deli, krvavo izborili pravo na postojanje, dostojanstvo i samostalno odlučivanje o svojoj sudbini
