Veliki broj građana nema ambiciju da se aktivno bavi politikom, kao ni četrnaestero govornika koje sluša u raznim gradovima Srbije. Ali svi oni i te kako žele da učestvuje u kreiranju odluka koje utiču na društvo, lične i sudbine vlastite dece. Politika je suviše važna da bi se prepustila političarima
Znamo da su sednice Skupštine, rijaliti programi, mediji neiscrni izvori nasilja u obliku psovki i uvreda. Zašto psujemo? Da li smo svesni da dok izgovaramo “dodaj mi so, jeb*te” zapravo psujemo? Da li dok psujemo ujedno i kunemo
Kod autoimune bolesti odbrambene ćelije umesto na ono što ga napada nasrću na zdrave ćelije sopstvenog organizama. Kada logiku imunog sistema, odnosno autoimune reakcije, prebacimo na plan društva, sa savršenom pouzdanošću možemo da postavimo njegovu dijagnozu
“Svi ti ljudi koji su se prodali vlasti vide veliko nezadovoljstvo svojih sugrađana i komšija, i oni sigurno procenjuju da li je suviše veliki rizik za njih da nastave da budu na brodu koji počinje da tone. Drugi problem je što apetiti svih onih koji su nešto dobili od vladajuće stranke rastu i ona neće biti u stanju da zadovolji sve te apetite. Zbog toga će se postepeno osipati njena moć. Taj proces osipanja će se nastaviti čak i u slučaju da protesti u ovoj formi prestanu da budu vidljivi”
Profesori koji su danas govorili na tribini "Školstvo na rasksnici”, u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, upozorili su javnost da nisu deca loša, već društvo i odrasli koji ga čine. Glavne poruke prenete sa tribine bile su da je neophodno da dođe do “progona” politike iz škola, da se promeni atmosfera u čitavom sistemu obrazovanja i da se definiše šta želimo od njega i kako sistem treba da izgleda za deset godina
“Svakog dana nas kroz informativne emisije brutalno emocionalno zlostavljaju čelnici sistema. Ako mi pristajemo da budemo žrtve, kako onda da našoj deci objasnimo da ona na to ne treba da pristanu? Kako da nam poveruju? Deca najviše uče po modelu. Pristajanjem smo dali model našoj deci da treba da trpe. Ja se stvarno nadam da se ovo društvo probudilo”
Već smo izdresirani da ni sebi ni drugima ne postavljamo važna pitanja, nego da se, i kad gordo mislimo da smo “opozicionari”, bavimo banalnostima, tricama i kučinama (gde nas uvek razbiju jer su tu na domaćem terenu)
“Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli ‘Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu’. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu”
“Vučićeva namera da on bude taj koji će okupljati ljude u trenucima opšte žalosti ne može da uspe. On, izgubljen u predugom i u stvari nepodnošljivom monologu, dahćući i kolutajući očima kao da je on najveća žrtva u celoj tragediji, i ministri postrojeni iz njegovih leđa nisu prizor koji se uopšte može povezati sa nezaboravnom slikom ljudi koji u povorkama stižu na mesta gde će položiti cveće i upaliti sveću. Ova dva snimka, ova dva prizora, pokazuju dva sveta”
Politička propaganda je dostigla najniži nivo od TV Bastilje, u histeričnom strahu od gubitka rejtinga
