Varljive domine

Prevremeni predsednički izbori održani su u bivšoj sovjetskoj republici Kirgiziji početkom jula, samo nekoliko meseci nakon takozvane revolucije tulipana, kada su demonstranti proterali iz prestonice Biškeka u Moskvu autoritarnog lidera Askara Akajeva.

Po starom receptu takozvanog azijskog modela demokratije i sklonosti veličanja jednog lidera, najviše glasova, gotovo 89 odsto, dobio je kandidat Kurmanbeg Bakijev, dosadašnji vršilac dužnosti predsednika. Ostali kandidati dobili su samo po nekoliko procenata glasova, a na izborima se nije kandidovala favoritkinja Zapada, bivši ambasador Kirgizije u Velikoj Britaniji i Ujedinjenim nacijama i donedavni opozicioni lider Roza Otunbajeva. Interesovanje za predsedničke izbore među Kirgizima bilo je dosta veliko – odazvalo se čak 75 odsto birača. Svrgnuti lider Kirgizije Askar Akajev nije glasao na glasačkim mestima otvorenim u Moskvi. Njegovog imena čak nije ni bilo na biračkim spiskovima. Novoizabrani šef Kirgizije nema briljantnu biografiju kakva se sreće kod lidera bivših sovjetskih republika. Ipak, Kurmanbeg Bakijev bio je premijer Kirgizije do 2002. godine kada ga je Akajev smenio. Ruska štampa posebno se bavila njegovom prošlošću, a ono što se kao senzacija saznaje sa novinskih stranica jeste to da je Kurmanbeg Bakijev dosta dugo radio u fabrici kao kamiondžija pre nego što je upisao studije mašinstva i postao inženjer. Glavni oponent Kurmanbega Bakijeva, general Feliks Kulov, koji je za vreme martovskog prevrata u Biškeku bio oslobođen iz zatvora kao disident režima Askara Akajeva i koji je u neredima „revolucije tulipana“ kontrolisao snage bezbednosti, u poslednjem je trenutku povukao svoju predsedničku kandidaturu u korist Bakijeva uz obećanje da će do parlamentarnih izbora biti vršilac dužnosti premijera Kirgizije. Poznavaoci prilika u Kirgiziji smatraju da je koalicija Bakijev-Kulov pragmatična, jer prvi predstavlja sever Republike dok je drugi popularan na jugu zemlje (osetljivi geografski šavovi koji su za vreme martovskih nemira pretili da podele zemlju i fizički).

OKO ZA OKO: Sjedinjene Države i većina zapadnih medija su još početkom meseca procenjivale političku situaciju u Kirgiziji kao posledicu domino efekta „šarenih revolucija“ koji je u poslednjih nekoliko godina, a posebno u poslednje dve, zahvatio postkomunistički blok (Srbija) i republike bišeg Sovjetskog Saveza (Gruzija i Ukrajina). Mediji su sa interesovanjem pratili takozvano potiskivanje tradicionalne viševekovne sfere geopolitičkih interesa Rusije sa Kavkaza, iz Kaspijskog bazena i Centralne Azije. Ipak, predsednički izbori u Kirgiziji pokazali su nešto drugačiji odnos snaga u tom regionu. Na prvoj konferenciji za štampu nakon predsedničkih izbora novoizabrani predsednik Kurmanbeg Bakijev izjavio je „da bi u najskorije vreme trebalo razmotriti datume izmeštanja američkih vojnih baza koje je Kirgizija ustupila Vašingtonu nakon 11. septembra (2001), jer su“, kako tvrdi Bakijev, „Sjedinjene Države završile svoju misiju u Avganistanu.“ Prva molba oko određivanja datuma za zatvaranje američkih baza u Centralnoj Aziji upućena je nedelju dana pre kirgiskih predsedničkih izbora, početkom ovog meseca na samitu regionalne azijske unije, Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koju predvode Rusija i Kina, a njeni čalanovi su sve centralnoazijske republike. Američke vlasti su tada odbacile takav zahtev ŠOS-a, tvrdeći da o vojnim bazama ima direktne bilateralne dogovore sa Kirgizijom i Uzbekistanom. Moskva je poslednjih meseci intenzivirala aktivnost u još nekoliko pomalo zapostavljenih regionalnih organizacija kao što su Evroazijska ekonomska unija i Organizacija pakta o zajedničkom delovanju koja je vojnog karaktera. Kremlj sve više razvija priču o stvaranju jedinstvenog ekonomskog prostora među bivšim sovjetskim republikama.

Ruski analitičari tvde da su „šarene revolucije“, koje uglavnom politički i finansijski podržava Vašington, upravo doprinele menjanju geopolitičkog balansa u regionu i gubljenju američkih pozicija u Centralnoj Aziji. Na prvi pogled, domino efekat „šarenih revolucija“ je zaustavljen, ili pak okrenut u suprotnom pravcu – u korist novih saveznika, Moskve i Pekinga. Zloupotrebu vojnog gostoprimstva na prostorima postsovjetske orbite od strane Sjedinjenih Država, oštro je kritikovao predsednik Rusije Vladimir Putin, koji je vojnu operaciju u Avganistanu ocenio kao prilično neuspešnu, jer nije sprečeno delovanje islamskih ekstremista a u primetnom su porastu uzgoj i prerada morfijuma što mogu da koriste međunarodne kriminalne i terorističke grupe. Stekao se utisak da će nakon mirnih „revolucija ruža“ u Gruziji i „narandžaste revolucije“ u Ukrajini širenje zapadnog modela demokratije, koji se zasniva na rušenju autoritarnih postkomunističkih lidera i njihovih kriminalizovanih nomenklatura, uzeti maha na celom postsovjetskom prostoru, uključujući i Centralnu Aziju. Uspeh „šarenih revolucija“ u Tbilisiju i Kijevu otvorio je pitanje povlačenja ruskih baza koje su na rubovima sovjetske imperije ostale nakon raspada SSSR, početkom devedesetih. Energično izmeštanje ruskih baza posebno traži Gruzija, a Ukrajina se zalaže za mirno rešavanje problema oko Transdnjeparske separatističke republike u Moldaviji iz koje bi takođe trebalo da se dislocira ruska vojna baza, kao i spornog pitanja oko ruske baze u Sevastopolju na Crnom moru.

