Odlomak iz knjige

Bilo jednom u Jugoslaviji

Dok je Ivan Ivanji bio u Vajmaru, iz Lagune mu je stigao mejl sa fotografijom naslovne strane njegove najnovije knjige Bilo jednom u Jugoslaviji. Svidela mu se. Radovao se kao što se radovao svakoj novoj knjizi. A napisao ih je na desetine, ni sam nije mogao da ih sve nabroji. Ispalo je da je “testamentarna”, poslednja. Preminuo je 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Knjiga je u knjižare stigla nekoliko nedelja kasnije. Ona je svedočenje o još mladoj državi koja je tek počela da staje na svoje samoupravne, socijalističke noge. Ona je sećanje čoveka sa slonovskim pamćem, koji je uvek u njega sumnjao, čoveka koji bio prisutan na toliko poprišta, kao malo ko u Srbiji, napisao je Tibor Varadi u predgovoru i zaključio: “Ako nas zanima gde smo zapravo, mislim da treba čitati Ivanjija”. Ovom prilikom objavljujemo odlomak iz knjige

Preporuka

Ivan Ivanji: Bilo jednom u Jugoslaviji

„Moram iskreno da izjavim da ja svedočim o svom viđenju određene osobe ili konkretnog događaja. Ako je pogrešno, greška je moja. Ko se ne slaže neka mi oprosti“, napisao je Ivan Ivanji u uvodu knjige „Bilo jednom u Jugoslaviji“ koja je objavljena nekoliko nedelja nakon njegove smrti

In memoriam

Ivan Ivanji – jedino nikako nije stigao da ostari

Da je tako opisao smrt nekog svog književnog junaka, ja bih mu rekao da je preterao, to u stvarnom životu tako baš i ne funkcioniše, zaključio je Andrej Ivanji, sin književnika i novinara čiji je čitav život bio prepun simbolike

In memoriam

Poslednji potez Ivana Ivanjija

Besmisleno je reći da nas je iznenadila smrt čoveka koji je zagazio u 96. godinu, ali smo nekako počeli da verujemo da je besmrtan i da će, u najmanju ruku, dogurati do stote. Ali, Ivan Ivanji je uvek bio svojeglav. Obavio je što je imao na ovom svetu i otišao pod svojim uslovima

Saopštenje redakcije

Komemoracija: Ivan Ivanji (24. januar 1929. – 9. maj 2024.)

Komemoracija književniku, prevodiocu i autoru „Vremena“ Ivanu Ivanjiju biće održana danas, u petak, 17. maja, u 13 časova u Domu omladine u Beogradu, Makedonska 22. Sahrana će biti u krugu porodice

Ivan Ivanji (1929-2024)

Ramelov se oprostio od Ivanjija: „Veseo, pun snage, inspirativan“

„Njegovom smrću gubimo izuzetnu ličnost čiji su život i rad neodvojivi od nasleđa Buhenvalda“, saopštio je premijer Tiringije Bodo Ramelov povodom smrti Ivana Ivanjija

In memoriam

Ivan Ivanji (24. januar 1929. – 9. maj 2024.)

Književnik, prevodilac i autor „Vremena“ Ivan Ivanji preminuo je na Dan pobede nad fašizmom tamo gde je pre 80 godina iz Novog Sada kao Jevrejin bio deportovan da umre – u Vajmaru, samo desetak kilometara od svog nekadašnjeg logora, u Hitlerovom omiljenom hotelu.

Sećam se

Novosadska racija 21.1.1942: Moj lepi život u paklu

Na današnji dan pre tačno 80 godina krenuo sam u školu u Novom sadu. Pred kućom je bio veliki plakat na mađarskom, srpskom i nemačkom jeziku: „Racija...“ Preleteli smo preko objašnjenja: u gradu se nalaze sumnjive osobe i velike količine oružja, niko ne sme da napusti stan, prozori treba da su zatvoreni, zabranjeno je gledati na ulicu. Nema škole! Mene tada ništa drugo nije zanimalo. Imao sam nepunih 13 godina

Dobrica Ćosić: Knjiga o Titu

Otac nacije o najvećem sinu naših naroda

Već na prvi pogled, knjiga vrvi protivrečnostima, kratke celine zapisivane su očigledno prema trenutnim raspoloženjima autora. Možda bi se izgubilo ono najvrednije – strast, izvesna nervoza, pošteno samoispitivanje – da je tematski logičnije sređena, hladne glave redigovana. Ja mislim da je dobro što je pred nas izašla kakva jeste

Sporazum postjugoslovenskih republika

„Jugoslovenski paviljon“ se vraća u Aušvic

Izložba u Aušvicu će najzad opet biti postavljena, a glavno je pitanje ko će šta dati i kako će se urediti, komentariše pisac i prevodilac Ivan Ivanji vest o potpisanom sporazumu u Parizu

Intervju

Ivan Ivanji: „Volim samome sebi da pričam“

Pisac, prevodilac, čovek koji je prošao pakao, ali kaže da je njegov život uglavnom bio dobar. Ivan Ivanji govori za „Vreme“ više o budućnosti, nego o prošlosti

Kultura

Ovogodišnji Novogodišnji koncert u Beču: Pomalo isuviše savršeno

Danas sam šezdeseti put na televiziji gledao tradcionalni Novogodišnji koncert bečkih filharmoničara. Različiti dirigenti imali su različit pristup ovom spektaklu koji spada u najgledanije na svetu. Kristijan Tileman je ovog 1. janurara insistirao na apsolutnoj preciznosti i ozbiljnosti

Fragmenti odrastanja

U novom dvobroju: Alaj volem što smo neutralci!

