Pre bilo kakvog kontakta sa budućim profesorima i instruktorima letenja oni prolaze trodnevni maraton testova u koje spadaju i psihološki. Pre početka obuke, ukoliko budu primljeni u program, obavljaju takođe detaljne medicinske preglede uz testiranje na drogu i druge nedozvoljene supstance.
U većini škola letenja (koje nisu direktno vezane za avio–kompanije) u Velikoj Britaniji, kandidati ne rade posebne psihološke testove, već testove fokusirane na nečiju sposobnost da nauči da leti. U Sjedinjenim Američkim Državama posle 11. septembra procedure i praćenje studenata-pilota striktni su i slojeviti. Pored psihološkog testiranja prilikom prvobitnog dobijanja rejtinga i dozvola detaljno se proveravaju sve dostupne stavke u medicinskoj istoriji kandidata, prethodni dokazi o psihijatrijskim problemima ili lečenju i sl. Detaljni psihološki testovi uključuju neurokognitivne evaluacije, test inteligencije i testove koji su smišljeni da skeniraju sposobnosti i brzine donošenja odluka – karakteristike ključne za letače. Ukoliko se testovi ličnosti dobro urade, stav je FAA (američkog regulatornog vazduhoplovnog tela), stanja kao što su paranoja, depresija i šizofrenija se mogu detektovati u ranoj fazi pilotske obuke.
U većini zemalja nacionalna vazduhoplovna regulatorna tela zahtevaju jednostavnije naknadne redovne preglede jednom kada se pilot osposobi sa potrebnim dozvolama i rejtinzima sa kojima se prijavljuje za rad u avio-kompaniji. U delu vezanom za psihološka testiranja odgovara se na opšta pitanja o njihovom raspoloženju, odnosima u porodici, periodima odmora, da li su skoro imali osećanja slična depresiji ili samoubilačke nagone.
Lekar specijalista za vazduhoplovnu medicinu ili AME (Aeromedical Examiner) je osoba koja je ovlašćena od nacionalnog regulatornog tela da obavlja ovakve preglede. Njegova originalna medicinska specijalnost može biti različita, od hirurga do psihologa, on vrši pregled, prikuplja sve potrebne testove koje pilot uradi kod drugih specijalista i izdaje konačnu odluku (potpis) o osposobljenosti pilota ili kabinskog osoblja za letenje.
Kada su veće svetske avio-kompanije u pitanju, jedan AME nekada može biti zadužen za celu kompaniju, kao što je to na primer slučaj u najvećoj evropskoj niskotarifnoj kompaniji Rajaner. Jedan AME pregleda sve njihove pilote čija je baza u Velikoj Britaniji i on je u isto vreme osoba koja je ovlašćena od strane nacionalnog regulatornog tela da takođe proverava kabinsko osoblje. Kompanijski i nacionalni AME standardi se negde poklapaju a negde su obično stroži oni koje same kompanije primenjuju.
Tako je i u Srbiji. Nekadašnje komisije od više specijalista zamenila su objedinjena evropska pravila Agencije za bezbednost vazdušnog saobraćaja (EASA) koja su uvela institut AME specijaliste, koji na mnogo uopšteniji način obavlja preglede u poređenju sa pravilima od pre 2006. godine. Pilot koji je zaposlen u nekoj avio-kompaniji u Srbiji može se pregledati na VMA i njenom VMI – Vazduhoplovno-medicinskom institutu (sertifikovan i za civilne preglede), u Ordinaciji medicine rada – Vazduhoplovno-medicinskom centru na aerodromu Surčin koji je u sastavu kompanije Er Srbija i u jednom beogradskom domu zdravlja koji ima svog AME-a.
Kao i u svetu, kod nas je AME specijalista odgovoran za obavljanje kompletnog zdravstvenog pregleda – na prvom pregledu koji pilot uradi on dobija nalaze drugih disciplina (oftalmologa, otorinolaringologa, kardiologa i dr.), dok na svakom sledećem godišnjem pregledu (ako su piloti u pitanju) on samo prati promene i konstatuje potrebne detaljnije kontrole. Ovo predstavlja minimum propisane nacionalne regulative, ali ih centri kao onaj u sastavu Er Srbije striktnije primenjuju jer u isto vreme svoje preglede obavljaju u okviru Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Tako se i u Srbiji primenjuje proširenje standarda u okviru kojih kompanije detaljnije prate svoje letačko i kabinsko osoblje (psihološki testovi se redovno rade) i po potrebi im nalažu dodatne zdravstvene preglede.
Evidentno je da je masovnost modernog komercijalnog vazdušnog transporta uslovila i pojednostavljenje procedura koje su propisane za zdravstvene kontrole koje uključuju i psihološke evaluacije. To nikako ne znači da su standardi niži već da nisu komplikovani i dugotrajni kao što su bili pre 10 i više godina. Avio-kompanije imaju pravo da dodatno testiraju svoje zaposlene uz mnogo detaljnije praćenje njihovog stanja iz ugla posebnih sektora koji sebe i nazivaju „bezbednost letenja“. Verovatnoća da se psihički obolela osoba provuče kroz ovu dobro organizovanu mrežu ista je kao i u drugim industrijama, koje retko imaju ovako striktno propisane i primenjene standarde.
Autor je urednik portala TangoSix.rs
