Pažnja javnosti usmerena je pre svega na rat u Siriji i migrantsku krizu koji menjaju odnose u Evropi, pa je malo prostora ostalo za sećanje na događaje od pre više desetina godina, kao što je ustanak u Mađarskoj 1956, koji je Zapad nazivao „revolucijom“, SSSR „kontrarevolucijom“, a Jugoslavija „događajem“. Tada je bekstvo oko 200.000 Mađara u Austriju i dvadesetak hiljada u Jugoslaviju izazvalo nezapamćen potres. Vladao je strah od trećeg svetskog rata. Ja mislim da bi i pored svega što se danas zbiva u svetu valjalo govoriti i o krizama koje su davno prošle, iz njih može ponešto da se nauči.
Dvadeset treći oktobar je u Mađarskoj 1990. godine proglašen za dvostruki državni praznik: u pomen revolucije protiv staljinističkog terora, kako se u tekstu zakona naglašava, i u čast proglašenja Republike Mađarske 1989. godine.
Na proslavi šezdesetogodišnjice Mađarske revolucije u prošlu nedelju glavni govor održao je predsednik vlade Viktor Orban. Sa bine se prisutnima obratio i predsednik Poljske Andžej Duda, koji je istakao hrišćanske vrednosti Poljske i Mađarske u kontekstu odbijanja ove dve zemlje da prihvate izbeglice muslimanske veroispovesti. Ovoj dvojici konzervativnih katoličkih državnika kao da je nepoznat jedan od osnovnih principa hrišćanstva – milosrđe. Njihovi stavovi o izbegličkom pitanju oštro su suprotstavljeni ne samo evropskim idealima i odredbama Evropske komisije, nego poglavaru Rimokatoličke crkve papi Franji.
PROKLETI KOMUNISTI: Iako je publika držana na priličnom odstojanju, Orban je imao muke da nadviče bezbroj pištaljki i povika da je diktator. Odgovorio je da je komunizam pobeđen, ali da se povremeno vraća zviždanjem, sve je svoje protivnike nazvao komunistima, što iz njegovih usta zvuči kao najveća pogrda i psovka. U masi je došlo do nekoliko incidenata i tuče, bilo je povređenih, a uhapšene su četiri osobe.
Slično glupostima koje je Donald Tramp govorio i koje su potom obeležile njegovu predizbornu kampanju, Orban je izgovorio jednu rečenicu koja se ističe u svim izveštajima sa ovog skupa, osim u njemu naklonjenim medijima – viknuo je da je Mađarska „pozvana da spase Brisel od sovjetizacije“, čime je politiku prihvatanja i preraspodele određenog broja migranata unutar Evropske unije izjednačio sa sovjetskom okupacijom.
Sve vreme je izbegavao da govori o pravom povodu proslave, o ustanku 23. oktobra 1956, o borbama koje su se vodile do 4. novembra, pa i posle toga. Kratko je zahvalio „herojima revolucije“, ali je izbegao da pomene Imrea Nađa, predsednika vlade proistekle iz tog ustanka, koji je za mnoge otelovljenje pokušaja oslobađanja Mađarske od sovjetskog jarma, jer Nađ je za Orbana bio „isuviše levo“.
Mađarski premijer voli opšta mesta, navodim samo nekolicinu karakterističnih izjava: „Sloboda je kao plivanje u vodi, potonućeš ako prestaneš da plivaš“; „Ako otadžbina nije slobodna, narod postane manjina“; „Treba da se držimo svojih nacionalnih ideala, Sovjeti su na tome polomili zube.“
MLADI ORBAN: Politička karijera današnjeg predsednika mađarske vlade Viktora Orbana tesno je povezana upravo sa simbolima Mađarske revolucije 1956. Rođen je 31. maja 1963. godine od oca agrarnog inženjera i majke učiteljice. Završio je pravni fakultet u Budimpešti, a usavršavao se sa Soroševom stipendijom u Oksfordu. Gromoglasno je stupio na političku scenu 16. juna 1998. godine. Tog dana je iz masovne grobnice ekshumirano telo Imrea Nađa, koji je posle sovjetske vojne intervencije zatražio i dobio azil u jugoslovenskoj ambasadi, napustio je uz obećanje da mu se neće suditi, ali je ipak izveden pred sud, osuđen na smrt i obešen. (Detaljno o tome pišem u knjizi Mađarska revolucija 1956, koja je upravo izašla u izdanju „Vremena“.)
Povodom sahrane Imrea Nađa, na Trgu heroja u Budimpešti onomad se okupilo preko četvrt miliona ljudi. Viktor Orban, tada nepoznati mladić sa dugačkom, neurednom kosom, neobrijan i sav uzrujan, nepozvano je održao govor svog života u kome je rekao: „Ako verujemo u svoju snagu, sad možemo da dokrajčimo komunističku diktaturu i time ispunimo volju revolucije.“ Tada niko nije obratio pažnju na to da je u istom dahu rekao i da će samo tako Mađarska „naći put natrag u Evropu sa azijatskog jednosmernog druma“.
