Zbogom oružje

Brojna obećanja Irske republikanske armije (IRA), jedne od najstarijih aktivnih terorističkih organizacija, da će bataliti oružje i da će se posvetiti mirovnom procesu izazvala su pravu malu inflaciju velikih očekivanja u Belfastu, Londonu i Dablinu. Jedanaest godina je prošlo od prvog primirja, gotovo osam od kraha mirovnog sporazuma potpisanog na Veliki petak 1998, a skoro decenija od kada je IRA poslednji put izvela bombaški napad. Ništa od ovoga Severnoj Irskoj nije donelo spokoj. Ipak, objava kraja „oružane borbe“ dočekana je sa iskrenim olakšanjem, jer ovoga puta deluje ubedljivije nego ikad do sada, a jednoj krvavoj eri dugoj više od tri decenije, tokom koje je sahranjeno više od 3600 žrtava, a na desetine hiljada osakaćeno, napokon se vidi kraj. O verodostojnosti svedoči sadržaj objave, ali još više istorijski trenutak.

Već se iz samog načina koji je IRA odabrala da objavi spremnost da se mane oružja vidi ozbiljna namera. Prvo, vest je proneo Šona Velš, osvedočeni borac IRA i dugogodišnji zatvorenik zloglasnog zatvora Mejz, a ne anonimni dobrovoljac po imenu O’Nil ili Fin (irska varijanta Petra Petrovića). Drugo, objava kraja oružanih sukoba saopštena je bez uvijanja, nedoumica i uslovljavanja, po čemu je IRA, u svim svojim inkarnacijama, ranije bila poznata. Velš je objavio da je rukovodstvo IRA „zvanično naredilo obustavu oružane borbe“, da će proces uništavanja arsenala IRA početi pod nadzorom međunarodne komisije. „Na ovaj korak smo se odlučili kako bismo ojačali naše republikanske i demokratske težnje, uključujući cilj – ujedinjenje Irske. Verujemo da sada postoji alternativa načinu da ove ciljeve ostvarimo i okončamo britansku vladavinu“, glasi saopštenje. Drugim rečima, od sada će ove ciljeve ostvarivati isključivo Šin Fejn, političko krilo „Privremene IRA“, dok će borci osnovati klubove u kojima se igraju društvene igre i ispredaju priče o slavnoj prošlosti.

VISOKA CENA: Da ova objava nije ista kao i svaka prethodna dokazuje i to što se britanski premijer Toni Bler i njegov irski kolega Berti Aren u suprotnom ne bi utrkivali u snazi reči kojima su odluku, na koju se čekalo decenijama (ili čak vekovima, u zavisnosti koga pitate), podržali. Za Blera je veličina ove odluke „bez premca“, dok Ahern ipak nije odoleo da je nazove „istorijskom i bez presedana“, iako ovakvi epiteti u tom kontekstu već deluju izanđalo.

No, sukob koji traje duže od tri i po decenije ostavio je duboke traume, pa javnost u Severnoj Irskoj i ostatku Velike Britanije ne deli ovo oduševljenje. Londonski „Telegraf“, koji je tradicionalno naklonjen protestantskim unionistima, gotovo gnevno podseća na cenu ovog mira, uz sliku naoružanog pripadnika IRA: „3637 mrtvih, 45.000 ranjenih, 15.300 eksplozija bombi, 36.000 napada vatrenim oružjem, 30.000 sudskih presuda za terorizam, 300.000 vojnika angažovanih od 1969. godine, što je sve koštalo više od 100 milijardi funti“. Kao što se i očekivalo, najskeptičniji je lider unionista, prečasni Ijan Pejzli, koji ne odustaje od zahteva da IRA snimcima dokaže da je uništila oružje, mada je i on nevericu izrazio u mnogo blažem tonu nego što se to od njega očekivalo.

Međutim, ima bar tri mnogo dublja faktora koji pobuđuju nadu da je ova odluka uistinu „istorijska“ i da pokolenja koja rastu u Severnoj Irskoj neće morati da prolaze kroz užase kroz koje su prolazili njihovi roditelji.

