Veliki strateg

Arhitektom savremenog „globalnog džihada“ može se smatrati Mustafa Setmariam Nasar, poznat kao Abu Musab sl Suri. Abu Musab al Suri je antiteza stereotipnom prototipu programiranog suicidnog teroriste. Često je opisivan kao rođeni kritičar sa talentom za satiru i ismejavanje kojim je zabavljao svoje čitaoce. Imao je belu kožu i riđu kosu, pa je lako mogao da prođe kao vlasnik nekog irskog paba. Bio je temperamentan i nikada se nije ustezao da kritikuje džihadističke vođe. Tako je kritikovao Bin Ladenovu zavisnost od medijske pažnje, a imama Kutadaha al Flastinija koji je boravio u Londonu za opravdavanje krvoprolića u Alžiru i njegovo doktrinarno razumevanje islama.

Neko bi pomislio da on predstavlja mekšu, ljudsku stranu Al Kaidinog terorizma, ali to nije bilo tako. Njegova nemilosrdnost prema neprijateljima islama nije imala granica, on je direktno zastupao terorističke napade sa masovnim žrtvama na Zapadu, uključujući korišćenje oružja za masovno uništavanje. Upravo je Al Suri intelektualni tvorac akcija koje se nazivaju napadima „usamljenih vukova“ sa masovnim žrtvama kakve smo poslednjih godina viđali u evropskim prestonicama.

Prateći njegov put od rodnog mesta Alepo u Siriji, preko emigracije u Evropi, vremena provedenog u Pešavaru, zatim u Španiji i Londonu, pa povratak u Avganistan kod talibana, a zatim skrivanje u Pakistanu, istorija arapskih Avganistanaca i Al Kaide može da se sagleda u novom svetlu.

Osamdesetih godina 20. veka Al Suri se nastanio u Španiji i dobio špansko državljanstvo brakom sa Špankinjom koja je prešla u islam. Kao i mnogi islamistički militanti tog vremena, Al Suri je učestvovao u avganistanskom džihadu i uspostavio vezu sa Osamom bin Ladenom.

SIRIJSKO ISKUSTVO

Nasar je 1987. godine sa malom grupom sirijskih prijatelja napustio Španiju i otputovao u Pešavar, gde je upoznao Abdulaha Azama, oca arapsko-avganistanskog pokreta. Abu Musab je bio angažovan kao oficir za obuku u kampovima za arapske borce dobrovoljce, a takođe se borio na frontovima protiv Sovjetskog Saveza i komunističke vlade u Kabulu nakon sovjetskog povlačenja 1988. godine.

Al Suri je upoznao Osamu bin Ladena u Pešavaru i navodi da je bio član njegovog najužeg kruga i da je radio za Bin Ladena negde oko 1992. godine, kada se vratio u Španiju. Al Suri je u Pešavaru postao poznat pod svojim pseudonimom Umar Abd al Hakim nakon što je u maju 1991. objavio raspravu na 900 stranica pod naslovom „Islamska džihadistička revolucija u Siriji“, poznatu i pod nazivom „Sirijsko iskustvo“. Traktat je bio žestok napad na Muslimansku braću zbog saradnje sa sekularnim režimima u Siriji i Iraku i predstavljao je važan deo intelektualnih osnova za Al Kaidu i džihadističku struju tokom 90-ih.

BIN LADENOVA BOLEST EKRANA

Al Suri se 1996. vratio u Avganistan, gde je ponovo sreo Bin Ladena. Tog leta pomogao je u organizovanju intervjua između britanskog novinara Roberta Fiska i Al Kaidinog vođe. Pratio je i novinare Si-En-Ena Pitera Arneta i Pitera Bergena od Londona do Avganistana kako bi se sastali sa Bin Ladenom i snimili njegov prvi TV intervju. Piter Bergen, koji je sa Al Surijem komunicirao na francuskom, rekao je za njega da je bio „inteligentan, intenzivan, dobro informisan i vrlo ozbiljan“ i da se on „divio“ njegovom intelektu. Tada nije iznosio svoje radikalne, militantne stavove.

Kada se vratio u Avganistan na poziv talibana, koji su tada bili na vlasti, nije bio poznat kao pripadnik Al Kaide, nego je razvio blizak odnos sa Mulom Omarom. Tada je napisao: „Najčudnije što sam do sada čuo jeste da Abu Abdulah (Bin Laden) ne sluša vođu talibana (Mula Omar), koji je zatražio da prestane da daje intervjue. Mislim da je našeg brata (Bin Laden) uhvatila bolest ekrana, bliceva, publike i aplauza.“

VERAN PRINCU VERNIH

Libijski džihadista Numan Benotman je potvrdio postojanje nesuglasica između njih dvojice, navodeći da su se pre 11. septembra Al Suri i Bin Laden mrzeli. Al Suriju se nije svidelo Bin Ladenovo vođstvo, nazivao ga je „diktatorom“ i „faraonom“.

Tek nakon 11. septembra i ofanzive SAD u Avganistanu, Al Suri je Bin Ladenu dao punu podršku: „Kada sam sreo šeika Osamu, poslednji put u novembru 2001. tokom borbi za odbranu emirata, zakleli smo se na vernost princu vernih (vođi talibana Muli Omaru). Obećao sam šeiku Osami da ću istrajati u džihadu i ratu protiv neprijatelja.“

Al Suri je bio nešto poput samoukog intelektualca, blisko upoznatog sa zapadnom klasičnom muzikom. Njegova naklonost prema supruzi Špankinji – za razliku od većine okorelih islamista – bila je čudna njegovim poznanicima. Svakako nije bio prosečan islamista.

Njegov strateški pogled na svet se na značajan način razilazio sa Al Kaidinim. Prezir prema Bin Ladenu je delio sa „dedom“ Islamske države, Jordancem Abu Musabom al Zarkavijem. Po svemu sudeći, Al Suri je imao ogroman uticaj na Al Zarkavija, mada je to negirao.

POZIV NA ISLAMSKI OTPOR

Svoje stavove nakon američke invazije na Avganistan 2001. godine, Al Suri je izrazio u knjizi na 1600 stranica pod nazivom „Globalni poziv za islamski otpor“. On je izneo svoju viziju „Al Kaide 2.0“ zasnovanu na istorijskim lekcijama i pažljivom čitanju zapadne geopolitike i vojne strategije. Islamska država je samo trebalo da se prikloni radu ovog stratega Al Kaide.

Od ostalih teoretičara i pristalica džihada najviše se razlikovao zato što je smatrao da korišćenje nasilja treba da se zasniva na promišljenoj, racionalnoj i dugoročnoj strategiji. On je za svoj cilj definisao oslobađanje islamskog sveta od indirektne i direktne okupacije uz zbacivanje neislamskih vlada.

Njegov modus operandi bio je da proceni ranije terorističke napade kako bi se naučilo iz počinjenih grešaka. Bio je analitičan, racionalan i kritičan u ideološkom pokretu u kome se očekivala poslušnost, kojim su vladali doktrinarni ideolozi. A Al Suri je koristio sekularnu akademsku ozbiljnost i integrišući zapadnu literaturu o gerilskoj borbi, međunarodnoj bezbednosti i odnosima velikih sila stvorio fascinantnu doktrinu o decentralizovanom džihadističkom ratu u okruženju posle 11. septembra 2001. Smatrao je da su opsesivni fanatizam, nagon za mučeništvom i mržnja prema Zapadu džihadističke teroriste učinili slepim, da nisu imali racionalnu strategiju. On nije bio emotivan verski lider, on je bio vojnik čija je glavna preokupacija bila gerilski rat. Prezirao je salafiste zbog njihovog dogmatizma i ograničenog intelekta.