Orbanov istup nije bio naročito hrabar, nije bilo opasnosti po njega kad je vikao da treba okončati „komunističku diktaturu“, mađarske vlasti više nisu bile spremne da zbog takvih ispada narede da se puca, da ga hapse ili vešaju, sve što je izgovorio ležalo je takoreći u vazduhu, sve promene koje su tog dana započele odvijale bi se istom brzinom i bez njegovog govora, ali je on nesumnjivo osetio pravi trenutak da izađe iz anonimnosti.
Danas elegantni, uredni Viktor Orban nimalo fizički ne liči na ondašnjeg čupavca, promena njegovog izgleda može da se uporedi sa promenama Aleksandra Vulina, ali ako se uporedi šta je kada šta rekao, dolazi se do zaključka da je sebi neosporno ostao dosledan. Godinu dana pre opisanog događaja Orban je postao jedan od osnivača nove partije Fides – Fiatal Magyarok szövetsége, na srpskom Savez mladih Mađara – čiji je predsednik ubrzo postao.
UNUČE FAŠISTOIDNOG DELA USTANKA: Orban danas svoje najoštrije protivljenje da Mađarska prihvati izvestan broj imigranata obrazlaže time da su oni ta ista „azijska opasnost“ kao svojevremeno „staljinistički teror“. Negdašnja logika prerasla je u totalni apsurd. Viktor Orban sebe i nadalje smatra sinom pobune 1956. godine, ali oni Mađari koji se danas pozivaju na ideje Imrea Nađa i svega što se u svetu smatra dostignućima tih događaja pre šezdeset godina, tvrde da je odavno skrenuo sa tog puta, jer vlada čvrstom rukom, uveo je premijersku diktaturu u formi parlamentarne demokratije, ukinuo slobodu medija, skresao prava ustavnog suda, ističe nacionalističke vrednosti, ne zalaže se za ideale za koje se ta revolucija borila.
Viktor Orban je, zapravo, unuče one ružne, nacionalističke, delom antisemitske i fašistoidne strane ustanka, a njegovi današnji protivnici su pobornici prvobitne ideje ustanka za demokratsku, pro-evropsku, samostalnu Mađarsku oslobođenu od staljinizma.
Zapadni mediji u horu izveštavaju povodom ovogodišnje proslave 23. oktobra samo o toj svetloj, zadivljujućoj strani pobune, koju je i Dobrica Ćosić, zatekavši se tih dana slučajno u Budimpešti, u prvom zanosu nazvao „najlepšom revolucijom u istoriji čovečanstva“. U svojoj brošuri objavljenoj nešto kasnije o tome, doduše, citira i mene, koji sam mu na licu mesta prigovorio.
Gotovo je nemoguće danas u medijima naći podatke o tome da se u toku revolucije od 23. oktobra do 4. novembra moć vlade Imrea Nađa smanjivala ne iz dana u dan, nego iz sata u sat, da se situacija na ulicama sve više pretvarala u haos i anarhiju, da su pojedine naoružane grupice upadale u ministarstva i pokušavala da preuzmu vlast, na ulicama i trgovima sprovodio se linč, ljudi su vešani na bandere, pojavljivale su se ne samo antisemitske parole, nego i zahtevi za reviziju rezultata Prvog svetskog rata, uspostavljanje „svetostefanske Mađarske“ u kojoj bi bili i „kraljevine Hrvatska, Slavonija i Dalmacija“, zatim cela Vojvodina, a takođe i delovi Rumunije i Slovačke. Mejnstrim medija to danas jednostavno prećutkuje.
Tek kada se zanemare novine, radio i televizija, kada se istražuje po nezavisnim internet-portalima, kojih, naravno, ima i u Mađarskoj, može da se pročita i nešto drugačije viđenje Mađarske revolucije. Priznaje se da su postojali antisemitski tonovi, ali se odmah dodaje da bi bila greška Mađarsku revoluciju poistovetiti sa „pojedinačnim ispadima“. Priznaje se i da su pojedine grupice preterivale sa osvetama, na primer na Trgu Republike (Köztársaságtér) gde su zverski poubijani članovi gradskog komiteta Komunističke partije i neki oficiri AVH – tajne službe; vadili su im srca iz grudi, vešali za noge po drveću, vezivali za kamione i vukli ih oko trga do smrti. Kaže se da su avehaovci pucali prvi, što nije istina, ja sam bio na licu mesta, a na licu mesta bio je i austrijski fotograf Erih Lesing čije fotografije o tim događajima objavljujem u svojoj već pomenutoj knjizi.