SVE MANJE PLIŠA: „Revolucija tulipana“ koja se odigrala u Kirgiziji u martu ove godine, uz zahteve za demokratske slobode protekla je u atmosferi paljenja i pljačkanja ulica Biškeka, sa sve manje izgleda da domino efekat mirnih revolucija iz Jugoistočne Evrope u Aziji bude toliko „plišan“. Potvrdu te činjenice pokazalo je krvavo gušenje demonstracija u Uzbekistanu polovinom maja ove godine, gde je u gradu Andidžanu u obračunu sa državnim snagama bezbednosti bilo ubijeno na stotine ljudi. S obzirom na to da su vlasti sa autoritarnim liderom Uzbekistana Islamom Karimovim na čelu politički izolovale zemlju i zatvorile pristup međunarodnim organizacijama za vođenje nezavisne istrage oko tragičnih događaja u Andidžanu, nije poznato da li su demonstracije u Uzbekistanu bile, kao što tvrde neki zapadni analitičari, deo domino efekta demokratizacije te postkomunističke republike, gde je u demonstracijama stradalo – kako tvrdi uzbekistanska opozicija – oko hiljadu civila, ili je to – kako tvrdi predsednik Karimov – bio ustanak islamskih ekstremista sa ciljem stvaranja islamskog kalifata u srcu Azije od strane kriminalaca. Prema tvrdnjama zvaničnog Taškenta, tokom pokušaja takozvane zelene islamske pobune pobijeno je nešto manje od 200 tih „naoružanih bandita“. Tu je priča oko širenja domino efekta „šarenih revolucija“ u Centralnoj Aziji – stala. Zelena boja islamske pobune, koju toliko pominje Islam Karimov, tradicionalni je neprijatelj Kremlja zbog Čečenije, ali se ne uklapa ni u paletu revolucija koju posle 11. septembra podržava Vašington. Vodeće globalne medijske kuće su krvave demonstracije u Andidžanu često upoređivale sa gušenjem demokratije u Kini 1989, na pločnicima Tjenanmena. Mediji su osudili Vašington i Moskvu da su, zbog svojih vojnih baza koje im je ustupio Karimov, i Amerika i Rusija ravnodušno zatvorile oči pred „ubistvom“ demokratije u ključnoj zemlji Centralne Azije.

ŠARENA INTERNACIONALA: I pored svih kontradiktornih analiza najnovijih zbivanja u Centralnoj Aziji, retorika Vašingtona je i dalje samouverena i krajnje optimistička. Američki predsednik Džordž Buš je početkom juna pred ministrima inostranih poslova 34 zemlje na samitu Severne i Južne Amerike izjavio „da su šarene revolucije u poslednjih nekoliko godina samo početak procesa demokratskih promena i da upravo države Centralne Azije čekaju da se u njima one i dogode“. Džordž Buš je prvi put imenovao svaku u nizu takozvanih šarenih revolucija od većinom poznatih, kao što su „revolucija ruža“, „narandžasta“ i „revolucija tulipana“. Analitičare je najviše iznenadilo da su među domine „šarenih revolucija“ svrstane i bliskoistočne zemlje. Naime, reč je o – kako se šef Bele kuće izrazio – „purpurnoj revoluciji u Iraku i kedrovoj revoluciji u Libanu“. Buš nije naveo kao uspeh Vašingtona 5. oktobar (2000) u Srbiji i takozvanu „bager revoluciju“, koju je predvodio lider koga su kasnije kao srpskog premijera kriminalci prilično lako ubili i u politički prostor Srbije pustili njegove oponente. Prvi čovek Amerike na samitu ministara inostranih poslova nije pokušao da pred svojim južnim susedima pohvali još uvek „zelenkastu uzbekistansku pobunu“. Većina posmatrača je takav Bušov gest shvatila kao „globalno-pedagoški čas razrednog starešine“, jer je pre samo mesec dana, u Međunarodnom republikanskom institutu koji podržava procese demokratizacije u svetu, Džordž Buš najavio da „će šarene revolucije postati svetski trend kome će Sjedinjene Države dati svu moguću podršku“. Istovremeno je Vladimir Putin kao prstom u oko američkim međunarodnim planovima najavio niz podrški liderima post-sovjetskih zemalja čija je reputacija na nivou ljudskih prava poprilično niska. Kremlj je podržao inicijativu održavanja samita lidera nepriznatih separatističkih republika na prostorima bivšeg komunističkog bloka, Transdnjeparske republike u Moldaviji, Abhazije i Južne Osetije u Gruziji i Nagorno-Karabaha u Jermeniji tj. Azerbejdžanu. Ruski lider najavio je i tešnju saradnju sa neprijateljem broj jedan američkog modela demokratije – predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom.