Vaša borba je i naša

Za “Vreme” Iz Soluna

U petak 28. februara 2025, na dvogodišnjicu stravične tragedije u Tempima u Tesaliji, izazvane direktnim sudarom vozova koji su se kretali po istim šinama u suprotnim pravcima, a da to niko nije primetio, održane su najveće demonstracije u istoriji moderne grčke demokratije u čast 57 žrtava. Sve gradove u zemlji preplavili su milioni demonstranta sa jednim zahtevom: Hoćemo pravdu! Masovni skupovi održani su u Atini, Solunu, Patri, Larisi, Drami, Kavali, na ostrvima Krfu, Zakintosu, Samosu i drugima, ali su na ulice izašli i Grci širom sveta, od Marselja i Rejkjevika, do Toronta i Melburna.

Svi ti ljudi su zahtevali da se u potpunosti rasvetle uzroci smrtonosne nesreće u kojoj je poginulo 11 radnika grčke železnice i 46 putnika, uglavnom studenata koji su putovali iz Atine u Solun pošto su imali trodnevne praznike. Treba pronaći odgovorne, gde god i koliko god visoko se oni nalazili, treba im suditi i kazniti ih.

Odziv javnosti je bio krajnje dirljiv i bez presedana. Naročito zato što je i velika većina radnika učestvovala u 24-časovnom generalnom štrajku koji su proglasili sindikati, pa su na sve radnje i preduzeća toga dana “stavljeni katanci”. Konzervativna vlada Kirijakosa Micotakisa, izabrana po drugi put 2023. sa 41 odsto glasova, umesto da pošalje poruku kako razume zahtev društva da se potpuno rasvetli železnička nesreća i utvrdi odgovornost, nije to učinila. Odlučila se za policijsku represiju hemikalijama i vodenim topovima protiv mirnih demonstranata čiji su glavni slogani bili “Nemam kiseonika”, “Hoćemo pravdu”, “Ne zaboravljamo”, “Nije bila nesreća, bilo je ubistvo!”.

Policija je suzavcem gušila narod koji je izašao na ulice tražeći pravdu. Nadležni ministar Mihalis Hrisohoidis i rukovodstvo grčke policije odlučili su da na ove skupove pošalju jake snage kako bi se predstavili kao “čuvari reda”. Slike iz Grčke koje su obišle svet pokazale su kako se nameću “red i sigurnost”, ali ne i pravda.

Eshil, jedan od velikih grčkih tragičara je pre 2.500 godina napisao u svojim Persijancima: “Kad cveta arogancija, rađaju se plodovi gneva”.

Ova narodna mobilizacija nezapamćenih razmera jasno je pokazala jaz koji deli vladu Kirijakosa Micotakisa od grčkog društva. Klima prethodnih dana, kada je vlada stavljala metu čak i na rođake žrtava tragedije u Tempima, u kombinaciji sa nasilnim suzbijanjem incidenata, dodatno je produbila taj jaz.

Ali treba znati da je vlast protiv koje se vode najveće demonstracije u novijoj istoriji jedne zemlje, unapred politički osuđena jer joj sada nedostaje narodni legitimitet i ne može da nastavi da vlada “normalno”, kao da se ništa nije desilo, bez obzira na to da li može ili ne može da izbegne izbore u naredne dve godine.

REAKCIJE OPOZICIJE

Na demonstracijama se jasno mogao čuti kolektivni vapaj društva za pravdom, istinom i demokratijom. Vapaj za “kiseonikom”. Drugim rečima, poslat je zahtev da se promeni politika, a ne samo vlast. Ovi masovni skupovi su doveli do otvorenog sukoba između Micotakisove vlade i društva, a opozicija zahteva ostavke i pad vlade.

SIRIZA, sa novim predsednikom Sokratom Famelosom, optužila je vladu Nove demokratije da “svesno krši ustavno pravo na okupljanje”, pozivajući ministra Mihalisa Hrisohoidisa da prvi da ostavku i tako “prokrči put premijeru gospodinu Micotakisu”.

Socijaldemokratski PASOK, druga stranka po anketama, kaže “da oni koji su od samog početka nesreće ulagali u mrak zataškavanja i dezinformacija, nešto zaboravljaju: protiv mraka koji su nametnuli, svetlost istine i pravde uvek izlazi kao pobednik”.

