Prošle nedelje je u Beču premijerno ponovo izvedena Vesela udovica Franca Lehara, jedna od najčešće igranih opereta na svetu. Muzički kritičar dnevnog lista „Standard“ Ljubiša Tošić svom prikazu dao je naslov „Vedra operetska služba strogo po propisu“, pohvalio pevače i orkestar i malo se narugao režiji. Nije se upuštao u razmišljanje o trenutku nastanka tog slavnog dela i tadašnje – a moguće je i današnje – političke konotacije.
Praizvedba Vesele udovice održana je 28. decembra 1905. godine. Premijerska publika se sigurno sastojala od bogatih i obrazovanih ljudi koji su pratili društvena, ekonomska i politička pitanja, ali su uveče uživajući u novoj opereti slavnog Lehara verovatno hteli da se opuste.
Kad ono: mesto radnje je poslanstvo države Montenegro u Parizu. Ta država Montenegro – znači, Crna Gora – prikazuje se kao prezadužena, a jedini izlaz vidi u tome da se neko od diplomata oženi miraždžikom koja će svoje bogatstvo uneti u ojađenu zemlju.
Junak – tenor – zove se Danilo. Sin kralja Crne Gore Nikole zvao se Danilo, bio je otprilike istih godina kao lik iz operete, a takođe ono što bi se danas nazivalo „plejbojem“. Poslanik se u opereti zove barun Mirko Zeta, vojni ataše pukovnik Pričić, pisar i svaštar Njeguš, a žena koja sve treba da spase, koja je veoma bogata, ali i veoma vesela udovica, zove se Hana Glavari – od srpske reči „glava“, u smislu glavna, šefica.
Radnja u ovom kontekstu nije važna. Danilo i Hana su se voleli kao klinci, sada su tvrdoglavi kao pravi Crnogorci, ali će se na kraju uzeti, pobediće ljubav i domovina će biti spašena.
Posle prve reprize početkom prošlog veka došlo je do demonstracije italijanskih i crnogorskih studenata koji su dočuli da se bruka Montenegro. Lehar i uprava opere odmah su popustili. Od treće predstave ne radi se više o poslanstvu državice Montenegro nego zemlje Pontevedra. Imena svih likova operete ostaju ista.
A sada ponovo obratimo pažnju na datum praizvedbe. Nedelju dana pre nje došlo je do revolucije u Rusiji. Rusija je bila važan potpisnik „Berlinskog mira“ kojim je 1878. godine Austro-Ugarskoj dozvoljeno da okupira Bosnu i Hercegovinu. Tamo je došlo do pobune Srba, a u njenom organizovanju i borbama učestvovao je Petar Karađorđević, doduše pod pseudonimom Petar Mrkonjić, ali Austrija je imala dobru obaveštajnu službu, pa je znala o kome je reč kad je taj knez 1903. godine posle ubistva Aleksandra Obrenovića postao vladar Srbije, čime je ukinuta proaustrijska politika Beograda.
Austrijanci su uzeli i Novi Pazar, Priboj, Prijepolje i Bijelo Polje, što je potvrđeno austrijsko-ruskim ugovorom iz 1903. godine „radi obezbeđivanja mira na Balkanu“. Beč je posle Napoleonovog poraza prigrabio Dalmaciju i Boku Kotorsku, u Kotoru je Austrougarska izgradila ratnu luku. Teško je reći da li su neki pesimisti već mogli naslutiti da će koju godinu posle pojave Vesele udovice Austrija anektirati Bosnu i Hercegovinu, a devet godina posle toga Sarajevskim atentatom i Srbi će umešati svoje prste u evropske poslove koji će prerasti u rat koji će istorija nazvati „Prvim svetskim“.
Franc Lehar i pisci libreta Vesele udovice znali su šta rade kad kao mesto radnje nisu odmah izabrali poslanstvo izmišljene ili veoma udaljene zemlje. Lehar je kao mladi dirigent bio angažovan u Trstu i Puli, što znači da je sigurno dobro bio upućen u realne probleme stvarne Crne Gore. Možda je svesno računao da će aludiranjem na politiku prema Balkanu i ruganjem tamošnjim odnosima da pridobije dodatne simpatije određenih krugova u Austriji. Crna Gora se za operetu činila pogodnijom od Srbije, ali se svakako radilo o evropskim poslovima tadašnje Evrope u Srbiji.
Adolf Hitler je govorio da je Vesela udovica njegova najomiljenija opereta. Ona je često izvođena i pod njegovom vladavinom, samo što se na programu nisu spominjali pisci libreta, Jevreji Leon i Štajn. Hitler je Leharovoj supruzi, Sofi, koja je bila Jevrejka, podario titulu „počasne arijevke“.
Sve su to stara „evropska posla“, ali niti su ih ikada pominjali u Beogradu, kada bi se izvodila Vesela udovica, niti je austrijska kritika povodom nove postavke napravila makar i najblažu aluziju na današnju Crnu Goru, kojoj bi na putu ka Evropskoj uniji dobro došao miraz ženidbom, udadbom ili na bilo koji drugi način.
Srbija danas na Evropsku uniju gleda kao na neku „veselu udovicu“ sa pogolemim mirazom, pa da se udadbom spase od bankrotstva. Samo što ljubavi tu nema, a da je i ima, prevagnuće interesi.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
