Trenutak za kompromis

Za „Vreme“ iz Nevade

Sa grupom novinara i volontera Demokratske partije stojim ispred zgrade u Hendersonu, predgrađu Las Vegasa. Čekamo da nam se obrati Hari Rid, lider demokrata u Senatu, zapravo motor stranke i jedan od njenih najuticajnijih političara. On vodi tešku bitku za novi mandat sa Šeron Engl, kandidatkinjom Republikanske partije koja pripada radikalnom desnom pokretu Čajanka. Ako Rid izgubi, Demokrate ne samo da će se naći pred velikim problemom ko će da ga zameni već bi mogli da izgube i većinu u Senatu, što bi uz očekivani gubitak Kongresa predstavljao težak udarac za administraciju predsednika Obame.

Iza zgrade parkirano je nekoliko (pre)velikih džipova sa tamnim staklima, a zgradu okružuju strateški raspoređeni krupni momci sa tamnim naočarima i slušalicama u ušima. Uprkos mojim očekivanjima, sve ukupno ima nas tek pedesetak, iako je ova kampanja verovatno najvažnija i najinteresantnija od svih trka za Senat i Kongres.

Hari Rid (71) se konačno pojavljuje sa suprugom i nekoliko kolega iz stranke i počinju motivacioni govori za volontere koji će nakon toga krenuti po komšiluku da kucaju na vrata biračima i pozivaju ih da glasaju. Za njihovog kandidata, naravno.

Koje god kvalitete senator Rid ima, govorništvo nije među njima. Pokreti su mu nezgrapni, zamuckuje, reči mu baš i ne klize. Nešto kasnije, prilazi nama novinarima kako bi odgovorio na nekoliko pitanja. „Svi koji me optužuju da nisam uradio dovoljno za Nevadu treba da znaju da Šeron Engl neće uraditi baš ništa“, kaže. „Njen tim očajava, istraživanja pokazuju da su im brojke identične našim. A mi se osećamo vrlo komotno.“

Ako znamo da se u kampanji preteruje i ako je ovo preterivanje, onda je ovaj senator gotov, pomišljam. Izmičem se da malom kamerom snimim koliko je ljudi okupljeno. Dovoljno mi je tek nekoliko koraka i već mi ceo skup staje u objektiv. Jedan momak izdvaja se iz senatorovog okruženja. Nasmejan, ljubazan, prilazi mi, predstavlja se (Džonatan, pretpostavljam da je šef kampanje ili se barem tako ponaša kada je pored senatora). Pita me iz kog sam medija. Iz Srbije, kažem, pravim priču o američkom političkom sistemu, ovo mi je više kao ilustracija, ne zanima me kampanja preterano. Aha, tako, kaže on nesiguran da li da mi baš veruje uprkos neameričkom naglasku. Ne pita ono što ga očigledno zanima, ja namerno ne dajem objašnjenje zašto sam se izmakao da slikam, pozdravljamo se i odlazimo svako na svoju stranu.

Hari Rid je kriv za bilione (engl. trilione) dolara američkih dugova, redovno glasa za povećanje poreza i ne smatra sebe odgovornim za broj nezaposlenih u Nevadi (sa 15 odsto najveći u SAD). Za njega je to brojka, verovatno zato što u Vašingtonu stanuje u Ric Karlton hotelu, dok njegovim zemljacima u Nevadi banke plene kuće.

DRVLJE I KAMENJE: Šeron Engl, opet, ne misli da je posao senatora da stvara radna mesta niti da prenosi poruke birača u Vašington. Ona misli da su nezaposleni razmaženi i zalaže se za ukidanje socijalne pomoći i zagarantovanog zdravstvenog osiguranja.

Sve ovo saznao sam gledajući izbornu propagandu na televiziji. Kandidati uopšte ne govore šta će dobro učiniti za svoje birače već osipaju drvlje i kamenje (da budem fin i ne upotrebim težu reč) na protivnika. To mi pomaže da ne osećam tugu za domom, jer me podseća na srpsku skupštinu, ali sam ipak u neverici. Nije moguće da je ovakvo oglašavanje dozvoljeno u Americi! Drugo je debata, gde je nemoguće kontrolisati šta će ko da kaže, pogotovo ako je uživo. Ali ovo su snimljene poruke, kako je moguće da ne postoji regulatorno telo koje bi kaznilo medij koji ih emituje?

Kada sam ovo pitao koleginicu Kendi Krouli, koja vodi političku emisiju „Stanje unije“ na CNN-u, prvo se malo zbunila, a onda mi je objasnila da je Amerikancima slobodan govor zagarantovan Prvim amandmanom. „Ne bi smeli da lažu jedni o drugima, ali sve ostalo je ustavno pravo“, kaže. Ali, ko određuje koliko koji kandidat dobija prostora u medijima, ko brine o ravnopravnosti, o tome da medij ne pretegne na jednu stranu, uporan sam. Daljinski upravljač, odgovara Kendi, kome se ne sviđa taj prebaci kanal. I kada šefovi vide da emisija gubi na rejtingu jer publici nešto smeta, ostaješ bez posla. Tako da ravnotežu određuju gledaoci, odnosno birači. Na moju primedbu da Amerikanci nemaju predizbornu tišinu, ona se prostodušno smeje, pitajući me: a o čemu bi izveštavali u ta tri predizborna dana, ako ne o najvažnijoj temi u državi? To kaže nakon što sam najpre morao da joj objasnim šta je to predizborna tišina.

Malu utehu mi je pružio čuveni američki izborni statističar (pollster) Džon Zogbi, na sam dan izbora u Vašingtonu: „Ovo je bila jedna od najotrovnijih kampanja koje pamtim, a pamtim ih dosta. A kampanja u Nevadi bila je dno dna.“

Lepo je znati da si prisustvovao stvaranju istorije, ma kako bizarna ona bila.

I za istoriju ostaje podatak da je Hari Rid, ipak, pobedio.

Što je bila mala uteha za demokrate u noći kada su doživeli jedan od najvećih izbornih poraza u poslednjih trideset godina. Uspeli su da zadrže minimalnu većinu u Senatu i to zahvaljujući dvojici nezavisnih to jest nepartijskih senatora, ali su naprosto počišćeni u Kongresu koji je prešao u ruke republikanaca.

Američke kolege mi kažu da Amerikanci više vole kada Senat kontroliše jedna partija, a Kongres ona druga, jer se u tom sukobu rađaju dobri kompromisi. A kompromisi su ono što je Americi u ovom trenutku preko potrebno.

EGZISTENCIJALNI STRAH: „Dva stuba lične ekonomije Amerikanca su poljuljana, a to je imam li posao i da li će sa mojom kućom biti sve u redu. Ja ne pamtim da je ikada bilo tako. Moji roditelji su živeli u vreme Velike depresije i oni su videli sličnu krizu, ali ja nisam“, kaže mi Tom Brokou (70), sada već penzionisana legenda američke televizije i mreže NBC. Po njemu su Amerikanci na ovim izborima poslali poruku predsedniku da nisu zadovoljni načinom na koji vodi državu, pre svega brigom za oporavak ekonomije, da se smanji dramatično visoka stopa nezaposlenosti (9,7 odsto umesto uobičajenih 5). Sve druge teme su nebitne i biće nebitne i kada se formira novi Kongres, naredne dve godine do predsedničkih izbora baviće se samo ekonomijom.

On je video, izbliza i iznutra, mnogo američkih administracija. Šta se sada događa u Beloj kući, pitam? „Mislim da escajg leti na sve strane, mnogo se viče i okrivljuju jedni druge. Ali, ako su iskusni profesionalci, a većina njih to jeste, moraće da se pogledaju u ogledalo i priznaju svoje greške. I onda da otvore dijalog sa republikancima. Jer birači su i njima poručili da nisu glasali za njih iz ljubavi, nego od muke i jer su prestrašeni“, kaže Brokou.

LEKCIJA: Nema analitičara u Americi, osim nekih radikalno zaslepljenih, koji ne misli da je ovo trenutak da se dva ovna na brvnu zagrle kako bi lakše prešli preko, budući da će se sigurno udaviti padnu li u vodu. Većina ih smatra da su prve dve Obamine godine u Beloj kući bile prilično rđave. Nisu ga na tu adresu doveli liberali, već umereni birači koji su većina. A on je, stupivši na dužnost, zanemario te umerene. I njima nije bilo teško da promene stranu. Obama bi sada morao dobro da razmisli šta su mu poručili.

Slično se dogodilo i Reganu 1982. i Bilu Klintonu 1994. godine, mada su ti porazi bili ipak manji od ovog Obaminog. I obojica su shvatili da se iz partijske krajnosti moraju vratiti u centar i sarađivati sa onima sa kojima su odbijali da sarađuju zaneseni prethodnom izbornom pobedom.

„Bil Klinton je tu lekciju naučio još u Arkanzasu, jer je posle prvog guvernerskog mandata poražen na izborima, pa se vratio iskusniji. Umesto da ratuje, počeo je da sarađuje sa tamošnjim biznismenima, prišao je centru i sledeći put pobedio. Obama nije prošao taj put, on je uvek pobeđivao i ovo je za njega teško iskušenje. Ali, ja sam na ličnom primeru naučio da poraz može da bude šansa, samo ako iz njega nešto naučiš“, kaže Tom Brokou.

Ni Kendi Krouli ne otpisuje Obamu, već podseća da su pre dve godine svi mislili da su republikanci ubijeni u pojam i da će im biti potrebna čitava decenija da se vrate. A samo dve godine kasnije oni, evo, pobeđuju na izborima.

„Možda je ovo čak nešto najbolje što je Obami moglo da se dogodi“, misli Judžin Robinson, novinar „Vašington posta“ i dobitnik Pulicerove nagrade. „Jer i republikanci sada imaju svoj deo odgovornosti. Ne mogu više samo da govore ‘ne’, ne mogu da budu partija negatora kao što su bili u prethodne dve godine. Oni će morati da izglasaju budžet, a taj budžet će imati veliki deficit jer ne možete da izravnate račun za godinu dana. Moraće da prodube državni dug. Ideološki su oni protiv toga, ali će to morati da urade inače će država bankrotirati. Moraće da sarađuju sa Obaminom administracijom na idejama kako da se izvučemo iz ovog ekonomskog haosa.“

ČAJDŽIJE: S druge strane, mnogi zameraju Obami da je sam kriv što je tako okrenuo Republikance protiv sebe, jer ih ni za šta nije ni pitao, moglo mu se, tako da je njihovo „ne“ bilo beznačajno. Sada su se stvari promenile pa i Obama mora da sarađuje. Ali problem je što na drugoj strani ima manje umerenih nego u prethodnom Kongresu, a mnogo više „čajdžija“, odnosno pripadnika Tea Party, pokreta nastalog kao otpor Obaminoj administraciji.

„On želi da od Amerike stvori socijalističku zemlju, a mi to nećemo dopustiti“, objašnjavaju mi bakice iz tog pokreta u Nevadi. Jednu grupu sreo sam na lokalnom putu gde su pozivale vozače da trube i izađu na izbore. Uglavnom penzionisane radnice koje se zaklinju u američki Ustav i Bibliju. Za razliku od Obame, tvrde one.

Da li im smeta to što je crnac? Ah, ne nikako, ima crnaca i u njihovom pokretu, samo danas nešto nisu tu. Baš kao ni na ručku bogatih gospođa iz Republikanskog ženskog pokreta gde se skupljao novac za lokalne ti-parti kandidate u Nevadi. Iako ih dele milioni dolara, i jedne i druge bakice žele manju državnu administraciju i niže poreze i odbijaju da plaćaju za one koji, po njima, u životu nisu radili dovoljno pa bi da se ogrebu o socijalu.

Dobro, koji vam je predsednik bio omiljen, radoznao sam? Milina im preplavljuje lica: „Ah, Ronald Regan. Plakale smo kada je umro.“

„Čajdžije“ su svakako obeležile ove izbore, ali neki njihovi najvatreniji kandidati ipak nisu uspeli da uđu ni u Senat ni u Kongres, što liberalniji građani tumače kao dokaz da je američki birač sačuvao zdrav razum. Za nekoga ko dolazi iz Srbije nejasno je zašto ovaj pokret nije osnovao sopstvenu, treću stranku.

„Nema potrebe za tim“, kaže mi politikolog i profesor Vašingtonskog univerziteta Dejvid Lublin. „Oni su konzervativni i sasvim uklopivi u Republikansku partiju, ciljevi su im isti iako im je retorika oštrija. A naše stranke za razliku od evropskih dozvoljavaju takvo ponašanje, strančarenje unutar stranke. Posle izbora oni će se verovatno potpuno utopiti u republikance“, prognozira profesor Lublin.

REFERENDUM O OBAMI: Za „čajdžije“ i tvrđe republikance ovi izbori bili su referendum o Obami i on ga nije prošao. Za umerene analitičare izbori su pokazali da američki birač panično koči i vrti volan jer nije siguran da ekonomija od koje mu život zavisi ide u dobrom pravcu. Uprkos tome što vode dva najduža rata u svojoj istoriji (Avganistan i Irak), što treći nije isključen (Iran), što je trgovinski deficit rekordan baš kao i spoljni dug (Kina, najviše), niko od kandidata u kampanji nije ni spomenuo spoljnu politiku. Time će se u naredne dve godine baviti profesionalne diplomate, zaključuju moji sagovornici, mada prilično rezignirani ovom nezainteresovanošću svojih političara i birača za ostatak sveta. Amerika danas ima samo jednu temu, a to je ekonomija.

Samo nekoliko dana nakon izbora Timoti Igan napisao je u „Njujork tajmsu“ da je Obama izgubio izbore iako mu ekonomska statistika zapravo ide naruku. Da ste na početku njegovog mandata stavili sto hiljada dolara na kompanije sa NASDAQ liste (tehnološke, uglavnom), danas biste imali 177.000. Po Standard & Pooru (500 najvećih) ulaganje bi vredelo 148.000. Spaseni su auto-industrija i bankarski sistem, ali je povećana nezaposlenost i tu je ključ problema. Jer, malo je onih koji su pre dve godine imali sto hiljada dolara pri ruci, a mnogo više onih čiji je minus u banci, zbog stambenog kredita, danas veći od tog iznosa.

Obama veruje da je stvorio dobru osnovu da primetno oporavi ekonomiju u naredne dve godine i sada će mu zapošljavanje Amerike biti glavni posao. U političkom smislu ne bi smeo da sluša liberalne blogere i aktiviste koji ga vuku ulevo, nek se drži centra, poručuju iskusni analitičari.

I morao bi da napravi ozbiljne promene u sopstvenom timu jer je okružen ljudima koji su znali kako da ga dovedu u Belu kuću, ali pojma nemaju kako Vašington funkcioniše. Njih treba da otpravi da mu pripremaju novu kampanju, a u kabinet da dovede iskusne državnike.

Tako da je za njega veoma dobro to što će mu Hari Rid i dalje biti na raspolaganju u Vašingtonu.