Julija Timošenko služi u Harkovu sedmogodišnju kaznu zatvora, na koju je lane osuđena zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom sklapanja ugovora sa ruskim Gaspromom 2009. godine. Njene slike, na kojima se vidi nekoliko modrica na rukama i stomaku, objavljene su u mnogim svetskim medijima, a njen advokat je objasnio da su modrice napravili zatvorski čuvari dok su je 20. aprila na silu odvodili iz zatvora u bolnicu. Prethodno se Timošenkova žalila na bolove u leđima zbog kojih ne može da prisustvuje suđenju, a iz bolnice je vraćena nakon dva dana jer je odbila da se podvrgne lečenju. Timošenkova je saopštila da je odbila da ide u bolnicu jer ne veruje lekarima koje je odredila vlada. „Stražari su me udarili pesnicom u stomak i pomislila sam da su to poslednji trenuci mog života“, napisala je ona, dodajući da je istog dana stupila i u štrajk glađu. Njen muž Oleksandar Timošenko rekao je agenciji AP u Pragu, gde je dobio azil („zbog političkog progona“), da su njene povrede „proba njenog fizičkog uništenja – ubistva koje ukrajinske vlasti planiraju još od početka represije protiv nje“. A Jevgenija Timošenko (32) apelovala je na vladu Nemačke da „spase život“ njene majke.
Javni tužilac je odbacio optužbe protiv čuvara, izjavivši da su oni odveli bivšu premijerku u bolnicu protiv njene volje, ali da je tom prilikom nisu tukli. Poslanici opozicije u skupštini pisali su predsedniku Viktoru Janukoviču o lošem tretmanu Timošenkove, a on je naložio kancelariji glavnog tužioca da ispita te navode.
NAJAVA BOJKOTA: Čitav slučaj dobio je i neke operetske detalje. Ukrajinski mediji objavili su izjavu Julije Abaplove, bivše zatvorske cimerke Julije Timošenko, da Timošenkova u ćeliji „ima tuš, mikrotalasnu rernu, televizor, nameštaj, posuđe, frižider pun raznovrsne i skupe hrane“, da bivša premijerka ne štrajkuje glađu i da je sama pristala da bude prebačena u bolnicu zbog bolova u leđima, a da se kasnije predomislila i odbila da ide. Timošenkova je nekoliko dana pre toga poručila preko advokata da će njena cimerka dati intervju za medije, ali i upozorila da je sve što će reći „apsolutna laž“, jer je razgovor vođen pod prinudom i posle batinanja kojem je bila izložena Abaplova. Na internetu se pojavio i snimak slabog kvaliteta koji prikazuje ženu sličnu bivšoj ukrajinskoj premijerki Juliji Timošenko kako se ljubi sa muškarcem, koji je nalik njenom advokatu Sergeju Vlasenku. Vlasenko je rekao da je snimak lažan i da će tužiti novinsku agenciju koja je snimak prenela.
Kako god, reakcije na ono što se dešava Timošenkovoj u pojedinim zemljama zapadnog sveta su žestoke, naročito u Nemačkoj. Ukrajinskoj strani je nagovešteno da poseta nemačke kancelarke Angele Merkel Evropskom prvenstvu u fudbalu koje se u Poljskoj i Ukrajini održava od 8. juna do 1. jula nije sigurna, da je Sporazum EU o asocijaciji i pridruživanju sa Ukrajinom tek parafiran, a da li će stupiti na snagu zavisi i od toga da li će vlada u Kijevu Timošenkovoj omogućiti adekvatno lečenje u Nemačkoj ili nekoj drugoj zemlji. Češki predsednik Vaclav Klaus otkazao je najavljenu posetu Ukrajini, pre njega je to učinio i nemački predsednik Joahim Gauk, a prema navodima nemačkih medija to su učinili i predsednici Austrije i Slovenije, Hajnc Fišer i Danilo Turk, koji neće prisustvovati sastanku na vrhu u Ukrajini planiranom za maj. I predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo izjavio je da do daljnjeg neće ići u Ukrajinu. Inače, tim nemačkih lekara koji su pregledali Juliju Timošenko tražio je da ona bude prebačena na lečenje u inostranstvo „jer sumnja da može da se oporavi od problema sa leđima ukoliko ostane u Ukrajini“.
Dižu se glasovi protesta i u svetu fudbala. Predsednik fudbalskog kluba Bajern iz Minhena Uli Henes pozvao je nemačke reprezentativce da izraze solidarnost sa kritičarima režima u Ukrajini, mada nije baš jasno kako bi to učinili, pogotovo ako se ima u vidu da UEFA strogo zabranjuje uplitanje politike u fudbal. Nemački reprezentativci upozoreni su da vode računa da ni na koji način ne dozvole da budu iskorišćeni u ukrajinskoj državnoj propagandi. U Berlinu su se pojavili zahtevi da se bojkot EP organizuje zajednički, na nivou EU, ali i da se od nadležnih organizacija zahteva da se utakmice planirane da se igraju u Ukrajini hitno prebace u druge zemlje.