Prvi je što je Šin Fejn istanjio, a odnedavno i sasvim izgubio tihu ali postojanu podršku SAD. Irci, kao jedna od najstarijih i najuticajnijih emigrantskih grupa u Americi, predstavljaju i moćno političko telo čije podrške nijedna administracija nije želela lako da se odriče. Uostalom, veliki broj američkih predsednika irskog je porekla, od kojih je samo Kenedi uz to bio i katolik. Irska emigracija u Americi nesebično je finansijski pomagala IRA. Kada je reč o oružju, IRA se pre svega oslanjala na sopstvene snage i „domaću radinost“, što znači da je razvijala brojne kućne radionice za izradu eksplozivnih naprava, nešto nabavljala sa strane, ili osvajala u sukobima sa britanskim snagama. Ipak, početkom osamdesetih godina prošlog veka iz Amerike joj je stigao ozbiljan kontigent pušaka M-16 (tzv. armalite), koje će postati simbol borbe katolika protiv britanske vladavine i za ujedinjenje sa Irskom. Nekako u to vreme politička zvezda Gerija Adamsa, vođe Šin Fejna i, uz Martina Mekginisa, osnivača „Privremene IRA“, počinje jasnije da sija na nebu iznad Belfasta. Adams (57) je sedamdesetih, kao mladi dobrovoljac IRA, bio u britanskom zatvoru, i uz Mekginisa, izvršio je puč u IRA zbog pomirljivijeg stava prema Britancima, osnovao „Privremenu IRA“ i stavio se na čelo Šin Fejna. Njegove pristalice obećavale su „dugi rat“ Britancima, s kojima je istovremeno neprekidno vodio tajne pregovore, čiji detalji tek čekaju da budu obelodanjeni.

KONAČNI RASKID: Nakon objave primirja 1994, u šta se umešao i predsednik Bil Klinton, koji je čak tri puta zvanično posetio Severnu Irsku, Geri Adams je bio gost Bele kuće, što je ozbiljno naljutilo London. Geri Adams je sve vreme snažio Šin Fejn kao političku partiju i širio uticaj i sa druge strane granice. S druge strane, ugled oružanog krila s vremenom je slabio, građani su već bili umorni od nasilja, a IRA je umesto vojnih iza sebe ostavljala sve više kriminalnih tragova. No, nakon 11. septembra simpatije američke administracije za bilo koji oblik terorizma naglo su splasle. Konačni raskid sa Šin Fejnom dogodio se u vreme Bušove administracije kada su u Kolumbiji otkrivena trojica Iraca sa lažnim pasošima i s tragovima eskploziva na odeći. Oni su se pretvarali da su turisti, iako je dokazano da su se motali po bazama FARC-a, kolumbijske gerilske formacije koja čuva proizvodnju kokaina, a kojoj američke snage pokušavaju ozbiljno da stanu na put. Geri Adams prvi put nije pozvan u Belu kuću na proslavu Dana svetog Patrika, irskog sveca zaštitnika; glasine da se IRA sve više izdržava od kriminala, u šta spada i trgovina drogom, kao i veze sa kolumbijskim kokainskim kartelom, a manje od dobrovoljnih prihoda fanatika, pretvorile su se u ozbiljne optužbe.

ljUljANjE UGLEDA: Ugled IRA nedavno je dodatno poljuljan kada su njeni pripadnici u decembru prošle godine opljačkali banku u Belfastu i iz nje izneli blizu 30 miliona funti, odnosno oko 50 miliona evra. Suma je bila toliko vrtoglavo visoka da se britanskoj vladi tada isplatilo da sve ukradene novčanice proglasi nevažećim i da ih zameni novim. Međutim, kap je prelila čašu kada su pripadnici IRA ove godine nožem izboli mladića po imenu Robert Mekartni, katolika. Uz sve to, teroristički napadi na evropske metropole nikako ne idu u prilog oružanoj borbi IRA, što je Adams uvideo još mnogo ranije, ali je pritisak radikalnih elemenata unutar nje između mirovnog sporazuma na Veliki petak 1998, do početka globalnog rata protiv terorizma bio previše jak. Adams, koji je već preživeo pokušaj atentata pre gotovo 20 godina, ne želi da prokocka istorijsku šansu koja mu se ukazala, naročito ako se ima u vidu da popularnost njegove stranke raste. On već ima poslanike i u Evropskom parlamentu, a njegov uticaj jača i u Republici Irskoj, gde može lako postati koalicioni partner u nekoj narednoj vladi.

Veliki politički kapital za sebe je nesumnjivo ubrao i britanski premijer Toni Bler, koji želi da se upiše u istoriju kao prvi britanski premijer za čijeg mandata je okončan jedan od najdugotrajnijih sukoba u Evropi. Međutim, za trijumf je još rano. Jedan rat možda jeste okončan, ali je drugi upravo počeo.