Sa svoje strane, Komunistička partija (KKE), koja se u anketama pojavljuje ojačana, govori o “orgijama policijske represije” i da se vlast “uzaludno trudi ako misli da će ovakvim postupcima terorisati narod i da tako može sakriti istinu i izbrisati snažnu poruku koju je danas u svet poslalo milion ljudi širom zemlje”.

KRAJNJA DESNICA I MICOTAKIS

Krajnje desničarske opozicione stranke, koliko god pokušavaju da iskoriste trenutnu situaciju i ojačaju, teško mogu da ubede javnost da predstavljaju snage promena, jer su nastale iz krvi i mesa sistema, kao apsolutna režimska sila i nimalo “antisistemska”. Kada društvo traži “kiseonik”, demokratske promene i kvalitetnu demokratiju, ideologije zasnovane na netoleranciji i autoritarnosti, poput krajnje desnice, nemaju šta da predlože i ponude.

Premijer Kirijakos Micotakis je u svojoj poruci na društvenim mrežama govorio o “kolektivnoj traumi”, ali nije propustio da još jednom prospe trnje po “nekim ljudima” koji pokušavaju da “nacionalnu nesreću iskoriste kao oružje kojim će raniti otadžbinu i njen stabilni kurs u budućnost”. Čak je pokušao da igra na kartu “destabilizacije” i da se predstavi kao “garant” stabilnosti jasno stavljajući do znanja da “za dobro Grčke” neće podneti ostavku.

Micotakis, suočen sa društvenim nemirima velikih razmera, nastavlja da se poziva na potrebu za političkom stabilnošću u vremenu velike svetske neizvesnosti, kao što pokazuje razvoj događaja u Ukrajini. U svakom slučaju, politička hegemonija Micotakisa, koji ove godine navršava šest godina premijerskog mandata, primetno se smanjuje dok “Trampov vetar” preti da naduva jedra političarima čiji identitet je krajnje desničarski i populistički i koji će ga potkopati s desna.

foto: ap photo

BUJICA BOLA SE PRETVORILA U POPLAVU

Na velikom skupu u Atini je bila i Marija Karistijanu, majka studentkinje koja je stradala u Tempima, po zanimanju pravnica. Ona je na svoja ramena podigla glavni teret rođaka žrtava i njihove borbe za pravdu.

Pre izbijanja incidenata stupila je na binu i obrativši se okupljenim demonstrantima, rekla sledeće: “Bol je nabujao i pretvorio se u poplavu. Mi razumemo dubinu truleži. Pred nama se svakodnevno pojavljuje čudovište korumpirane vlasti. Nedostojni i bestidni vladaju nama. Svi mi danas ovde, bilo pojedinačno ili kolektivno, plaćamo cenu nepravedne i arogantne vlasti, iskusili smo lice sveprisutne korupcije. U haosu naše duše zbog gubitka naše dece otkrili smo snagu za koju nismo znali da imamo. Kao majke, mi smo dužne da čuvamo sećanje na svoju decu, ali i bezbednost druge dece. Ujedinjene za katarzu, mi ćemo zajedno opet doneti Čudo pravde u našu zemlju”.

Ilias Papagelis, otac stradale 19-godišnje studentkinje Anastasije, rekao je: “Zahtevamo pravdu, više kiseonika, da izađemo iz mraka, da izađemo na svetlo. Da ima više transparentnosti i da se sve radi bezbedno i kako treba. Da se nikada više ne dese Tempi”.

Dimitris Bezas, koji je izgubio ćerku Frančesku u železničkoj nesreći, rekao je: “Moja devojčica… Poslednji glas moje ćerke bio je ‘Nemam kiseonika’, u njenom očajničkom pokušaju da preživi”.

Njen krik je postao glavni slogan demonstracija.

Nikos Plakjas, koji je u nesreći izgubio ćerke bliznakinje i nećaku, apelovao je na političare da ostave po strani sitnu politiku i međusobne razlike i pognu glave nad zločinom u Tempima, kako bi se pravda uspostavila. “Borimo se da se Tempi više nikada ne ponove”, kaže.

Majka stradale Klaudije Lata je rekla da “naši mrtvi zaslužuju domovinu koja će poštovati pravdu i istoriju i koja će ih zauvek pamtiti. Mi, njihove majčice, stajaćemo uspravno sve dok ne odem na sud da čujem od vrhovnog tužioca da će onaj ko je stvarno odgovoran za smrt moje kćeri biti osuđen na 57 doživotnih robija”.

TEMPI – NOVI SAD

Kao jedan od najvećih socijalnih protesta poslednjih godina u Grčkoj, takozvani “Pokret Tempi”, koji postoji dve godine, od početka je pokazao interesovanje i solidarnost za tragediju u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine.

Grčki provladini mediji su u početku opširno izveštavali o smrti 15 ljudi nadajući se da će preneti poruku kako se eto, “tragedije dešavaju i drugde”, posebno u našem komšiluku. Ali kada je gnev srpskog naroda i građana Srbije iskazan kroz masovne demonstracije, na čelu sa studentima koji su blokirali centralne raskrsnice u Beogradu i drugde protestujući zbog korupcije i zahtevajući pravdu za žrtve, onda je u Grčkoj novinarsko izveštavanje utihnulo kako bi se izbeglo povezivanje ove dve tragedije. Ali već je bilo kasno.

Interesovanje grčkog javnog mnenja za događaje u Srbiji ponovo se razbuktalo, a aktivisti “Pokreta Tempi” stupili su u kontakt sa aktivistima i studentima iz solidarnosti u Srbiji – zbog koordinacije akcija. Bilo je, na kraju krajeva, mnogo toga zajedničkog. Osim činjenice da su obe tragedije imale za rezultat mnogo mrtvih, uključivale su vozove i železničke stanice na Balkanu. Oba slučaja su pokazala da je naš zajednički problem korupcija i bahatost vlasti, sporost u rasvetljavanju istine i uspostavljanju pravde. U oba slučaja, građani su oštro i masovno reagovali zahtevajući odgovornost i promene, demonstrirajući moć društvenog pritiska u tragedijama koje se pripisuju državnim i vladinim propustima ili korupciji.
Zajednički element kod oba pokreta je nepoverenje u institucije i u pravdu. U oba slučaja, takozvana “društvena opozicija” se protivi i bori protiv arogancije vlasti, dok je politička opozicija utihnula jer se kreativne snage društva nalaze izvan političkih stranaka.

MICOTAKIS I VUČIĆ

Ali postojao je još jedan razlog. Micotakis i Vučić su bili u bliskim odnosima jer njihove stranke pripadaju istoj političkoj porodici. Micotakis je nekoliko puta posetio Beograd, a pre nego što je postao premijer, hvalio je Vučića i srpsko “ekonomsko čudo”. Zatim, kada je pobedio na izborima 2019, donekle se distancirao od Vučića i njegovog načina vladanja, kao i od Vučićevog odnosa sa autoritarnim političarima poput Orbana. Međutim, nikada nije izneo negativno mišljenje ili kritiku Vučićevog autoritarnog načina upravljanja Srbijom.

Micotakis voli da se prikazuje i kao liberalni evropski političar, više centrista nego desničarski i konzervativan, osetljiv na ekološke i socijalne probleme. Glasao je za priznavanje istopolnih brakova i usvajanje dece od istopolnih parova, te nije želeo da ga poistovećuju sa konzervativnim, nacionalističkim i populističkim političarima poput Aleksandra Vučića. Međutim, nesreća-zločin u Tempima, kao i u Novom Sadu, učinila je njihovo poređenja neizbežnim.

Na društvenim mrežama u Grčkoj su se umnožili komentari o načinu delovanja i dobroj organizaciji studenata u Srbiji, kao i o represivnim metodama srpske vlasti. Kada su u januaru 2025. Grci obavešteni da su mobilizacije srpskih studenata dovele do ostavke premijera Miloša Vučevića, bili su uzbuđeni verujući da je pala korumpirana vlast. Neko je ipak morao da im objasni da stvarnu vlast u Srbiji drži Vučić, a ne premijer i njegova vlada. Usledilo je veliko razočarenje, ali im je to pomoglo da sa još većim simpatijama gledaju na borbu srpskih studenata.

U vreme masovnih studentskih demonstracija u Srbiji, i u znak podrške studentima, održane su manje demonstracije i u Grčkoj uz slogan “Vaša borba je i naša”, dok su se na dan dotad neviđenih demonstracija u Grčkoj, 28. februara, srpski studenti okupili u Beogradu sa transparentom na kojem je na grčkom pisalo: “U Novom Sadu i Tempima država i korupcija ubijaju”.