Rezultati izbora su ipak pokazali neke bitne stvari. Pre svega, rascep među konzervativcima je ozbiljan i Ahmadinežad nema mnogo razloga da sedi na lovorikama pobede svojih pristalica. Ta pobeda bi se lako mogla za njega pokazati kao Pirova već na predsedničkim izborima iduće godine
Neki rezultati iranskih parlamentarnih izbora održanih 14. marta bili su poznati i pre nego što su prvi glasački listići spušteni u kutije. Za pristalice reformista, koji zahtevaju promene u svim segmentima društva, mogućnost da osvoje većinu u parlamentu nije postojala. Gotovo polovinu njihovih kandidata diskvalifikovao je pre izbora Savet čuvara revolucije, koji prosuđuje da li kandidat zadovoljava kriterijume lojalnosti idealima islamske revolucije, države i samog islama. Savet čuvara čine klerici i pravnici koje bira ajatolah Ali Hamnei, vrhovni lider Irana, koji je svoje sklonosti pokazao kada je poručio glasačima da bi bilo dobro da u parlament uđu političari antiameričke orijentacije, odani islamu i pravdi.
MALE NAPOMENE: U takve političare Hamnei ubraja sadašnjeg predsednika Mahmuda Ahmadinežada i njegove pristalice. Svi oni su pokušali da ove izbore predstave kao još jedno prkosno suprotstavljanje svetskom zlu, oličenom u Americi i Izraelu, ali je u fokusu predizborne kampanje ipak bila ekonomija. Cena nafte na svetskom tržištu dostigla je nebeske visine, pa bi se dalo očekivati da zbog toga Iran, četvrti svetski izvoznik nafte, postane zemlja izobilja. Umesto toga, inflacija je eksplodirala i prešla 20 odsto, sve cene nezadrživo rastu, uvedeno je ograničenje sledovanja benzina, koji je takođe poskupeo. Za naciju u kojoj auto vozi svako i gde je jeftin benzin jedna od osnova socijalnog mira, to je bio žestok udarac koji su propratili neredi i demonstracije praćeni čak i spaljivanjem benzinskih pumpi. Nisu pomogla objašnjenja da zbog američkog pritiska i sankcija Iran ne može da uveze dovoljno benzina, a da rafinerije u Iranu imaju kapacitet da pokriju samo 60 odsto domaćih potreba. Veliki broj Iranaca za ekonomske probleme krivi Ahmadinežada. Te optužbe su dovele i do cepanja konzervativnog bloka koji se podelio na tvrde pristalice Ahmadinežada i blok umerenih konzervativaca koje predvodi Ali Laridžani, bivši glavni pregovarač o razvoju iranskog nuklearnog programa. Laridžani i njegove pristalice najviše zameraju Ahmadinežadu da je ekonomiju zemlje potpuno zanemario zbog „svetskih problema“.
Na to što su rezultati izbora ipak doneli malo promena (vidi okvir), uticalo je više faktora. Državni mediji, pre svih televizija, forsirali su kandidate konzervativaca. Osim toga, diskvalifikacijom velikog broja reformističkih kandidata, i na ovim i na prošlim izborima, vlast je uspela da među glasače reformista, naročito mlade, unese apatiju. Mnogima od njih se čini da svojim glasanjem ne mogu baš ništa da promene, jer je rezultat unapred poznat, pa na izbore i ne izlaze.
Rezultati izbora su ipak pokazali neke bitne stvari. Pre svega, rascep među konzervativcima je ozbiljan i Ahmadinežad nema mnogo razloga da sedi na lovorikama pobede svojih pristalica. Ta pobeda bi se lako mogla za njega pokazati kao Pirova već na predsedničkim izborima koji su na redu 2009. godine. Za Ahmadinežada mnogi misle da je samo potrošna figura koja služi da izgovori ono što drugi ne žele. Glasine unutar Irana kažu da se sadašnji predsednik previše uživeo u svoju ulogu, i da time nisu zadovoljni ni neki od vrhovnih verskih autoriteta koji su zdušno pomogli njegov dolazak na vlast. Njegov izazivač na budućim predsedničkim izborima verovatno će biti Ali Laridžani. Njegov uspeh na parlamentarnim izborima u Komu, gradu koji je versko srce Irana, gde je osvojio blizu 70 odsto glasova, mnogo toga govori. Koliko bi eventualna pobeda Laridžanija na tim izborima promenila kurs Irana, drugo je pitanje. Njegova sadašnja retorika o neprijateljima Irana ne razlikuje se mnogo od one koju imaju ostali zvaničnici tvrde struje, ali i sam nagoveštaj bilo kakvog omekšavanja, i u unutrašnjoj i u spoljnoj politici, mnogo znači u ovom trenutku. Naročito zato što je drugi vidljiv rezultat izbora porast uticaja revolucionarne garde, koji nagoveštava dalje zaoštravanje situacije u zemlji. Ova moćna organizacija odavno nije samo vojnička, uključena je u mnoge druge poslove, kao što su građenje puteva i brana, naftna industrija, postajući jedna od najjačih sila unutar iranskog društva. Njen uticaj konstantno raste od dolaska Ahmadinežada na vlast. Bivši pripadnici Garde imaju mnoga važna mesta u državnoj administraciji, a očekuje se da mnogo bivših pripadnika Garde zauzme mesta u novom parlamentu.
MLADI – GUBITNICI: Najveći gubitnici na ovim izborima su sigurno mladi, željni promena, posla (nezaposlenost među mladima je 25 odsto), više slobode u društvu. U Iranu je od 70 miliona stanovnika gotovo 70 odsto mlađe od 30 godina. Pobeda Hatamija 1997, dovela je do mnogih promena, upadljivog popuštanja krutih pravila o oblačenju, i za žene i za muškarce, mnogo slobodnijeg ponašanja na javnim mestima. Te promene su prećutno tolerisali i konzervativci kada su ponovo došli na vlast, plašeći se da bi pokušaji da se sve vrati u prethodno stanje izazvali revolt. Tako je bilo sve do aprila prošle godine, kada je ponovo krenula ofanziva „islamske čistote“. Žene su upozorene da se više neće tolerisati šminka, uski i kratki mantili, zabačene marame. Ništa bolje nisu prošli ni muškarci, uglavnom mlađi. Frizure koje su uključivale kosu svih mogućih oblika i dužina ponovo su postale nepoželjne, devojke i mladići se sve češće privode u policiju zbog svog izgleda. Kućne i skrivene zabave na kojima su zajedno i mladići i devojke sve češće su postale predmet racija, na udaru je poslednjih godina i liberalnija štampa.
Odziv glasača od oko 60 odsto proglašen je od strane iranskih zvaničnika velikim uspehom. Poruke o tome da su Iranci „veličanstvenim odzivom izrazili svoj prkos Sjedinjenim Američkim Državama“ ipak neće mnogo pomoći u promeni iranske svakodnevice. Kada se kaže da je na ovogodišnje izbore izašlo 20 odsto ljudi manje nego 1997, kada je pobedio Hatami, to možda ne zvuči tako dramatično, ali kada se ti procenti pretvore u realne cifre, utisak je mnogo drugačiji. U Iranu ima oko 45 miliona birača, i tih 20 odsto je devet miliona glasača manje. Uglavnom mladih i gnevnih glasača. Nezadovoljstvo kod mladih i žena prešlo je u nešto što je na prvi pogled apatija, ali ispod koje ključa bes. Uz toliko pozivanje na spoljašnje neprijatelje, iranske vlasti bi morale da pokušaju da bar taj bes unutar zemlje smanje i kanališu, a to se sigurno ne postiže povećavanjem pritiska.
Diskvalifikovanje reformističkih kandidata bio je očekivan potez, koji je pokazao da pristalice tvrde linije u Iranu više ništa ne prepuštaju slučaju. Ovakvo „igranje na sigurno“ je posledica šoka koji su konzervativci doživeli kada je 1997, potom i 2001, na predsedničkim izborima pobedio Mohamad Hatami. Hatami je umereni klerik koji je obećao promene, i pobedio nošen glasovima mladih i žena, koji su na birališta tada izašli u ogromnom broju. Reformisti su pobedili i na parlamentarnim izborima 2000. godine, ali su konzervativci zadržali moć da neutrališu bilo kakve radikalne promene. Savet čuvara može da odbije sve zakone koje parlament donese, i to pravo je u tom periodu obilato korišćeno.
Već na parlamentarnim izborima 2004, Savet čuvara je diskvalifikovao ogroman broj kandidata reformista. Razočarani glasači reformista bojkotovali su izbore na koje je izašlo samo 50,6 odsto birača. Razočaranje je bilo podstaknuto i podelama među reformistima, koji su rasuti u čak 25 različitih grupa. Konzervativci su ponovo čvrsto preuzeli vlast u svoje ruke, a ta vlast je cementirana kada je na predsedničkim izborima 2005, pobedio ultrakonzervativni gradonačelnik Teherana Mahmud Ahmadinežad.
U vreme odlaska ovog teksta u štampu (utorak uveče), prema informacijama iranske državne televizije i agencije IRNA, još nezvanični rezultati pokazuju da su 113 od 290 mesta u parlamentu osvojili konzervativci. Od toga je Ujedinjeni front pristalica Ahmadinežada osvojio oko 70 mesta, ostatak je pripao njegovim protivnicima iz redova konzervativaca. Reformisti su osvojili 31 mesto, nezavisni kandidati 39, a lideri reformista tvrde da je među nezavisnim kandidatima bar 14 njihovih pristalica. Pet mesta pripada manjinama – Jevrejima, hrišćanima i zoroastrijancima. Za oko 70 mesta će se glasati u drugom krugu – po iranskom Ustavu, kandidat koji nije osvojio više od 25 odsto glasova izašlih birača mora u drugi krug izbora. Nezvanični rezultati kažu da je od 30 mesta u Teheranu, politički veoma važnom, pristalicama Ahmadinežada pripalo 14, a da će se o 11 mesta odlučivati u drugom krugu. Amerika i Evropska unija su izbore okarakterisale kao „ni fer, ni poštene, jer je većina reformističkih kandidata diskvalifikovana“.
Nakon što je Evropska unija uvođenjem carina na američki burbon odgovorila na carine koje je Evropi nedavno uveo Donald Tramp, američki predsednik sada preti novim taksama – i to od 200 odsto, na vino i šampanjac
Prema zvaničnim podacima u Švedskoj je 120 dece mlađe od 15 godina u 2024. optuženo za ubistvo ili učešće u ubistvu, što je četiri puta više nego pre dve godine
Stranka Demokratit, koja se zalaže za postepenu nezavisnost Grenlanda, odnela je pobedu na izborima, pobedivši levičarske partije koje su činile prethodnu vladu. Novi lider Jens-Frederik Nilsen jasno je poručio da Grenland pripada Grenlanđanima, a ne stranim silama
Hogevejk u Holandiji je pionirski poduhvat. To je čitav kvart za ljude sa demencijom (na slici) – onde žive normalno, koliko se može – ali su okruženi medicinskim osobljem. Neki kažu da je to model budućnosti, drugi da je Trumanov šou
Životni put je 27. februara 2025. završio deseti svetski šampion, velemajstor sovjetskog amalgama “šaha za mase” i duge tradicije. Taj šahovski Oblomov, pametan, plemenit, talentovan i lenj, izgubio je hladnoratovski meč stoleća 1972. u Rejkjaviku od američkog vunderkinda Bobija Fišera, “najboljeg predstavniku sovjetske škole šaha” i mnoge razočarao, ali je i stekao poštovanje zbog sportskog ponašanja i dostojanstva u porazu
Prisluškivana diskusija novosadskog odbora PSG-a na nivou je lupetanja u kafanskim razgovorima kakvi se vode širom Srbije. Njegovo objavljivanje pokazuje svu bedu teško uzdrmane vlasti, ali i lutanja delova opozicionih partija
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je studente i građane izazvao da mu 15. marta u Beogradu izađu na crtu - ako smeju. Odluka na Andrićevom vencu je pala: nema više foliranja da je režimska vrhuška tolerantna, počinje tvrda igra represije
Studenti „koji žele da uče“ zahtevom za smenom ministarke Slavice Đukić Dejanović zapravo ispunjavaju Vučićevu želu da malo kinji socijaliste. A Vlada je ionako cela pala
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
