U susret samitu Buš – Putin

Amerikanci imaju dobro razrađen sistem koji koriste prilikom državničkih poseta SAD. Zavisno od toga koga koliko žele da počaste, koliki značaj pridaju gostu, šta od njega žele… strani će državnik biti primljen u Beloj kući, dobiće kafu, radni doručak, ručak ili večeru. Najvećom počašću se smatra prilika da se gost obrati Kongresu, a samo nešto malo ispod toga kotira se prijem u privatnoj rezidenciji trenutnog šefa države. Džordž V. Buš je malkice razvodnio ovo poslednje pravilo jer mnogo voli da provodi vreme na svom teksaškom ranču (proveo je van Bele kuće više vremena nego ijedan od njegovih prethodnika) pa je tamo primao i državnike koji inače ne bi imali priliku da dožive tu počast. Manje ih je boravilo u njegovoj drugoj privatnoj rezidenciji u Kenebankportu u Saveznoj Državi Mejn.

Naravno, kod pragmatičnih Amerikanaca svaka privilegija nosi sa sobom i obaveze, glavna među njima jeste da gost bude malo pitomiji nego što bi inače bio i da učini malo više ustupaka nego što bi ih inače učinio. Problem je što je američka „šoping lista“ pogolema za ruski ukus čak i ako se stavi na astal zajedno sa čuvenim jastozima iz Mejna (gurmani kažu, najboljim jastozima na svetu). U stvari, problem je u percepciji – Amerikanci veći deo svog spiska vide kao nešto sasvim normalno, a Rusi kao seriju ustupaka… Problem je zapravo i veći i širi i dublji. Ruski i američki stavovi su danas verovatno udaljeniji više nego ikada od kraha komunizma.

Šoping lista u Bušovom džepu izgleda otprilike ovako: Iran, antiraketni štit, širenje NATO-a, Čečenija, Irak, korišćenje energetskih resursa u geostrateške svrhe, Kosovo, sloboda medija u Rusiji, ljudska prava… Ovo bi bio spisak konkretnih tema gde se mišljenja Vašingtona i Moskve razmimoilaze i to poprilično.

IRAN: Već godinama, SAD pokušavaju da odgovore Moskvu od izgradnje nukleanih reaktora u elektranama u Iranu. Amerika strahuje od toga da bi i mirnodopska nuklearna tehnologija u rukama nepouzdane iranske teokratije predstavljala izuzetnu opasnost po mir u svetu. Rusija pak računa da će zemlja koja ima takve resurse kao što ih Iran ima, do cilja doći i ovako i onako, pa ako već tako stoje stvari, bolje da im ona proda tehnologiju. Na taj se način em nešto zaradi, em se ima kakva-takva kontrola nad time šta se zbiva u iranskim nuklearnim postrojenjima.

ANTIRAKETNI ŠTIT: Ovaj problem zapravo ide u paketu sa širenjem NATO-a koji je izbio već na same granice Rusije. Kao što ni Amerikanci ne mogu da se oslobode svojih predrasuda i Rusiju gledaju bez prisećanja na višedecenijsko neprijateljstvo, tako ni Rusi ne mogu da prihvate NATO alijansu kao neku dobronamernu nevladinu organizaciju, posebno ne kada jednu za drugom u članstvo prima države koje su doskora zajedno sa Rusijom sačinjavale Sovjetski Savez.

Baltičke zemlje još i nekako, ali Ukrajinu i Gruziju Moskva definitivno vidi kao svoju interesnu sferu i otuda žestoko protivljenje daljem širenju NATO-a. Kada je reč o antiraketnom štitu, reklo bi se da se Moskva ne plaši tehnologije, koliko jedne analogije. Naime, teško da bi ovaj sistem antiraketne zaštite mogao zaista da spreči ubistveni potencijal interkontinentalnih balističkih raketa koji bi Moskva u slučaju potrebe ispalila ka Americi… Štit je namenjen zaštiti od nekolicine pojedinačnih raketa, što je maksimum koji bi zemlje za koje Vašington tvrdi da predstavljaju opasnost (Iran, Severna Koreja…) i mogle da ispale u doglednoj budućnosti. Ono što Rusima verovatno ne prija jeste podsećanje na činjenicu da su i komunizam kao ideologija i Sovjetski Savez kao država krahirali dobrim delom zbog toga što je predsednik Ronald Regan pokrenuo novu trku u naoružanju, započevši rad na antiraketnom štitu zvanom Rat zvezda. Od Rata zvezda ne bi ništa… ali je Sovjetski Savez, umesto da proizvodi automobile i veš-mašine proizvodio sve više oružja i na kraju bankrotirao u toj trci.

Čečenija je zapravo problem koji je Putin nasledio od svog prethodnika.

Prvi čečenski rat je završen i pre nego što je Vladimir Putin i izbio u sam politički vrh Rusije. Doduše, njemu je poveren zadatak da vodi drugi sukob i na njemu je i zasnovao početak svoje ogromne popularnosti u Rusiji. Za razliku od bolesnog Jeljcina koji je pri kraju vladavine na poslu provodio po koji sat dnevno, Vladimir Putin je (relativno) mlad lider, sportista (crni pojas u džudou), koji je imao energije da radi i 24 časa na dan. Ono što mu je na Zapadu pripisivano kao veliki minus – karijera u zloglasnom KGB-u, kod Rusa mu je uglavnom shvaćeno kao plus. Naime, prosečan Rus je i te kako bio svestan na koje mu je niske grane pala država. U tom kontekstu, čak i omraženi KGB je na neki čudan način postao simbolom snage, kvalitetne organizacije, efikasnosti… ta ne bi tek tako sedam decenija držao boljševike na vlasti! A prosečnom Rusu su te 2000. godine stabilnost, sigurnost i efikasnost bili mnogo važniji od demokratije koja se pokazala nepodobnom za ishranu. Bilo mu je dosta besomučne pljačke, obesnih milijardera, opšte bede, nikakvog ugleda u svetu… A, valjda po prirodi svog posla, KGB (to jest, po novom FSB) nekako je uspeo da ostane onaj segment ruskog državnog aparata koji je nešto manje od ostalih ogrezao u mitu i korupciji. Stoga je Putin bez konkurencije postao i ostao miljenik glasača i to kako na početku tako i sada, pri kraju svog drugog predsedničkog mandata (što se za Buša baš i ne bi moglo reći).

Koliko god Jeljcin i Putin bili različiti, oko Čečenije nije bilo razmimoilaženja. Komadanje nekadašnje imperije je završeno raspadom Sovjetskog Saveza… ako bi se dozvolila secesija Čečenije, porasli bi i apetiti drugih i od Rusije ne bi baš mnogo ostalo. Zapad ovo razume i nije toliko zamerio na samom vođenju rata, već na tome što toliko dugo traje i što ima toliko mnogo civilnih žrtava, mučenja, otmica, silovanja… Ne, nismo prešli ni na Irak ni na Gvantanamo, još govorimo o Čečeniji.

Ljudska prava i sloboda medija u Rusiji teme su veoma drage Vašingtonu, veoma neprijatne Moskvi, a aktuelizovane skorašnjim ubistvima novinarke Ane Politkovskaje i nekadašnjeg agenta KGB-a Aleksandra Litvinjenka (oboje su bili žestoki kritičari Vladimira Putina). Ne manje bitni na spisku su još i Kosovo kao i pitanje korišćenja enormnih energetskih resursa Rusije u geostrateške svrhe (još je sveže sećanje na zavrtanje slavine za dovod gasa u neke zemlje „bliskog inostranstva“ prošle zime). U oba slučaja, a uostalom i kod većine prethodnih, ono što Rusima smeta daleko više od konkretne teme jeste način na koji Vašington sprovodi svoju politiku. A sprovodi je kao da potpuno zanemaruje šta se sve dogodilo u Rusiji u poslednjih16 godina.

BANDITSKI KAPITALIZAM: Prvih deset godina, decenija Borisa Jeljcina, ostalo je prosečnom Rusu u sećanju kao epoha „banditskog kapitalizma“. Istorija ljudskog roda teško da pamti takvo sistemsko i sistematično pljačkanje neke zemlje kao što je pljačka Rusije tokom devedesetih. „Rodinu“ nisu poharali nikakvi mrski okupatori, čak ni multinacionalne korporacije niti špekulanti i belosvetski mešetari. Svoju su zemlju temeljito, bezdušno, krvavo opljačkali sami Rusi. Istini za volju, uglavnom su pametno investirali. Nekretnine na Azurnoj obali i u najstrožem centru Londona, fudbalski klubovi u Engleskoj, „blu čips“ akcije na njujorškoj berzi… deca u najelitnijim i najskupljim školama poput Itona ili Harvarda. Kao i u skoro svim drugim tranzicijama, privatizacija je zapravo prelila ogromno društveno/državno bogatsvo u nekoliko džepova. Boris Berezovski, Vladimir Gusinski, Mihail Hodorkovski, Roman Abramovič… preko noći su se preselili iz dvosobnih stanova na „Forbsovu“ listu najbogatijih ljudi na svetu.

Standard je vrtoglavo padao. Cene su išle naviše, vrednost rublje naniže, štednja se preko noći istopila, radna mesta su nestajala. Nekada sasvim pristojan nivo zdravstvene, socijalne i dečje zaštite se raspao… Sve je izgubilo vrednost, sve je dobilo cenu, uključujući i ljude, sudbine. Na međunarodnom planu, nekadašnja svetska velesila postala je do te mere nebitna da je vrhunac ruske reakcije na početak bombardovanja SRJ bilo to što je ruski premijer iznad Atlantika okrenuo avion i otkazao posetu Vašingtonu.

PROMENA: Dolazak Vladimira Putina na kormilo Rusije, označio je početak promene stava Moskve, kako prema sebi tako i prema drugima pa i jedinoj preostaloj velesili. Povratak nacionalnog dostojanstva počeo je sa tvrdim stavom prema Čečeniji pa onda išao dalje redom. Cena jeste bila smanjenje slobode medija, individualnih sloboda i sve veća centralizacija i koncentracija vlasti u Kremlju, u jednoj ličnosti. Ruska Duma danas nije mnogo uticajnija od asambleje sovjetskih deputata… i jedna i druga ustanova idu po svoje stavove u Kremlj.

Naravno, svega ovoga ne bi bilo da nije i visokih cena nafte koje su Putinu omogućile da otplati veći deo Jeljcinovih dugova i da iz pozicije nekog ko moli za kredite postane neko ko za usluge i ustupke traži mnogo više. Zahlađenje na relaciji Vašington–Moskva počelo je ubrzo nakon dolaska Bušove administracije. U Moskvi su se jedan za drugim smenjivale američke diplomate koje su dolazile da saopšte da ovaj ili onaj prethodni dogovor (uglavnom je bilo reči o teškom mukom potpisanim dogovorima o razoružavanju) zapravo više ne odgovara američkim interesima i da stoga, puj pike ne važi. I to bi nekako prošlo da su SAD pokazale makar malo obzira prema ponosu Moskve, da se prošlo kroz ritual postizanja novog dogovora koji je „svima u interesu“, a ne direktno na jednostrano cepanje dokumenta. Rusija je očajnički vapila za mrvicom poštovanja, a nje nije bilo ni za pod zub.

Ispred američke ambasade u Moskvi održana je 11. septembra 2001. do tada jedina zaista spontana demonstracija. Na hiljade i hiljade Moskovljana je došlo da upali sveće i nemo pokaže svoju solidarnost sa žrtvama terorističkog napada na Ameriku.

Ovo je zapravo bila sjajna prilika da se poprave odnosi… Putin se iste večeri pojavio na nacionalnoj televiziji i uz saučešće ponudio Vašingtonu obaveštajne podatke, pravo preleta teritorije, svu moguću pomoć. Kao i svako drugi u njegovoj koži iskoristio je priliku da rat u Čečeniji prikaže kao ruski doprinos borbi protiv terorizma u svetu. Po shvatanju Moskve, Vašington se opet postavio bahato… uzeo šta mu treba (vojne baze u susednim državama), a za uzvrat dao veoma malo. I u ovome valja potražiti i srž sadašnjih nesporazuma koje su mnogi analitičari već opisali kao novi hladni rat. Iz perspektive Kremlja, Vašington se isuviše osilio, radi šta hoće bez obzira na to šta drugi misle, isuviše se uživeo u svoju ulogu jedine supersile koja se ponaša po principu „što dolikuje Jupiteru, ne dolikuje volu“. A Rusima je dodijalo da u toj jednačini ne budu Jupiter.

Šta se može očekivati od susreta početkom jula? Velikih pomaka u Mejnu teško da će biti. Niti velikih krahova. A ni dubokog i dugotrajnog zagledanja u oči, ogledalo duše. Zagledaće se u krakove jastoga, razmeniti mišljenja i naći način da se nesporazumi prikažu manjim nego što jesu, neki će dogovor oko nečega već pasti. Ali za dugotrajni, pravi oporavak odnosa, valja sačekati i druge lidere, a i bolje okolnosti. Lideri će se uskoro i smeniti, a za okolnosti ćemo videti.