U ime naroda

U junu 2012. pred Ambasadom Ekvadora u Londonu nije bilo nikoga kada je prerušen u kurira na motociklu, u nju ušao i zatražio azil osnivač Vikiliksa Džulijan Asanž.

Na poziv vlasti Ekvadora, britanska policija je prošle nedelje ušla u ambasadu te zemlje u Londonu i privela Asanža koji je tu boravio sedam godina. Od 2015. ispred ambasade danonoćno su dežurali uniformisani policajci.

Asanž bi povremeno izlazio na terasu da pročita neki proglas i da pozdravi demonstrante koji ga podržavaju. Povremeno ga je posećivala „bejvoč“ glumica i veganka Pamela Anderson, koja je pokrenula peticiju za njegovo oslobađanje. Prema nekim izvorima, njih dvoje su bili u emotivnoj vezi, doduše pod nadzorom sigurnosnih kamera. Ponekad su se sa njim solidarisali Anđelina Džoli i Bred Pit, australijski umetnik Džordž Gitos i njegova žena Helen Rouz.

Dok ga je onako bradatog kao nekog proroka policija odvodila, sa prozora je sve to posmatrala mačka Miči (ekvadorski izraz za mačku) koju je, kada je umro Kastro, nazivao Cat–stro.

Duga izolacija je na Asanžu, kako piše „Njujorker“, ostavila traga: oštećeni zubi, povreda ramena koja je zahtevala ortopedsku intervenciju i fizioterapeutsku rehabilitaciju. Govorio je da pada u depresiju, da mu je zbog anksioznosti poremećen san, da ostaje budan i po dvadeset, čak i dvadeset dva sata, dok se ne onesvesti od iscrpljenosti. Ali, izlazak iz ambasade značio bi hapšenje.

Kad bi mu neko od poverenja doneo hranu, Asanž je vodio računa da ne bude nabavljena na istom mestu, jer se bojao da će ga otrovati i tako primorati da napusti utočište i ode u bolnicu.

Džulijan Asanž, dete australijskih putujućih glumaca koje se često selilo, haker od osamnaeste godine, sebe je za „Njujorker“ opisao kao pristojnog kolonijalnog dečaka koji je došao u grad i specijalizovao se za laganje i penjanje po klasnim lestvicama – a na kraju se ogorčeno bavio bezbednosnom strukturom supersile. Sebe opisuje i kao neustrašivog aktivistu, kao čoveka koji može da bude nepoverljiv do granice paranoje, ili pak preterano naivan.

O njegovom slučaju filozof Slavuj Žižek piše: „Asanž paranoidan? Kada stalno živite u stanu koji se prisluškuje odozgo i odozdo, kada ste žrtva stalnog nadzora tajnih službi, ko to ne bi bio? Megaloman? Kada (sada bivši) šef CIA kaže da je vaše hapšenje njegov prioritet, zar to ne znači da ste vi ‘velika’ pretnja bar nekome?“

LENJINOV OBRT

Odluku da Ekvador uskrati utočište Asanžu doneo je Lenjin Bolter Garses Moreno. Predsednik Ekvadora nosi takvo ime zato što je njegov otac obožavao Vladimira Iljiča Lenjina, a majka je volela Voltera, ali je lokalni matičar pogrešno zapisao srednje ime kao Bolter umesto francuskog Volter. Asanžu je dao azil Morenov prethodnik, levičar Rafael Korea, koji je proterao američkog ambasadora nakon što je uz pomoć Vikiliksa objavljen njegov telegram o korupciji visokih policijskih službenika u Ekvadoru.

Zbog ukidanja azila Asanžu Korea je Morena optužio kao „najvećeg izdajnika u istoriji Ekvadora i Latinske Amerike“ kome taj „kriminal čovečanstvo nikad neće oprostiti“. Spekuliše se da je Ekvador pristao da ukine zaštitu Asanžu da bi dobio američku podršku pri sklapanju aranžmana o zajmu sa Međunarodnim monetarnim fondom.

Moreno se pravdao da je ukidanje azila odluka suverene države zato što je Asanž, navodno, koristio ekvadorsku ambasadu da bi se mešao u poslove drugih država, a ta „kuća otvorenih vrata“ ne može biti korišćena za špijunsku delatnost. Optužio je Asanža zbog objavljivanja takozvanih Vatikanskih dokumenata u januaru 2019.

Negirao je da je Asanža lišio azila kako bi se osvetio zbog objavljivanja dokumenata o njegovoj familiji. Neki anonimni mediji su, naime, pozivajući se na Vikiliks, objavili dokumenta i fotografije koji ukazuju na korupciju Lenjinovog brata. Asanž je tvrdio da s tim nema veze, što je možda i tačno, jer zašto bi sekao granu na kojoj sedi.