GULAŠ-KOMUNIZAM: Mi smo tada mislili da svetu preti opasnost velikog rata, sukob SAD i SSSR, kao što se danas toga pribojavamo u vezi sa Sirijom, ali svako upoređivanje je pogrešno. Vašington je jasno dao do znanja da vojno ne namerava da se umeša. Dva dana pre izbijanja pobune u Mađarskoj američki ministar inostranih poslova Džon Foster Dals povodom nemira u Poljskoj izjavio je na televiziji da „Sjedinjene Američke Države ne bi poslale vojsku u Poljsku čak ni ako bi došlo do sovjetske vojne intervencije“. Američkim vojnim jedinicama u Nemačkoj nisu uskraćene dozvole da se ide na godišnji odmor, nije naređen viši stepen budnosti. Naravno da je Moskva to znala. Ne treba zaboraviti da gotovo istovremeno dolazi do „Suecke krize“, napada Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat, što je okončano rezolucijom Saveta bezbednosti, koju je Vašington predložio 2. novembra, a sa njom se saglasio SSSR. Na tom su sastanku prvi i do sada jedini put SAD i SSSR zajedno glasali protiv Velike Britanije i Francuske. Kasnije će Nemačka centrala za političko obrazovanje (Bundeszentrale für politische Bildung), institucija koja je pod diskretnom upravom Ministarstva unutra-
šnjih poslova Savezne Republike Nemačke, konstatovati da su kao rezultat toga Velika Britanija i Francuska prestale da budu „kolonijalne sile“, a da su njihovo mesto preuzeli SAD i SSSR. Što se tiče Mađarske, u čije ime je Imre Nađ zatražio pomoć Ujedinjenih nacija, diskutovalo se, doduše, na sastanku Generalne skupštine 12. novembra 1956. godine, ali nikakva rezolucija nije doneta.
Svetski rat, dakle, nije stvarno pretio te jeseni pre šezdeset godina, a mnogi mađarski istoričari i publicisti ne isuviše glasno, ali ipak čujno pominju da je Zapad tada izdao Mađarsku. Radio Glas Amerike pozivao je na borbu protiv ruske prevlasti u zemlji, ali niko prstom nije mrdnuo da pomogne osim rečima i nešto oružja, štamparskim mašinama i namirnicama.
Režim, koji je posle sloma ustanka u Mađarskoj zaveo Sovjetski Savez, a na čelo zemlje postavio Janoša Kadara, zapamćen je kao „gulaš-komunizam“ ili kao „najveselija baraka u socijalističkom lageru“. Kadar je od Moskve vešto izvlačio mogućnosti da bitno popravi životni standard u svojoj zemlji, međutim, ostao je nemilosrdan prema svemu što je imalo veze sa revolucijom, odnosno njegovom i sovjetskom terminologijom rečeno, kontrarevolucijom. Ustanici su se u propagandi nazivali ruljom, a krivcem za sve bio je proglašen Imre Nađ sa svojim saradnicima, čak i za sve one brutalnosti sa kojima nikakve veze nije imao, kojih se zapravo bojao.
Zbog te ranije tvrdnje da su borci za slobodu Mađarske bili „rulja“, nedavno je izvršeno proveravanje socijalnog porekla 60 komandanata i komandira ustanka i njihovih zamenika. Rezultati su dosta zanimljivi i zaslužuju mali komentar.
DESNO, DESNIJE: Među njima je bilo 34 odsto intelektualaca, 22 odsto iz „srednjeg staleža“, a 45 odsto radnika. Bolje bi bilo da se malo podrobnije ispitalo poreklo tih vođa ustanka (možda i jeste, samo što nisam našao gde je objavljeno), jer sam na drugom mestu našao da je među vođama ustanka bilo „grofova, lekara, bivših oficira kako Hortijeve vojske tako i Crvene armije“. Kao dokaz da antisemitizam i fašizam nisu bili bitne crte revolucije, navodi se da je među vođama bilo i 17 Jevreja. Sa nekima sam više decenija posle događaja i razgovarao.
Valjalo bi ući u biografske podatke nekih ličnosti, ali ovde navodim kao primer samo najpopularnijeg komandanta i na kraju šefa onog dela pobunjeničkih snaga koji se najčešće pominje, koji je postao Nađov ministar odbrane, Pala Maletera. O njemu su nastale mnoge legende, koje su, kao što će se videti, bile netačne.
