Američki astronauti Beri Vilmor i Sunita Vilijams i dalje su zarobljeni na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS), dok se vodi debata da li je „Boingova“ letelica „Starlajner“, koja ih je dovela tu, dovoljno bezbedna da ih vrati.
Plan je bio da tokom prvog testiranja „Starlajner“ kapsule njih dvoje ostanu osam dana u svemiru, ali je „Starlajner“ imao probleme sa curenjem helijuma i potisnicima na putu ka ISS-u, zbog čega je razmatrana mogućnost da se astronauti vrate letelicom Crew Dragon kompanije „SpaceX“, ali tek u februaru 2025.
U narednim danima, NASA i „Boing“ bi mogli da odluče da odobre „Starlajner“ za povratak astronauta na Zemlju, što znači da njihov boravak možda neće trajati toliko dugo.
Mogućnost šestomesečnog odlaganja i dalje postoji, a toliko dugo čekanje pod ekstremnim uslovima u svemiru može izazvati mnogo gore probleme od anksioznosti i stresa.
Bestežinsko stanje i zračenje
Doktor tehničkih nauka Saša Marković kaže za „Vreme“ da je u ovom slučaju više zabrinjavujuće fizičko stanje astronauta jer u ljudskom telu nastupaju promene u organizumu koje se ne mogu kontrolisati ni na koji medicinski način.
„Kada je praksa boravka ljudi u orbitalnim stanicama oko zemlje u pitanju, iskustva pokazuju da čovek može da izdrži dugo. Mislim da rekord drži ruski astronaut koji je proveo skoro dve godine takvom stanju”, kaže Marković.
On objašnjava da je veći problem, na primer, što u bestežinskom stanju dolazi do gubitka kalcijuma. Telo postaje veoma krhko i osetljivo.
„Takođe, mišićna ditrrofija je neminovna, iako astronauti imaju trenažere, ništa ne može da zameni zemljinu grtavitaciju u punom obimu na telo”, kaže Marković.
Najznačajnija stvar je, dodaje, da je zaštita broda od kosmičkog zračenja vrlo slaba jer ne postoji zaštitni sloj atmosfere koji štiti od tog zračenja.
„Posledice na zdravlje mogu da se osete i nekoliko decenija kasnije. Najčešće kroz razne vrste malognih bolesti koje su izazvane povećanom dozom zračenja”, kaže Marković.
Iskrivljena percepcija vremena
Portal The Conversation piše pak, da iščekivanje „krivi“ ljudsku percepciju vremena i pod normalnim uslovima.
Naime, svi su iskusili „agoniju“ čekanja prevoza ili odgovora na poruku osobe u koju smo zaljubljeni. Tada je vreme „usporeno“ jer se mnogo više koncentrišemo na njegov protok, dok ga pod normalnim okolnostima u većini slučajeva ignorišemo. Tačnije, vreme brže prolazi, ako se ne razmišlja o njemu, a stres, nelagodnost i bol pogoršavaju ovaj efekat, piše The Conversation, pa upozoravaju na psihičko stanje astronauta.
Sagovornik „Vremena” međutim kaže da, što se tiče psihičke krize, svi astronauti prolaze kroz rigorozne treninge.
„Oni podrazumevaju višednevnu izloženost prostoru bez svetla i ljudskog prisustva, na primer. Njihovi nervi su trenirani da mmogu tako nešto da izdrže”, kaže Marković.
On naglašava da postoji sigurnosni aspekt rizika jer je orbitalna stanica vrlo krhka.
Može u svakom trenutku doći do požara ili masivne havarije koja može da dovede do toga da povratak na zemlju bude hitan. Kada nema te mogućnosti astronauti su ostavljeni „u nebranom grožđu”.