Usledila je kampanja diskreditacije tokom koje je Asanž opisivan kao tip koji se ne kupa redovno, ima pokvarene zube zato što ih ne pere, vozi skejt po hodniku ambasade, ostavlja za sobom prljavo kupatilo, ne plaća za pranje veša i osoblje ambasade naziva špijunima.

ŠVEDSKA ENIGMA

Britanska premijerka Tereza Mej izjavljuje da Asanž mora da se suoči sa zakonom, laburista Džeremi Korbin zahteva da Asanž, koji je otkrio podatke o ratnim zločinima, ne bude izručen Americi, ali se ne protivi inicijativi grupe laburističkih poslanika da bude izručen Švedskoj, u kojoj je protiv njega pokrenuta istraga zbog navodnog silovanja.

Pošto je Švedska zatražila izručenje Asanža dan nakon što je Vikiliks objavio dokumenta poznata pod zajedničkim nazivom Kablgejt, on je zatražio azil u ekvadorskoj ambasadi strahujući da bi ga Švedska isporučila SAD.

„Njujorker“ naziva smešnom percepciju da je Švedska, u kojoj je zakonom zabranjeno izručenje zbog političkog kriminala, bila mesto na koje su američki zvaničnici želeli da se Asanž u tom trenutku nađe, a ne u Ujedinjenom Kraljevstvu, apsolutno najbližem američkom partneru. List se poziva na neimenovanog sagovornika iz Ministarstva odbrane koji tvrdi da je ponovno otvaranje istrage protiv Asanža bila novost za specijalnu jedinicu koja se njime bavi, ali ne tako važna. Asanž veruje kako je ta jedinica formirana da u „ratnoj sobi“ organizuje ofanzivu protiv njega, a po pisanju „Njujorkera“, najvažniji zadatak te jedinice bio je da 24 sata sedam dana u nedelji pročešljava procurele dokumente i da komandantima u Avganistanu šalje spisak kompromitovanih avganistanskih saradnika sa zadatkom da ovi pošalju vojnike da ih nađu, ponekad na opasnim mestima. Mnoge su našli, mnoge nisu, a mnogi su bili u okruženju previše opasnom za Amerikance.

Tu, međutim, dolazi još jedna konstatacija; Dvajt Ajzenhauer je jednom rekao: „Ako ne možeš da rešiš problem, uvećaj ga!“

foto: ap

AMERIČKI BES

Moreno tvrdi kako je od Britanaca dobio garancije da Asanž neće biti izručen „trećoj zemlji“, u kojoj bi mogao biti izložen torturi, lošem tretmanu ili smrtnoj kazni.

Nema sumnje da u „trećoj zemlji“, a to je po svemu sudeći SAD, postoji jaka želja da se Džulijan Asanž satre: duboka država ga juri zbog objavljivanja državnih i vojnih tajni, demokrate mu ne opraštaju zbog objavljivanja desetine hiljada mejlova menadžera kampanje Hilari Klinton Džona Podeste sa hakovanih servera Demokratske stranke.

Političke figure obeju glavnih partija Mič Mekonel i Džo Bajden nazvali su ga“high–tech teroristom.“ Foks njuz je objavila tvrdnju da je Hilari Klinton u nekoj prilici pitala: „Možemo li mi da napadnemo dronom tog tipa?“ Asanž je u februaru 2016. u jednom komentaru napisao da nije problem samo u tome što je Hilari Klinton ratni jastreb, već što je jastreb koji loše prosuđuje i da je treba držati podalje od prodavnice oružja.

Donald Tramp, prema kome je Asanž jako uzdržan, u vreme predizborne kampanje uzvikivao je na mitinzima „Volim Vikiliks!“ Sada kaže da ne zna ništa o Asanžu i Vikiliksu i da treba pitati javnog tužioca (koji, kaže Tramp, radi odličan posao).

U Vašingtonu, koji još trese duga rusofobska groznica, Asanž je često opisivan kao, u najmanju ruku, Putinov „korisni idiot“. To negiraju Rusi, a Asanž je više puta tvrdio kako kompromitujuće podatke sa Demokratskog servera nije dobio od Rusa, već od insajdera.

„Njujorker“ pominje i da je Asanž sarađivao sa ruskom TV mrežom RT kao domaćin serije od desetak polusatnih emisija „Going Underground“ u kojoj je opisivao SAD kao globalnog gospodara i predstavljao antologiju američke tiranije. Tvrdi da je nastup u tim emisijama koristio i za traženje azila. Nema naznaka da je azil tražio od Rusa, koji su dali azil Edvardu Snoudenu. On je kao spoljni saradnik otkrio hiljade dokumenata o tome da Amerikanci nadgledaju građane i političare prijateljskih zemalja, uključujući tu nemačku kancelarku Angelu Merkel.

Asanžu u SAD preti suđenje na osnovu zakona o špijunaži i za odavanje poverljivih informacija javnosti. Sudeći po pisanju nemačkog „Cajta“, američki tužilac tereti Asanža na osnovu špijunskog paragrafa u američkom krivičnom zakonu koji u Asanžovom slučaju predviđa kaznu do pet godina zatvora. U igri je i propis o kompjuterskoj prevari (Fraud and Abuse Act 1030), koji predviđa kaznu od deset do dvadeset godina zatvora. Drugim rečima, tužilac nastoji da Asanža optuži za špijunažu, a ne za objavljivanje poverljivih dokumenata.

LIČNI ČIN ČELZI MENING

Na suđenju Bredliju Meningu pred vojnim sudom u Vašingtonu, vojni tužilac kapetan Džo Morou je tvrdio da je Mening tajne američke vlade „izručio u krilo“ njenim neprijateljima, da je Mening zaboravio sve ono čemu vojska uči svoje pripadnike, te da je samo zato što je želeo da se proslavi između aprila i novembra 2010. dostavio Vikiliksu oko 700.000 poverljivih dokumenata Vlade SAD koji svedoče o njenoj politici u Avganistanu i Iraku, kao i politici u mnogim drugim zemljama.

Ti kompromitujući dokumenti su poznati pod nazivima Avganistanski ratni dnevnik, Irački ratni dnevnici i Kablgejt (Afghanistan War Diary, Iraq War Logs, Cablegate). Među tim dokumentima nalaze se i video-snimci helikopterskog napada na Bagdad iz 2007. tokom koga su ubijena dva novinara agencije Rojters, snimci bombardovanja sela Granai u Avganistanu, tajno bombardovanje Jemena, masakr jedne porodice u Iraku i druga dramatična otkrića koja su bila pravi rudnik zlata za novinare, aktiviste i istoričare, a koja si izazvala bes pripadnike duboke države.

Mening je tvrdio da je Vikiliksu dostavio dokumenta jer je želeo da otkrije „krvožednost“ politike SAD, u šta se i sam uverio, jer je, kao pripadnik vojske SAD, bio stacioniran u Bagdadu i bio u prilici da mu budu dostupne zaštićene mreže četrnaest sati dnevno, sedam dana u nedelji toku više od osam meseci.

Tužilac je tražio šezdeset godina zatvora, ali je vojnik Bredli Mening 2013. osuđen na 35 godina zatvora. Tada je konstatovano da će od njegove kazne biti oduzeto oko tri i po godine, zbog toga što je proveo 1.294 dana u pritvoru. Kodirektorka Programa sa slobodu i bezbednost Brenanovog centra za pravdu (the Liberty and National Security Program at the Brennan Center for Justice) Elizabet Goitejn je ocenila da je kazna Meningu sedamnaest puta duža od do sada najteže izrečene kazne za odavanje tajnih dokumenata medijima.

„Njujork tajms“ piše kako su advokati tokom suđenja insistirali na tome da je vojnik Mening bio pod stalnim emocionalnim stresom za vreme službe u Iraku. Dva psihijatra su svedočila da su lečila vojnika Meninga od poremećaja rodnog identiteta, što je dijagnoza za psihičke probleme koje je Američka psihijatrijska asocijacija prošle godine nazvala „rodna disforija“ (gender dysphoria). Psihijatri su izjavljivali kako je vojnik Mening bio pod ogromnim pritiskom zbog činjenice da ima takvu dijagnozu u supermačo okruženju u zoni ratnih dejstava, a i zbog činjenice da se, prkoseći tadašnjim američkim vojnim zakonima, otvoreno deklarisao kao gej.

Prema pisanju „USA today“, u avgustu 2013. Mening objavljuje: „Ja sam Čelzi Mening. Ja sam žensko. Tako se osećam i tako sam se osećala od detinjstva. Takođe, zahtevam da me od današnjeg dana nazivate mojim novim imenom i da koristite zamenicu ženskog roda kada o meni govorite (osim u zvaničnoj pošti zatvorske ustanove).

Predsednik SAD Barak Obama je 17. januara 2017, tri dana pre okončanja svog drugog mandata, pomilovao Čelzi Elizabet Mening zajedno sa još 273 osobe. Pomilovanje nije donelo slobodu Čelzi Mening jer je sudija Klod Hilton, nakon kratkog saslušanja u Aleksandriji (Virdžinija), konstatovao da ona nema nameru da svedoči i odredio da bude držana u pritvoru dok ne svedoči ili dok velika porota ne zaključi svoje zasedanje.

Čelzi Mening, koja je već otkrila sve što zna tokom suđenja pred vojnim sudom, odbija da svedoči protestujući zbog tajnosti procesa pred velikom porotom i izjavljuje da će podneti sve što joj sud natovari.

VAŠINTONSKI PAPIRI DANIJELA ELSBERGA

Kontroverze tog slučaja teško je odvojiti od slučaja takozvanih Pentagonskih papira od pre pola veka. Danijel Elsberg, koji je 1969. godine radio u korporaciji RAND koja je sarađivala sa američkom vojskom, imao je pristup tajnim dokumentima. Bio je potresen svedočenjem Rendija Kelera, dezertera koji je odbio da se odazove pozivu da ratuje u Vijetnamu. Godine 1971. razotkrio je 47 svezaka sa 3.000 stranica narativa i 4.000 stranica pratećih dokumenata pod oznakom top secret, koji su otkrili kompromitujuće tajne američke vojske u Vijetnamu. Slučaj je ostao zapamćen po izrazu „Pentagonski papiri“.

„Njujork tajms“ je na osnovu tih dokumenata u junu 1971. ponosno i prkosno počeo objavljivati tekstove na naslovnoj strani o „tepih“ bombardovanju, o korišćenju herbicida „oranž“ i agensa LNX koje je koristila američka vojska za hemijsko ratovanje u vijetnamskom ratu od 1961. do 1971. godine, o bombardovanju Laosa i Kambodže. Posle trećeg članka američko Ministarstvo pravde pokušalo je da zabrani dalje objavljivanje tvrdeći da će to ugroziti nacionalnu bezbednost.

Usledio je čuveni sudski proces New York Times Co. v. United States.

„Njujork tajmsu“ se u toj pravnoj borbi za pravo na objavljivanje pridružio i „Vašington post“, a potom i „Boston gloub“ i drugi listovi, pa je Vrhovni sud sa 6:3 presudio da američka država nije uspela da dokaže kako je objavljivanjem Pentagonskih papira ugrožena nacionalna bezbednost, a da je objavljivanje tih papira zaštićeno kultnim Prvim amandmanom američkog ustava o zaštiti slobode štampe. Tokom parlamentarnog saslušanja sadržaj tih papira je obelodanjivao i kritičar vijetnamskog rata senator sa Aljaske Majk Gravel.

Nakon što je Vrhovni sud presudio u korist štampe, administracija Ričarda Niksona je Elsberga i njegovog navodnog saradnika Antonija Rusoa u januaru 1973. po zakonu iz 1917. optužila za zaveru, špijunažu i krađu vladine imovine i pretila mu kaznom od 115 godina zatvora. Zahvaljujući odbrani profesora sa Harvarda Čarlsa Nelsona i advokata Leonarda Bodina, optužbe protiv Elsberga odbačene su u maju 1973. nakon što je otkriveno da je tajni tim koji je angažovala Bela kuća u septembru 1971. provalio u psihijatrijsku ordinaciju s namerom da pronađe informacije koje bi diskreditovale Elsberga.

Pripadnici tima koji su bili zaduženi za diskreditaciju Elsberga postali su kasnije poznati po izrazu „vodoinstalateri“. Bili su 1972. umešani i u provalu u Demokratski nacionalni komitet u Votergejtu, što je dovelo do pokretanja impičmenta predsednika Niksona zbog opstrukcije pravde i njegove ostavke 1974.

Mnogi će se upitati da li su ta dva slučaja uporediva? Ondašnji otpor vijetnamskom ratu teško je uporediti sa gotovo ravnodušnom konstatacijom da je Amerika već osamnaest godina zaglavljena u ratu u Avganistanu, a šesnaest u Iraku. Duboka država je u ofanzivi i troši sve veći udeo u budžetima i iz nekog razloga sve je nervoznija. Tradicionalni i novi mediji i korporacije su u čvrstom zagrljaju. Mogućnosti manipulacije su sve efikasnije i sofisticiranije, a slučajevi otpora sve spektakularniji i takođe podložni manipulaciji.

Junaka te priče Džulijana Asanža protivnici opisuju kao kriminalca i/ili manijaka, simpatizeri kao besprekornog revolucionara; neki kažu da je vođen ničeovskom voljom za moć, ali da vodi organizaciju koja se zasniva na pojedincima koji su nesebično hrabri. Bilo je i predloga da se likvidira, a i da dobije Nobelovu nagradu za mir.

Slavuj Žižek o Džulijanu Asanžu kaže: „Ponaša se kao glava špijunske organizacije? Vikiliks jeste špijunska organizacija, ali ona služi ljudima, informišući ih o tome šta se dešava iza scene…“