Godine 1940. su kao iz vedra neba doneti takozvani Koroščevi zakoni o Jevrejima i otac me je upoznao sa njima sa zaključkom da treba još bolje da učim. Nisam znao kako to da radim jer sam već imao sve petice i nisam video strašne oblake koji su nezaustavljivo dolazili sa zapada. Jeste, tada se negde već uveliko vodio rat, ali kod nas se naivno pevao bećarac “Alaj volem što smo neutralci!”

U novogodišnjem dvobroju: Početak novinarstva u SFRJ

Bilo jednom u Jugoslaviji

Šef agitpropa Srbije, drug Gedža, smatrao je da treba da radim u redakciji “Omladine”. Nisam tada obraćao pažnju na to da se drug Gedža građanski zvao Dobrica Ćosić; pa i za Tita smo znali da se zove Josip Broz, ali je prosto bio Tito. Niko tada ni slutio nije šta će drug Gedža sve postati: nagrađeni i slavljeni književnik, disident, predsednik Jugoslavije, otac nacije. Za mene je on tada bio Agitprop, znači upravljač sudbinom, na pamet mi nije padalo da se bunim

Sećam se

„Uranijumski projekat“: Kako sam se sreo sa Hitlerovim naučnikom

Osam godina nakon završetka Drugog svetskog rata pričao sam u Hamburgu sa profesorom Erihom Bageom koji je sa Hajzenbergom u nacističkoj Nemačkoj radio na projektu atomske bombe. Ni sami nisu bili svesni koliko su blizu bili. Sreća za čovečanstvo je što Hitler nije shvatao da atomska bomba nije maštarija ludih naučnika

Vesti

Izložba Bogdanu Bogdanoviću (1922-2010): Ukleti neimar užasnut nad gradorušiteljima

Bio je arhitekta, ali nema nijedne zgrade koju je projektovao. Predavao je urbanizam, ali nije podigao nijedno naselje. Voleo je život, ali se ostvario u susretu sa smrću. U osvit jugoslovenskih ratova bio najupečatljiviji među glasovima tadašnjih pacifista

Sećam se

Međunarodni komitet logoraša: Naš dobri esesovac

Zatvorenici koncentracionog logora Buhenvald tajno su osnovali Međunarodni komitet logoraša. Imao je tri glavna zadatka: da spasava komuniste, socijaldemokrate i mlađe i zdravije logoraše koji su imali veće šanse da prežive, da formira „lageršuc“ i organizuje logorske ambulante. Meni je to spasilo život – skinuli se me sa spiska za Aušvic i poslali u radni logor Nideroršl

Sećam se

Referendumskim trikom do izborne pobede: Kako je to radio Bruno Krajski

Valjda da bi skrenuo razgovor sa sumornog pitanja šta će biti nakon Titove smrti, Bruno Krajski je izvan svakog konteksta ispričao kako je on organizovao referendum o izgradnji nuklearne centrale Cventendorf sa namerom da izgubi, ali da bi posle dobio apsolutnu većinu na parlamentarnim izborima. Veselin Đuranović me je zapanjano gledao, valjda se pitao da li pravilno prevodim, ali sam jednako zapanjen bio i ja

Sećam se

Dobrica Ćosić: Pisac, član CK, „otac nacije“ i neposredan i prirodan čovek  

Na današnji dan pre 100 godina rođen je Dobrica Ćosić. Bilo kao član CK, ili kao otpadnik i kasnije „otac nacije“ i predsednik države, uvek je bio neposredan i drugarski nastrojen. Rođen u Velikoj Drenovi, selu na Zapadnoj Moravi, srcu izvorne Srbije, bio je Srbin dušom i telom. Bio je stresao sa sebe plašt lažnog internacionalizma. Nisam se slagao sa politikom proizašlom iz njegovih nacionalnih ubeđenja koju je zastupao, ali sam uvek voleo tog čoveka

Moje nove godine

Salivanje strave

Sećam se sedamdeset i pet proslava novih godina. Ovde ću pomenuti neke, koje mi se čine značajnije od drugih: kada sam izlivao olovo sa ocem i bacao ga u vodu, što se kod nas danas zove salivanje strave, kada sam gledao kako vaške beže od samrtnika, dramatizovao "Jamu" Ivana Gorana Kovačića, posmatrao Peku Dapčevića i Milovana Đilasa, igrao valcer sa svojom ženom na ulicama Beča

Kultura sećanja – Jedan performans, jedna izložba i jedna predstava o holokaustu

Moj krik iz dečjih usta

Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban