Kada su jugoslovenske partizanske jedinice, zajedno s Crvenom armijom, oslobodile Beograd, Josip Broz Tito imao je 52 godine. Tada je, prvi put u životu, postao vlast i – više nikada to nije prestao da bude. Umro je trideset i šest godina kasnije, kao Predsednik, Vođa, Maršal i sve ostalo što vam padne na pamet.
Tito je bio na čelu komunističke partije koja je sprovodila socijalističku revoluciju u njenoj tvrdokornoj varijanti zvanoj “diktatura proletarijata”; između ostalog, to je podrazumevalo raskid s “lažnom, buržoaskom demokratijom” i njenim sumanutim principom smenjivosti vlasti. Komunisti su smatrali da je takvo nešto prevaziđeno, jer je objektivna istorijska nužnost to da oni, kada jednom zasednu na vlast, na njoj ostanu zauvek, jer jedino oni imaju tajnu formulu uspešnog kormilarenja Istorijom ka njenom konačnom ispunjenju oličenom u uspostavljanju besklasnog raja na zemlji. Dakle, nešto kao sekularizovana verzija uspostavljanja Carstva Božijeg na Zemlji, samo bez pratećih natprirodnih fenomena. Mada, nije da i to nije bilo svojevrsni sajensfikšn.
Ovo, opet, ne znači da u socijalizmu niste mogli pasti s vlasti: mogli ste, i te kako, ali samo ako jedina i večna Partija proceni da ste “skrenuli s linije”. A ko procenjuje ko je skrenuo s linije a ko nije, i ko, uostalom, u ime Partije definiše tu liniju? E, to je pravo pitanje. Onaj ko definiše liniju iliti pravac – taj je istinska vlast. Titu je uspelo da to bude do kraja svog dugog života. Tu mu čak ni Staljin nije mogao ništa, kamoli domaća boranija.
Pa ipak, čak i kao takvom “svemoćniku”, i Titu je vladarski mandat bio ograničen, i morao je svakih nekoliko godina da bude obnavljan. Znam, reći ćete da je to bila puka forma, i bićete u pravu, ali ipak, to se poštovalo. Jugoslavija, zaboga, ipak nije bila monarhija.
Tek je 16. maja 1974. Skupština SFRJ proglasila Josipa Broza Tita za doživotnog predsednika SFRJ. Valjda su se najzad smorili od beskrajnih obnavljanja mandata starcu koji se pokazao tako žilavim i vitalnim? Imao je 82 godine. U toj doživotnosti stigao je da uživa nešto manje od šest godina.
Čemu sad ova podsećanja iz pluskvamperfekta? Hmm… Zato što se ispostavlja da to možda nije čak ni perfekt, a kamoli pluskvamperfekt, nego da bi se moglo pokazati da je u pitanju srpski futur. I to vrlo blizak.
Pre neki dan je, naime, poslanica Srpske napredne stranke u demokratskoj, višestranačkoj Skupštini Srbije, na njenom zvaničnom zasedanju, izrekla i ovo: “Nebrojeno veliki broj mojih prijateljica i mojih daljnjih rođaka mi je poslalo poruku nakon obraćanja predsednika da su izuzetno zadovoljne. I zapravo su me pitale na koji način možemo da produžimo mandat našem predsedniku da vlada doživotno.”
Znam da vam ovo zvuči kao mahnita i čak zlurada izmišljotina Njuz neta, Marka Vidojkovića, Daška i Mlađe, Koraksa i Petričića ili tako već nekog bacača klipova u točkove našeg progresa, ali nije: poslanica Vlk zaista postoji, izrekla je navedene reči na pravoj sednici stvarne Skupštine Srbije, i nakon toga nije izvedena odatle i prinudno hospitalizovana za vlastito dobro, niti se Srpska napredna stranka na bilo koji način ogradila od njenih reči, naprotiv.
Interesantna je podudarnost, razmišljao sam posle o tome, da Aleksandar Vučić sada ima 52 godine, baš onoliko koliko je Tito imao kad je umarširao u oslobođeni Beograd. Osim što je Vučić u toj životnoj dobi evo već odavno na vlasti, i što nema nikakvih dokaza da se ikada bavio ičim drugim osim vladanjem i pokušavanjem da vlada, niti da bi išta drugo umeo da radi. I osim što je Tito proglašen Doživotnim tek trideset godina kasnije, već u dubokoj starosti, dok je Vučićeva poslanica pokrenula tu ljupku inicijativu već sada, dok je njen politički idol još u godinama života kada mnoge profesionalne političare tek očekuju pravi uspesi i izazovi u karijeri.
Oni koji od drveća nikada ne vide šumu, bilo zato što su za nju slepi ili što im tako odgovara, reći će sada da ne treba dizati prekomernu graju oko jedne bizarnosti, da se tako nešto ipak neće dogoditi i da Vučić neće biti miropomazan u doživotnog vladara Srbije jerbo da se ovde radi, eto, tek o individualnom ispadu malko pregrejanog udvorištva partijskom i (trenutno) državnom Vođi. Mda, tačno je to, ali to je samo ono “drveće”. “Šuma” je nešto drugo: da bi ovakav verbalni ispad uopšte bio zamisliv, pa moguć i naposletku stvaran – da podsetimo: ne radi se o lupetaranju podnapitog dilbera pred seoskom prodavnicom, nego o zvaničnom govoru parlamentarnog predstavnika vladajuće stranke – društveni kontekst mora biti takav da ga učini zamislivim, pa mogućim, pa stvarnim. To ne može biti kontekst demokratije, jer je u demokratiji tako nešto s onu stranu pojmovnog i pojmljivog, to je stvar koja se ni ne pomisli, kamoli da se kaže. U demokratiji je “doživotnost” vladavine kontraindikovana, ona je s njom nespojiva, i za to postoje predobri istorijski razlozi. Čak ni za Miloševića, koji je bio sve pre nego uzorni demokrata, niko nije tražio doživotni mandat. Za Koštunicu, Đinđića ili Tadića, to bi tek bilo nezamislivo.
Ako, dakle, nije u pitanju demokratija, šta je onda? Proučavaoci savremenih autoritarno-populističkih režima iznašli su već sasvim dovoljno upotrebljivih definicija, i mnoge bi od njih Vučićevoj Srbiji dobro pristajale. To je, međutim, manje bitno. Važnije je do kada ćemo mi pristajati na takvo stanje stvari. Nema, naime, doživotnih vladara bez doživotnih podanika.
