Varnica iz Vićence

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Bila je to jedna od neobičnijih nedelja čak i za italijanske prilike, a kako se bližila kraju, mnoga pitanja su visila u vazduhu. Drama je počela gotovo neprimetno u ponedeljak 19. februara, kada je ministar spoljnih poslova Masimo d’Alema najavio u intervjuu dnevniku „Republika“ da će vlada pasti ukoliko poslanici većinske koalicije levog centra ne prihvate njegov izveštaj pred parlamentom.

Drama je zapravo počela dan ranije u Vićenci. Stotinak hiljada stanovnika Veneta, oblasti na severoistoku zemlje, učestvovalo je u demonstracijama protiv izgradnje američke vojne baze. Taj dogovor sklopio je bivši premijer Silvio Berluskoni, koji u toj oblasti nije nimalo popularan. Očekivalo se da će vlada premijera Romana Prodija preinačiti taj dogovor, ali je na svačije iznenađenje Prodi lično dao zeleno svetlo za izgradnju nove baze u koju bi iz Nemačke trebalo da se preseli čitava borbena brigada. Ona bi trebalo da bude izgrađena na mestu starog aerodroma Dal Molin. Članovi lokalnog odbora za protest brzo su se organizovali i ojačali, pa se više od 200.000 građana okupilo po neobično toplom zimskom danu i krenulo u protestnu šetnju ulicama Vićence. Bila je to šarolika skupina ljudi, od opatica do anarhista.

PUKOTINE U LEVOM BLOKU: Povod je, prema rečima članova odbora, bio dvojak. Građani su protestovali ne samo zbog odluke već i zbog načina na koji je ona doneta jer se vlada bila oglušila o ranije proteste lokalnog stanovništva. „To je stvar demokratskog principa“, napisala je u komentaru Čincija Botene, jedna od najglasnijih među protivnicima nove američke baze, u komentaru koji je objavio nezavisni nedeljnik „Karta“. Zato se od nove vlade očekivalo da će to ispraviti. Baza ima odlučne protivnike i u partijama vladajuće koalicije, posebno reformisane Komunističke partije, Zelenih i Partije italijanskih komunista. Neki partijski zvaničnici, čak i pomoćnici ministara, najavili su da će čak učestvovati u protestu u Vićenci, ali su odustali u poslednji čas, popustivši pritisku koji je dolazio zdesna. Bez obzira na to, u demonstracijama je učestvovalo na hiljade ljudi koji su Prodiju dali poverenje na izborima prošle godine, kada je za dlaku pobedio Berluskonijevu koaliciju. Novinski komentari ukazivali su da je „pitanje Vićence“ na putu da podeli koalicioni blok i da partije krajnje levice već pokazuju nezadovoljstvo prema Prodijevoj politici. Vićenca je bila prva varnica koja je otkrila da u levom bloku postoje pukotine, što je vlada uporno odbijala da prizna.

A onda, umesto da ministar D’Alema podnese izveštaj u Senatu, gornjem domu italijanskog parlamenta, o italijanskoj spoljnoj politici, on je stvari podigao na viši nivo, tako da je po prvi put u novijoj istoriji Italije spoljnopolitičko pitanje celu vladu dovelo do prekretnice. D’Alema se u svom govoru usredsredio na Avganistan (gde Italija trenutno ima oko 2000 vojnika) i Liban (gde se nalazi oko 1500 italijanskih vojnika) i na ukupan položaj zemlje u svetu, kao i na spoljnopolitičke prioritete u narednim mesecima, kada Italija treba da zauzme mesto rotirajuće članice u Savetu bezbednosti UN-a. Govor je bio razložan i uravnotežen, uz pozivanje na međunarodne obaveze, ali se D’Alema kritički osvrnuo na Berluskonijevu politiku, posebno njegove odnose prema SAD. U glasanju, Senat je ministra podržao sa 158 glasova – nedostajala su dva glasa da izveštaj bude usvojen. Usprotivila su se dvojica senatora iz vladajuće koalicije (obojica iz komunističkih frakcija), i tako dozvolila da predlog opozicionih desničara osvoji više glasova. Njihovi predsednici smesta su zatražili da Prodi podnese ostavku, jer je postalo jasno da „vlada više nema većinu“. Vlada, po italijanskom parlamentarnom sistemu, mora da obezbedi većinu u oba doma parlamenta, ali u Senatu je ta većina tanka, i svodi se na samo dva glasa. U Senatu sede i neki „doživotni“ senatori, bivši predsednici Italije, ili zaslužni građani koje može da imenuje predsednik. Takvih u Senatu trenutno ima sedmoro, među njima i Serđo Pinifarina, guru industrijskog dizajna koji se usprotivio ministrovom izveštaju.

POVRATAK: Prodijeva vlada je tako pala u Senatu, što nije naročito neobično za italijanske prilike. Dešavalo se više puta i u vreme Berluskonija, ali to nije izazivalo veće potrese. Ovoga puta, međutim, izbila je kriza. Da li ju je podstakao D’Alemin intervju ili osteljivost samog problema, teško je reći. Italijanski sistem u ovakvim slučajevima predviđa da se predsednik države konsultuje sa čelnicima svih partija i utvrdi da li postoji mogućnost da neko drugi sastavi vladu, ili raspisuje prevremene izbore. Ovaj mehanizam preživeo je iz starog izbornog sistema koji je u poslednjih deset godina prilično izmenjen, i sada je on više većinski, uz neke proporcionalne korekcije.

Nešto više od nedelju dana otkako je kriza izazvana u Senatu, premijer Prodi, podržan od predsednika Napolitana, vratio se u parlament. Vlada je ostala neizmenjena do poslednjeg ministra, promenio se samo program.

Pre izbora, koalicija je uz mnogo muke sastavila program rada za pet godina koliko traje mandat vlade. Dokument od 158 stranica bio je taman toliko opširan da pomiri mnoge različite stavove među članicama koalicije, istovremeno i dovoljno nejasan da ostavi prostora za političke manevre i pogodbe. Sukob dveju vodećih frakcija unutar koalicionog bloka zahuktao se već u prvih šest meseci Prodijeve vlade. Pukotine su se ukazivale po čitavoj lepezi pitanja, koja su bila poznata i pre izbora. Uostalom, Berluskoni je pokušavao često da igra na tu kartu tokom predizborne kampanje, uzimajući nesuglasice kao dokaz da levica nije dorasla da vlada. Činilo se da je Prodi ipak uspeo da pomiri protivrečnosti i da održi koaliciju na okupu. Ili su protesti u Vićenci tu ravnotežu po prvi put ozbiljno poremetili, ili je Prodiju dozlogrdilo da se nateže sa radikalnom levicom. Za sada su reformisani komunisti jedina žrtva ove krize, koja se godinama sve više okreće ekološkim pitanjima.

„NJUŠKANJE“ UDESNO: Prodi je iz krize izašao sa dokumentom u 12 tačaka u kojem se, između ostalog, kaže da u slučaju neslaganja među članovima koalicije poslednju reč ima on. Dokument takođe kaže i da ima dosta nerešenih pitanja koja su od većeg prioriteta, a oko kojih postoji veća neusaglašenost (poput privatizacije javnih preduzeća, na primer).

Takođe, kriza je Prodija gurnula bliže demohrišćanskoj partiji UDC, koja se pre nekoliko meseci otcepila od Berluskonijevog bloka. Koalicija još nije na vidiku, pre bi se moglo reći da se ove dve strane za sada samo „njuškaju“, ali imaju nešto zajedničko. Prodi je oduvek bio naklonjen levom krilu demohrišćana, koji su Italijom vladali od Drugog svetskog rata do 1994. UDC se izlegao iz istog jajeta.

Međutim, sudeći po događajima u Vićenci i drugim izlivima narodnog nezadovoljstva, građani nisu samo ljuti zbog neke odluke, već sve više zbog načina na koji se te odluke donose. Drugim rečima, njihov gnev nije usmeren na neku posebnu vladu, nego strahuju od gubitka demokratije. Protesti su izbijali i tokom samita G8 u Đenovi 2001, protiv rata u Iraku i u drugim prilikama, i inicirali su ih mali pokreti koje centar retko shvata za ozbiljno i smatra da imaju samo lokalni značaj. Ali, da nije bilo baš takvih, malih lokalnih pokreta, u Vićenci se na protestu ne bi okupilo oko 200.000 ljudi. Ovi protesti pokazuju da levica ubuduće mora na njih više da obrati pažnju.