GASNA PRINCEZA: Žena zbog koje se toliko uzburkala ne samo fudbalska Evropa, Julija Timošenko, imala je živopisnu karijeru. Diplomirala je i doktorirala na Ekonomskom fakultetu, udala se 1979. za Oleksandra Timošenka, sina sovjetskog komunističkog funkcionera. Tokom 1989. osnovala je lanac videoteka koji je, kažu, uspešno poslovao, ali je nju i njenu porodicu biznis stvarno krenuo tek posle sloma Sovjetskog Saveza. Početak devedesetih je i u Ukrajini, kao i u drugim postkomunističkim zemljama, bio zlatno vreme prvobitne akumulacije kapitala, kada su se pojedinci bogatili preko noći, uz manjak skrupula i višak dobrih veza u prethodnom sistemu, naročito u oblasti strateških sirovina. Muž Julije Timošenko obogatio se izvozom ruda metala, a Julija je 1995, kažu, podržana od strane tadašnjeg predsednika Leonida Kučme, sa svega trideset i sedam godina postala predsednik korporacije Ujedinjeni energetski sistemi, koja se bavila uglavnom trgovinom gasom. Timošenkova je zgrnula ogromno bogatstvo i dobila nadimak „gasna princeza“, a iz tog vremena se za njom vuku repovi optužbi za pronevere, pranje novca, zloupotrebu položaja, korupciju.
Njen muž Oleksandar je pod optužbama za šverc i utaju poreza sredinom devedesetih pobegao u Veliku Britaniju, a bračni par Timošenko je tvrdio da su optužbe posledica političkog progona od strane predsednika Kučme, njihovog nekadašnjeg zaštitnika. Odnosi sa Kučmom su se ponovo normalizovali krajem devedesetih, pa je Julija Timošenko 1998. godine predvodila Odbor za finansije i državni proračun Vrhovne Rade (skupštine), a u periodu od 1999. do 2001. obavljala dužnost zamenice ministra za gorivo u energetskom sektoru u vladi Viktora Juščenka. Kučma ju je sa tog mesta smenio 2001. pod optužbom za falsifikovanje carinskih dokumenata i krijumčarenja ruskog gasa u vreme kada je vodila Ujedinjene energetske sisteme. Te godine je i uhapšena, ali je posle nekoliko nedelja puštena i oslobođena svih optužbi. Po njenim rečima, optužbe su joj podmetnuli Kučmin režim i lobi industrije uglja, zato što im je pretila da će iskoreniti korupciju i uvesti trgovinske reforme.
Timošenkova se bacila u politiku, osnovala partiju Blok Julije Timošenko i krenula u borbu protiv Kučme. Kruna te borbe bila je „narandžasta revolucija“ krajem 2004. godine, kada su Timošenkova i njen tadašnji politički partner Viktor Juščenko posle višednevnih demonstracija uspeli da na mesto predsednika dovedu Juščenka. Porazili su Kučminog štićenika Viktora Janukoviča, optužujući ga da je njegova pobeda u drugom krugu predsedničkih izbora lažirana. U zapadnim medijima, Janukovič je tada označavan kao „ruski čovek“, a Timošenkova i Juščenko bili su garant pobede demokratije zapadnog tipa, ljudi koji će Ukrajinu izvući iz ruskog zagrljaja i približiti je EU i NATO. Timošenkova, temperamentna, atraktivna i plavokosa, bila je simbol „narandžaste revolucije“ mnogo više od samog Juščenka. Izabrana je za ukrajinskog premijera 24. januara 2005, kao prva žena na toj poziciji. Odmah posle toga, ukrajinsko tužilaštvo je zatvorilo sve slučajeve protiv nje i članova njene porodice, zbog nedostatka dokaza.
Idila je kratko trajala. Viktor Juščenko ubrzo je smenio „narandžastu princezu“, optužujući je da je svojim potezima usporila ekonomski rast zemlje. Timošenkova se nije predala, uspela je da posle parlamentarnih izbora 2007. postane ponovo premijer i na toj poziciji je ostala do marta 2010. Posle predsedničkih izbora 2010, na kojima je poražena od Viktora Janukoviča, usledili su hapšenje, optužba i presuda kojom je osuđena na sedam godina zatvora. Na suđenju se kao svedok optužbe pojavio i Viktor Juščenko, bivši predsednik i nekadašnji saborac Julije Timošenko.
I tadašnju presudu i podizanje još nekoliko novih krivičnih tužbi za utaju poreza i proneveru novca, njena odbrana i sama Timošenkova objašnjavaju „političkim progonom“. „Ovo je politički sud, poput onih kojima je Staljin zapovedao 1937“, rekla je prilikom izricanja presude. Slično misli i većina zapadnih državnika, koji tvrde da je reč o ličnoj političkoj osveti predsednika Janukoviča.
VLAST I PRINCIPI: Priča gotovo svih postsovjetskih država svodi se na nekoliko zajedničkih reči, kao što su korupcija, pljačka tokom privatizacije, uspon tajkuna, obračuni u kojima je nemoguće razmrsiti veze između biznisa i politike, i tu Ukrajina nije izuzetak. U pomenutim obračunima principijelnosti nema, savezi se sklapaju i raskidaju preko noći, a prema protivnicima se ne pokazuje mnogo milosti. Kada je pobedila „narandžasta revolucija“, Timošenkova je svom bivšem zaštitniku Leonidu Kučmi poručila „…da mu ništa ne garantuje…“. Optužbe za „krađu narodnog blaga, nepravilnosti prilikom privatizacije, korupciju“, uobičajen su dekor tih obračuna, očigledno dobro utemeljeni o kojoj god strani da je reč.
Zato crno-bele podele na dobre i loše momke (i devojke), u kojima su loši oni koji su za Ruse, a dobri oni koji su za Zapad, kakve su se čule po zapadnim medijima u vreme kada je u Ukrajini trijumfovala 2004. godine „narandžasta koalicija“, ili kada je u nastavku obojenih revolucija u Gruziji pobedio Mihail Sakašvili, zvuče otužno. U realnosti, favoriti Zapada ili Rusije su potrošna roba i preko njih se lome i ostvaruju interesi velikih sila. Pritom, poslednje što je moćnima važno jeste kako je njihov favorit došao do para i moći, i da li vlada „po demokratskim načelima“, i u Ukrajini i u Azerbejdžanu i bilo gde na svetu.
Što se tiče Evrope, nije čudo da se toliko zanima za Ukrajinu, mada se, prema oceni Suzane Nijes iz francuskog Instituta za međunarodne odnose, u okviru EU oseća „zamor Ukrajinom“ zbog procene da tamo vladaju hronična politička nestabilnost, neispunjena obećanja o reformama i eksplozija duga. reč je ipak o zemlji koja se nalazi na granicama Rusije, preko koje se transportuje veći deo ruskog gasa za Evropu, a kako izgleda kada usled zime pritiče manje gasa nego što je potrebno, videlo se u januaru 2008. i u januaru 2009, kada se to desilo zbog rusko-ukrajinskih razmirica.
Van priča o visokoj politici, nije nikakvo čudo što mnogi procenjuju da prosečan stanovnik Ukrajine nema poverenja u institucije sistema. Stanje u zemlji se ne menja već decenijama bez obzira ko je na vlasti. I pre „narandžaste revolucije“, i posle nje, i danas, Ukrajinu razdiru isti problemi. Moć i kapital su u rukama uskog kruga ljudi, korupcija razjeda zemlju, ekonomska situacija je katastrofalna, broj stanovnika zemlje se sa 48 miliona 2001. smanjio na 45 miliona. Zemlja je gotovo podeljena na istočni proruski i na prozapadni deo, sa Rusijom godinama traju tenzije zbog plaćanja gasa i sudbine ruske Crnomorske flote koja je stacionirana na Krimu, problema iz prošlosti poput optužbi na račun Rusije za „veliku glad“ u kojoj su tridesetih godina prošlog veka u Ukrajini umrli milioni ljudi…
Julija Timošenko se obratila sunarodnicima snimljenom porukom: „Osim Janukovičevih korumpiranih sudova, postoje i drugi viši sudovi. Postoji Evropski sud gde će biti dokazano da sam ispravno postupala, postoji sud ukrajinskog naroda koji će dokazati da sam politički u pravu, a tu je još i Božji sud od kojeg ne može da zaštiti ni vlast, ni novac onih koji postupaju nepravedno.“ Uz sve nabrojane probleme, kako god se priča o bivšoj premijerki završi, situacija u Ukrajini neće biti svetlija za njene sunarodnike. A što se Timošenkove tiče, bar njoj bi trebalo da bude jasno da su, u situaciji u kojoj se sada nalazi, moćni zaštitnici, vlast i novac ipak mnogo važniji faktor od pomenutog Božjeg i narodnog suda.
Slučaj Timošenko i najavljeni bojkot nisu jedino što brine ukrajinske zvaničnike pred početak EP u fudbalu. U četiri eksplozije koje su se 27. aprila dogodile u Dnjepropetrovsku povređeno je 27 ljudi, od toga desetoro dece. Predsednik Ukrajine Viktor Janukovič ne isključuje mogućnost da su teroristički napadi bili rezultat pokušaja destabilizovanja zemlje, ponuđena je nagrada od 250.000 dolara za informaciju koja bi dovela do hapšenja izvršilaca napada. Opozicija, sa druge strane, tvrdi da su eksplozije u Dnjepropetrovsku, rodnom gradu Julije Timošenko, pokušaj skretanja pažnje sa procesa bivšoj premijerki.