Od samog od početka zastupao je ideje koje su kasnije primenjivale vođe Al Kaide. U proleće 1991. napisao je svoj prvi rad o potrebi „globalnog islamskog otpora“, tražeći globalnu borbu protiv Zapada koja će se oslanjati na difuzne, nehijerarhijske i decentralizovane mreže. Na taj način se udaljio od tradicionalnog džihadističkog fokusa na „najbližeg neprijatelja“, odnosno arapske režime.

DECENTRALIZACIJA DŽIHADA

Al Suri je uočio više slabosti u džihadističkom delovanju. Prva je bila slaba priroda tradicionalne centralizovane „tajno-hijerarhijske“ terorističke organizacije. U takvim organizacijama, ako je uhvaćen jedan član, pali bi svi ostali. Prema Al Suriju, potreban je bio „sistem, a ne organizacija“. Ključna komponenta ovog „sistema otpora“ bili bi pojedinci koji se neće obavezati ni na šta „osim da veruju u ideje, da budu potpuno sigurni u svoju nameru, da se pridruže misiji i obrazuju sebe i one oko sebe“ obećavajući vernost sistemu.

Veza između sistema i pojedinca, prema Al Suriju, sastojala bi se od zajedničkog cilja, zajedničkog imena i zajedničkog doktrinarnog programa džihadista. Upravo je takav bio odnos napadača iz San Bernardina ili napadača iz Orlanda prema Islamskoj državi. Ispostavilo se da su društveni mediji olakšali praktičnu primenu Al Surijeve teorije.

foto: ap photo

POTRAGA ZA BAZOM

Ima mnogo onih koji smatraju da se koreni Islamske države i njene forme iz 2014. nalaze u „arapskom proleću“ iz 2010. i 2011. To je zavodljiv zaključak, ali netačan. Još pre nego što je iko mogao da pomisli bilo šta o „arapskom proleću“, Al Suri je detaljno ocrtao ne samo kako će izgledati budući „džihadistički rat“, već i gde će se, zbog povoljnih uslova, voditi. Uvideo je da će fokus „poziva na otpor“ biti fizička konsolidacija i kontrola teritorije, što je bila druga lekcija, koju je on shvatio iz „talibanskog slučaja“.

Najvećim gubitkom od napada 11. septembra 2001. godine nije smatrao uništavanje postojeće Al Kaide, već proterivanje talibana iz Avganistana, što je značilo da grupa, gubitkom kontrole nad državom i njenom teritorijom, više nije imala „konsolidovano fizičko sklonište“, svoju bazu. Al Suri je veći deo zapadne Azije, centralne Azije i Afrike isključio iz razmatranja za pogodan teren za uspostavljanje takve baze koja bi bila žarišna tačka Islamske države. Izdvojio je – važno je zapamtiti da je to učinio pre američke invazije na Irak 2003. godine – Levant i Irak koji su imali pogodne karakteristike za „džihad otvorenog fronta“. Al Suri je takođe prognozirao da će SAD i njeni saveznici napasti Siriju, što će avangardi tamošnje Al Kaide pružiti ogromnu prednost u asimetričnom sukobu.

foto: ap photo

KONCENTRIČNI KRUGOVI

Konačna lekcija koju je Al Suri izvukao bila je potreba da se strukturira „misija otpora“ na decentralizovan način koji bi povezao džihad pojedinačnog terorizma sa strateškim ciljem otvorenog fronta i teritorijalnog džihada. On predlaže organizaciju sa tri koncentrična kruga. Unutrašnji krug (usredsređen oko emira ili kalifa) bio bi krug vođe. Ovaj krug je nužno organizaciono centralizovan i fizički se nalazi na istom mestu (u slučaju Islamske države bila je to Raka u Siriji). Drugi krug leži u krugu „decentralizovanih jedinica“, koje čine džihadisti koji su direktno obučeni, a zatim rasprostranjeni širom sveta. Konačno, tu je spoljni krug koji bi činili pojedinci. Iako je pojedincima i jedinicama iz dva unutrašnja kruga dozvoljeno da komuniciraju jedni s drugima i unutar sebe, to nije slučaj za komunikaciju sa spoljnim krugom, gde pojedinci i jedinice deluju samostalno, a opet sinhronizovano sa većim „organizacionim prioritetima“.