Posebno je zanimljiv susret nas jugoslovenskih novinara sa jednim od vođa ustanika u gnezdu pobune, a u koje smo sa dvoje naših kola upali slučajno 28. oktobra. Mesto je poznato kao Korvinov pasaž (Corvin köz), mada je to zapravo poveći trg. Među tim borcima jedan od njih mi se činio starijim, a nazivali su ga Brkom. Tek je bio proizveden za „komandanta“, jer se sa svojim prethodnikom Ivanom Kovačom, koji je bio Nađov pristalica, posvađao. Nedavno sam saznao da je to bio Gergelj Pongrac, rođen 1932. godine, koji je posle sloma ustanka uspeo da pobegne u Ameriku, a u Mađarsku se vratio 1991. godine i postao jedan od osnivača ultradesne partije Jobik (Jobbik – spretna igra reči, jer aludira i na „desno“, „desnicu“, ali i na „bolje“). Pominjem to, iako je tek sporedan događaj, jer je karakteristično da su neke vođe pobune bili krajnji desničari.
Za Viktora Orbana komotno je što je Jobik trenutno prema istraživanjima javnog mnjenja druga po snazi stranka u zemlji, što može da kaže da će njena ideologija preovladati ako on padne sa svojom strankom Fides. Donekle to podseća i na našu situaciju u kojoj je Vučićev SNS za Zapad svakako mnogo prihvatljivija opcija od Šešeljevih radikala. Što se tiče samog Pongraca, za mene je bitno jer pokazuje da je grupe ustanika, koja se često pominje kao „junačka“ i „važna“, po svemu bila suprotna Nađovim idejama i željama.
Parlament Mađarske sastavljen je od 199 poslanika, na osnovu izbora iz 2014. godine Orbanov Fides raspolaže sa 133 mandata. Mađarska socijalistička partija, koja je nastala od stare komunističke partije, koja je bila na vlasti od 1990. do 1998. godine, jer se blagovremeno odrekla gorkih uspomena na prošlost, danas ima 38 mandata, a desna, fašistoidna partija Jobik 23 mandata. Zastupljena je još i liberalno-zelena partija koja nosi ime Zajedno (Együtt) sa 5 poslanika.
Povodom Mađarske revolucije rađena su i istraživanja na temu šta srednjoškolci misle i znaju o njoj. Na njima se mnogo ne insistira jer je ogromna većina mladih očigledno nezainteresovana za taj istorijski događaj, dve karakteristične izjave glase: „Deka je pričao da je na ulicama bilo mnogo tenkova“, „Baka je pričala da danima nismo imali vodu i struju“.
NEPOUZDANI IZVORI: Zapadni mediji, koliko sam uspeo da ih pratim, podsećali su na oktobar 1956. godine kao na herojsku borbu protiv komunizma, naglašavali pre svega jedinstvo mađarskog naroda tih dana. To je apsolutno netačno. Čak i mali, a često i ovom prilikom hvaljeni ustanički odred, kao onaj u Korvinovom pasažu, bio je podeljen na desne i leve ustanike. Mađarskom je tih dana vladao haos, a ne jedinstvo. Nisam u zvaničnim medijima naišao ni na jedno sećanje, analizu ili komentar koji bi bar uzgred pominjali fašističke recidive, antisemitske pojave, linč i slične užasne događaja čiji sam bio svedok. Naravno da na takozvanom Zapadu nema cenzure, ali ne razumem kako dolazi do takvog jednoglasnog iskrivljavanja stvarnosti, rekao bih čak „jednoumlja“.
Srpski mediji uglavnom nisu bili zainteresovani za šezdesetogodišnjicu tih događaja, koji su se i te kako ticali i Jugoslavije. Na sajtu B92 pojavio se kratak osvrt na proslavu u Budimpešti, ne na samu revoluciju, ali je ubrzo nestao. Od dnevnih listova 24. oktobra, dan posle proslave i revolucije, samo sam u „Večernjim novostima“ našao kratak, a zbog kratkoće logično i površan članak.
Očigledno neznanje je toliko da naknadno sada ja, odani navijač Tita i pobornik njegovog doba, upozoravam „neprijatelje komunizma: ako već hoće da ga hvataju za greške, povodom Mađarske revolucije lako su mogli da ih pronađu analizirajući njegove govore iz tog doba, koji su redovno kaskali za događajima; rezultate tajnog sastanka sa Hruščovom na Brionima 2. i 3. novembra 1956. godine; pa i da je Jugoslavija došla u situaciju da zbog „slučaja Nađ“ bude kritikovana i sa Zapada i sa Istoka. Naša politika po tom pitanju bila je pogrešna.
Za mene lično kao pažljivog posmatrača, a ponekad i svedoka, veliko je razočaranja kako najveći „ozbiljni“ mediji saopštavaju poluistine ili neistine o događajima za koje sam siguran da se nisu odvijali kako oni kažu, znači, kao što većina savremenika saznaje. Ako znam da se netačno i lažno prikazuje ono što mi je poznato, kako da poverujem da su tačne vesti i komentari iz istih izvora o događajima o kojima ništa ne znam.
