Evropa se naoružava velikom brzinom. Prema nedavno objavljenom godišnjem izveštaju Stokholmskog instituta za međunarodna mirovna istraživanja (SIPRI), uvoz oružja u evropske države se gotovo udvostručio – ako se uporede prethodne četiri godine u odnosu na period 2019–2023, uvećanje je 94 odsto. Šta govore novi trendovi u naoružanju? Kako se Francuska popela na drugo mesto kada je reč o izvozu oružja? Koliko uopšte prihoduje namenska industrija zbog stanja u kojem se svet nalazi? Kako teče “trka u naoružanju” kada je naš region u pitanju? Šta za Srbiju znači nabavka francuskih “rafala”?
O ovim i drugim temama razgovaramo sa Katarinom Đokić, istraživačicom u SIPRI-ju.
“VREME”: Srbija i Francuska su nedavno postigle dogovor o nabavci borbenih aviona “rafal”, a predsednik Vučić je tom prilikom kazao da je “to višeslojno strahovito značajno” za Srbiju. Koliki je zaista vojni značaj te nabavke, a koliki (i koji) politički? Šta ti “rafali” praktično znače za jačanje odbrambene moći zemlje? I konačno, koliko su uopšte kompatibilni sa postojećim sistemima naoružanja u Srbiji iliti šta još povlače sa sobom da bi mogli efektivno da se koriste?
KATARINA ĐOKIĆ: Budući da o statusu nabavke “rafala” za sada možemo da se oslonimo samo na izjavu predsednika Vučića, ostaje upitno da li je zaista postignut konačan dogovor. Ali, ako pretpostavimo da jeste, nabavka “rafala” je očekivan nastavak procesa koji je započeo pre petnaestak godina. Dugoročni plan razvoja sistema odbrane koji je Narodna skupština usvojila 2011. godine predviđao je nabavku savremenog višenamenskog borbenog aviona. Ratno vazduhoplovstvo uvek je insistiralo na očuvanju borbene komponente, a među političkim odlučiocima, kao ni u javnosti, nikada nije došlo do debate da li je Srbiji potrebna borbena avijacija, za koje potrebe i kakvo rešenje je najadekvatnije u smislu odnosa troškova i koristi. Jedini faktor koji je uticao na nabavku borbenog aviona bio je finansijski, i u tom smislu avioni “mig-29” bili su prelazno rešenje.
Politički značaj opredeljenja za “rafale” je jačanje bilateralnih odnosa sa Francuskom, ali tu je reč o jednom vrlo oportunističkom pristupu spoljnoj politici, koji ne mora da bude održiv. S druge strane, pitanje je koliko će nabavka “rafala” biti vojno efektivna. Prvo, nije jasno definisano protiv kakvog protivnika je potrebno upotrebiti “rafale” u slučaju konflikta – zavisno od odgovora na ovo pitanje jedna eskadrila “rafala” može biti i nedovoljno i previše ekstravagantno rešenje za odvraćanje. Drugo, reč je o savremenim avionima koji su skupi za održavanje i upotrebu. Po proceni konsultantske firme Jane’s iz 2012. godine, cena sata naleta “rafala” bila je 16.500 američkih dolara, sada može biti samo viša, zbog inflacije. Dalje, procena koju je prihvatio NATO jeste da bi svaki pilot trebalo da ostvari 180 sati naleta godišnje – mali broj sati naleta znači ne samo nedovoljnu obučenost za borbene misije, već i veći rizik od vazduhoplovnih nesreća. Po toj računici, potrebno je izdvojiti skoro tri miliona dolara godišnje samo za jednog pilota. Čak i ako se taj novac obezbedi, to će biti nauštrb ne samo drugih budžetskih korisnika, već i, na primer, mogućnosti obuke i održavanja infrastrukture u drugim jedinicama Vojske Srbije.
Prema izveštaju SIPRI–ja, objavljenom u martu ove godine, u evropskim okvirima Francuska je preuzela drugo mesto od Rusije kada je reč o izvozu oružja. Kako je uspela tako dobro da iskoristi “slobodan prostor”, odnosno sankcije nametnute Rusiji, i čime?
Odgovor je u uspešnoj prodaji “rafala” stranim korisnicima. Francuska je petnaestak godina tražila strane kupce za “rafale”, što je pre svega motivisano željom da učini održivom proizvodnju kako bi imala za potrebe svoje vojske. Očuvanje sopstvene proizvodne baze je, inače, motiv koji veoma utiče na francusku izvoznu politiku. Naime, za razliku od Sjedinjenih Država gde su oružane snage toliko veliki kupac da mogu samostalno da održavaju njihovu namensku industriju, Francuskoj je potreban izvoz da bi proizvodnja bila ekonomski održiva, i to može objasniti relativnu fleksibilnost kad je reč o izvoznim destinacijama.
Od 2015. kada su potpisani prvi izvozni ugovori, “rafali” postaju sve traženiji. Krajem prošle godine proizvođač Daso imao je 185 naručenih “rafala” za potrebe izvoza koje je tek trebalo da proizvede. Ovo je takođe zanimljiva informacija za Srbiju, jer ako se još uzme u obzir da je Francuska u januaru naručila 42 za sebe i da Daso planira da u toku ove godine poveća proizvodne kapacitete na tri “rafala” mesečno, to znači da bi Srbija, u slučaju potpisivanja ugovora za nabavku, na isporuku “rafala” morala da čeka bar šest godina.
Koji su drugi glavni trendovi/nalazi do kojih ste došli?
Podaci SIPRI-ja pokazuju da se Evropa ubrzano naoružava. Uvoz naoružanja svih evropskih zemalja u proteklih pet godina bio je za 94 odsto veći nego u pet godina pre toga – dakle, gotovo se udvostručio. Ovo se delimično može objasniti ratom u Ukrajini – zapravo, više od petine uvoza naoružanja koje SIPRI beleži za Evropu zapravo predstavlja vojna pomoć Ukrajini. Međutim, i većina drugih zemalja u Evropi povećala je uvoz naoružanja. Ako posmatramo vrednosti uvoza tokom godina, primetno je da se u jednom periodu, tokom sredine prošle decenije, manje nabavljalo, što je verovatno posledica svetske ekonomske krize iz 2008. i mera štednje koje su vlade uvodile nakon toga. Ali poslednjih pet godina uvoz naoružanja u Evropi znatno je porastao, uprkos, na primer, mogućem uticaju pandemije kovida, što govori o uticaju percepcije pretnje od Rusije.
Globalno gledano, obim međunarodne trgovine naoružanja ostaje na istom nivou, ali s obzirom na veliku vrednost aktuelnih narudžbina, on bi mogao da nastavi da raste. Naši podaci još ne pokazuju uticaj novijih konflikata na Bliskom istoku – prosto, još je rano za to, ali ovaj region je tradicionalno veliki uvoznik naoružanja. Na primer, u proteklih pet godina oko 30 odsto globalnog izvoza naoružanja odlazilo je upravo na Bliski istok. Ostali delovi Azije, međutim, takođe zavređuju pažnju: Pakistan je, na primer, značajno povećao uvoz naoružanja u proteklom periodu, Indija ostaje najveći globalni uvoznik naoružanja, s tim što je u proteklom periodu počela da se više okreće od svog tradicionalnog dobavljača Rusije ka zapadnim zemljama. Japan je u poslednjih pet godina povećao uvoz za drastičnih 155 odsto u odnosu na period od prethodnih pet godina kao odgovor na vojnu asertivnost Kine, a slični trendovi opažaju se i u Jugoistočnoj Aziji. Tajvan tek očekuje povećanje uvoza, s obzirom na to da bi u narednom periodu trebalo da primi, između ostalog, 66 borbenih aviona i više od 100 tenkova od Sjedinjenih Država.
Aktualna je debata, pogotovo kako se bliže američki izbori i moguće promene u odnosima između SAD i EU, da Evropa treba da bude u stanju da se naoruža sama odnosno da se ne oslanja (pogotovo ne u toliko meri) na uvoz oružja iz SAD. Koliko je to realno? A koliko su realni ti glasovi o “slabašnoj” odbrambenoj moći EU?
Nedavno sam gostovala u programu jedne francuske televizije gde je drugi sagovornik, francuski visoki oficir u penziji, uporno tvrdio da francuska namenska industrija ne proizvodi dovoljno, dok na kraju voditeljka nije prokomentarisala: “Ali, kako to, pa mi smo drugi najveći izvoznik na svetu”. Ako se pogleda period od poslednjih pet godina, više od četvrtine globalnog izvoza naoružanja otpada na zemlje članice Evropske unije, što sugeriše da evropska proizvodnja naoružanja nije u tolikoj krizi kao što mnogi komentatori, ali i politički odlučioci, predstavljaju. S druge strane, kako su zemlje Evropske unije počele da više nabavljaju naoružanje, tako se povećao i udeo uvoza iz Sjedinjenih Država. To nije nešto na šta Evropska komisija gleda s odobravanjem – ona je u nedavno predstavljenoj Evropskoj strategiji odbrambene industrije postavila prilično ambiciozne ciljeve za povećanje nabavki naoružanja unutar Evropske unije. Ali, odluke o nabavkama su suverene odluke država članica, a one očigledno imaju svoje motive zašto nabavljaju od SAD. Osim toga, namenske industrije Evrope i Amerike mnogo su povezanije nego što se čini na prvi pogled, pa se postavlja pitanje šta znači ta podela – kupovati evropsko ili kupovati američko.
Kad je reč o glasovima o “slabašnim” odbrambenim sposobnostima zemalja Evropske unije ili evropskih članica NATO, pitanje je u odnosu na šta. Stoji da evropske zemlje u jednom periodu nisu mnogo ulagale u konvencionalno odvraćanje jer su prioriteti politika odbrane bili, na primer, učestvovanje u multinacionalnim operacijama van Evrope, ili ulaganje u vojsku nije donosilo političke poene. Onda su ustanovile da neke vrste naoružanja za koje sada smatraju da su im potrebne godinama nisu zanavljane. Na primer, u periodu između 2009. i 2013. beležimo samo jednu narudžbinu protivvazduhoplovnog sistema u Evropi, a samo prošle godine sedam evropskih zemalja naručilo je ovu vrstu naoružanja. Međutim, u aktuelnoj bezbednosnopolitičkoj klimi postoji rizik da vlade počnu da nabavljaju naoružanje uz manji spoljni nadzor i odgovornost prema svojim građanima. Ono što posebno zabrinjava je što, paralelno sa ubrzanom militarizacijom, slabe ili nestaju mehanizmi uzajamne međunarodne kontrole naoružanja koji su mukotrpno građeni nakon Hladnog rata.
Koliko je izvesna skora integracija odbrambene industrije u Evropi o kojoj se sada govori i šta bi ona zahtevala i podrazumevala od država članica?
Mnoge velike kompanije već posluju u više zemalja, poslednjih decenija došlo je do svojevrsnog panevropskog ukrupnjavanja kompanija namenske industrije kroz spajanje i preuzimanje. Ovo su kompanije koje najviše mogu da profitiraju od potencijalnih subvencija Evropske unije za podsticanje projekata zajedničkog razvoja i proizvodnje. S druge strane, mnogi zajednički projekti koji su do sada dogovarani između pojedinih država članica, propali su ili pokazali slabije rezultate zbog različitih očekivanja vojski u pogledu toga kakvo naoružanje očekuju da dobiju ili nepoverenja ka deljenju tehnologije, a tu je i pitanje radnih mesta i ko će dobiti veći deo kolača.
Koliko namenska industrija profitira od trenutnih konflikata na evropskom tlu a i u svetu? Jednostavno, o koliko novca se tu radi?
Najveći svetski proizvođač naoružanja, američki Lokid Martin (Lockheed Martin) je 2022. godine od svog vojnog programa ostvario prihode od oko 59 milijardi američkih dolara. Poređenja radi, bruto domaći proizvod Srbije u istoj godini iznosio je oko 64 milijarde dolara.
Ipak, iako mnogi veruju da je industrija naoružanja najprofitabilnija industrija na svetu, Lokid Martin nije ni blizu liste deset najvećih kompanija u Americi – na primer, prema podacima časopisa “Fortune”, najveća američka kompanija po ostvarenim prihodima 2022. godine bio je trgovinski lanac Volmart (Walmart), sa prihodima od čak 611 milijardi dolara.
Malo je nezahvalno i pojednostavljeno govoriti o tome kako namenska profitira na konfliktima, jer su i troškovi proizvodnje u ovoj oblasti relativno visoki. Za male zemlje čije vojske ne naručuju velike količine naoružanja, proizvodnja složenih borbenih sistema verovatno nije finansijski održiva. S druge strane, jasno je da se prihodi proizvođača naoružanja povećavaju kada države nabavljaju više, ali to onda nameće i veliku odgovornost vladama da pred poreskim obveznicima opravdaju zašto ulažu više u naoružanje, a ne, na primer, u zdravstvo ili socijalnu zaštitu. Osim toga, mogući uticaj kompanija namenske industrije na politiku je upravo jedan od razloga zašto je potrebno da nabavke naoružanja budu transparentnije i da civilno društvo i mediji budu uključeniji u njihovo praćenje.
Postoje li ikakve pretpostavke kada je reč o ilegalnoj trgovini oružjem – koliki je njen udeo u ukupnoj trgovini? A i vezano za to, u kojoj meri je vaša organizacija uopšte mogla da prati, recimo, izvoz oružja iz Rusije u azijske i afričke zemlje odnosno koliko su ti podaci transparentni i dostupni?
SIPRI prati samo transfere naoružanja – bilo da je reč o prodaji ili donaciji – koji se dešavaju uz odobrenje vlada zemalja izvoznica, dakle, ne pratimo ilegalnu trgovinu kao oblik organizovanog kriminala. S druge strane, nastojimo koliko je to moguće da pratimo transfere paravojnim grupama i vladama međunarodno nepriznatih država.
U mnogim slučajevima vrlo je teško potvrditi da se određeni transfer zaista desio. Članice Ujedinjenih nacija obavezale su se, na primer, da izveštavaju poseban sekretarijat UN o svom uvozu i izvozu naoružanja, ali mnoge to ne rade, iz raznih razloga. Mi se u svom istraživanju oslanjamo na javno dostupne izvore i objavljujemo podatke samo kada možemo da ih nađemo u više izvora. U slučaju afričkih i azijskih zemalja, često su nam izvori fotografije i snimci na društvenim mrežama, ali se vrlo uzdržavamo od toga da objavimo u bazi nešto što ne možemo da proverimo. To znači da je moguće da više sredstava naoružanja ulazi u neke zemlje nego što ćete naći u izveštajima SIPRI. Takođe, brojevi sredstava naoružanja su često predmet procene i zato kažemo da ne bi trebalo uzimati naše podatke kao egzaktne, oni su tu da pruže sliku o značajnim trendovima i promenama u međunarodnim odnosima, pokažu bilateralne odnose među državama i pomognu u ranom otkrivanju rizika od konflikata.
Šta je sa državama koje imaju nuklearno oružje – ima li tu promena odnosno dodatnih ulaganja (npr. u modernizaciju ili uvećanje arsenala)?
Kolege iz SIPRI-ja koje se bave nuklearnim naoružanjem objavljuju svake godine procenu broja nuklearnih bojevih glava u svetu. Poslednji objavljeni podaci su iz prošle godine i oni su pokazali da je u većini zemalja koje poseduju nuklearno naoružanje broj bojevih glava ostao na istom nivou, sa značajnim izuzetkom Kine. Ona je i dalje znatno iza Sjedinjenih Država i Rusije, ali povećava svoj nuklearni inventar. Takođe, izvesno je da su sve zemlje koje poseduju nuklearni arsenal u proteklom periodu ulagale u njegovu modernizaciju.
Konačno, kakva je situacija u našem regionu? Kako ide lokalna “trka u naoružanju”?
Ako se pogledaju podaci o trgovini naoružanjem na svetskom nivou, ono što uvoze zemlje Zapadnog Balkana je, narodski rečeno, “sića”. Takođe, senzacionalistički izveštaji o trkama u naoružanju često previđaju dve važne stvari. Prvo, članice NATO-a obavezale su se u okviru tog saveza da nabavljaju naoružanje kako bi ostvarile ciljeve iz procesa planiranja odbrane koji je koordiniran na nivou NATO-a. Ti ciljevi se trenutno svakako više odnose na Rusiju nego na Srbiju. Drugo, kad je reč o Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, one i dalje primenjuju subregionalni sporazum o kontroli naoružanja, koji se zasniva na Dejtonskom sporazumu. Njime su određene maksimalne kvote za svaku zemlju u pogledu toga koliko kog sredstva naoružanja smeju da imaju, na primer, koliko borbenih aviona, koliko tenkova. Takođe, ove države obavezne su da na godišnjem nivou razmenjuju informacije i posete kako bi utvrdili kakvo je brojno stanje na terenu. Naravno, bez obzira na sve što sam rekla, opasno je ako se u javnim mnjenjima regiona stvara atmosfera straha od konflikta.
Kako komentarišete, iz ugla vaše ekspertize, najave pojedinih zapadnih medija o mogućem ratu na Kosovu?
Kolega Aleksandar Radić objavio je u vašem listu pre nekoliko godina tekst interesantnog naslova “Ima volje, a ima i s kim, samo nema s čim”. Ako se pogledaju brojevi sredstava naoružanja koje vlade u Beogradu i Prištini nabavljaju, ali i demografska i kadrovska ograničenja sa kojima se suočavaju, ovo “nema s čim” se nameće kao odgovor na to pitanje. I naravno, KFOR ostaje prisutan na Kosovu kao faktor odvraćanja. To ne znači da ne bi trebalo ozbiljno shvatiti rizik od ograničenog konflikta ili incidenata poput onog u Banjskoj, gde bi vodeću ulogu imalo lako i malokalibarsko naoružanje, ali koji bi opet proizveli tragične posledice.
Kakav je zaista odnos Srbije i NATO danas? Da li i ova kupovina “rafala” nešto govori o tom odnosu?
Koliko mogu da vidim spolja, vojna saradnja ostaje na nekom dostignutom nivou, bez ambicija za dalje proširenje. S druge strane, jačanje polarizacije u Evropi stavlja Srbiju u situaciju gde će sve teže moći da kao partner koristi neke mehanizme saradnje, ne samo sa NATO, već i sa Evropskom unijom u oblasti bezbednosne politike. Međutim, individualne nabavke, poput najavljene nabavke “rafala” predstavljaju više biznis, a manje znak dugotrajne promene u spoljnoj politici.