Zaslepljeni očigledno nihilističkim nasiljem, može nam biti primamljivo da Islamsku državu posmatramo kao grupu bez ikakve sveobuhvatne strategije i vizije. Deo ovog poricanja je psihološki: ako prihvatite da grupa zaista ima veliku strategiju, možda se čini da dajete previše zasluga Islamskoj državi. Pa ipak, stvar je u tome što radovi teoretičara džihada posle 11. septembra otkrivaju izuzetno sofisticirano razumevanje sredstava i ciljeva globalnog džihada – Islamska država (kao „Al Kaida 2.0“) zaista ima strategiju za svoju sadašnjost i budućnost.

FAZA KONSOLIDACIJE

Veliki poznavalac kretanja i trendova Al Kaide Lorens Rajt je u „Njujorkeru“ još 2006. uočio da Al Suri obrazlaže kako će sledeću fazu džihada obeležiti terorizam koji će izvoditi pojedinci ili male autonomne grupe (ono što on naziva „otpor bez vođe“), koji će iscrpiti neprijatelja i pripremiti teren za daleko ambiciozniji cilj vođenja rata na frontovima, jer se bez sukoba na terenu i preuzimanja kontrole nad teritorijom ne može uspostaviti država, što je strateški cilj otpora.

Početkom 2014. godine, dr Sami al Oraidi, visoki šerijatski zvaničnik u sirijskoj džihadističkoj grupi Al Nusra front, priznao je da je na njegovu grupu uticalo učenje Abu Musaba al Surija. Strategije za osvajanje srca i umova među lokalnim muslimanskim zajednicama izvedene iz smernica Abu Musaba uključuju: pružanje usluga ljudima, izbegavanje da vas doživljavaju kao ekstremistu, održavanje snažnih odnosa sa zajednicama i drugim borbenim grupama i stavljanje fokusa na borbu protiv vlade.

To je bila faza konsolidovanja osvajanja velikih gradskih i urbanih centara Rake i Mosula u Iraku i Palmire u Siriji. U tom trenutku, kada je Islamska država bila na vrhuncu, postavilo se pitanje da li je teroristička organizacija prerasla svoju prirodu i doista postala „država“? To bi značilo da ona preuzima sve državne funkcije, od nasilja i ubiranja poreza do isplate penzija i brige o dečijim vrtićima. Doista, u jednom trenutku, Islamska država se pohvalila kako je organizovala život u svom „kalifatu“ i kako su njeni podanici veoma zadovoljni živeći život kao u svakoj drugoj državi, samo mnogo bezbedniji, sadržajniji i ispunjeniji.

DRUGA GENERACIJA DŽIHADISTA

Francuski politikolog Žil Kepel kaže da je „Al Suri deo druge generacije džihadističkog pokreta, onih koji su bili zabrinuti neuspehom mobilizacije nakon 11. septembra“. Američka okupacija Iraka, navodi Al Suri, stvorila je „novi istorijski period“ koji je gotovo sam spasio džihadijski pokret upravo kada su mnogi njegovi kritičari mislili da je završen.

Hijerarhijsku strukturu (tanzimat) Al Kaide, Al Suri je nazivao Bin Ladenovim „Tora Bora mentalitetom“. Umesto toga, on je predložio doktrinu nazvanu „sistem, a na organizacija“ (nizam la tanzim). Njegova vizija Al Kaide bila je mnogo šira od Bin Ladenove. Al Kaidu je video samo kao stepenicu u svetskom islamskom ustanku. „Al Kaida nije organizacija, nije grupa, niti mi želimo da ona to bude. To je poziv, referenca, metodologija. Na kraju će njeno vođstvo biti eliminisano“, naveo je Al Suri.

Al Surija su 2005. uhapsile pakistanske snage bezbednosti i isporučile ga Siriji, gde je bio na poternici. Prema poslednjim podacima, još uvek se nalazi u sirijskom zatvoru.