Toksična smeša

Noćni klub Puls, opisivan kao „najtopliji gej bar“ u srcu Orlanda u Floridi, pozvao je goste da prisustvuju događaju s „latinskim ukusom“, pa se u subotu uveče 11. juna vesela masa od oko 300 lepo obučenih ljudi odazvala tom pozivu i otišla na događaj koji se pretvorio u noćnu moru.

Omar Matin (29), američki državljanin avganistanskog porekla rođen u Njujorku, bivši radnik obezbeđenja i zatvorski čuvar, naoružan poluautomatskom puškom AR-15 i pištoljem glok, upao je u nedelju 12. juna oko dva ujutro u taj gej noćni klub u koji je i ranije svraćao na piće, pucao je u pripadnika obezbeđenja kluba, a zatim otvorio vatru na ljude koji u prvi mah nisu razaznavali da li je to pucnjava ili zvuci bučne noćne žurke.

Dok su žrtve padale jedna za drugom, krv se razlivala, a užas rastao. Jedan posetilac je slao SMS poruku za porukom svojoj majci o tome da se u baru puca, da ima žrtava, da zove policiju, da je s nekoliko ljudi našao sklonište, da ih je napadač otkrio i da dolazi po njih, da će uskoro umreti…

Nije preživeo.

Kada je policija u nedelju oko pet ujutru, tri sata od početka masakra, posle neuspelih pregovora najpre kontrolisanom eksplozijom, a onda oklopnim vozilom probila zid Pulsa, likvidirala je napadača koji je pokušao da izađe pucajući. On je te noći ubio 49 osoba, a povredio 53. Masakr u Orlandu krvaviji je i od onog iz 2007. godine u kampusu u Virdžiniji gde su ubijene 32 osobe, i onog iz 2012. u osnovnoj školi u Njutonu u Konektikatu gde je ubijeno 26 osoba. To je, kažu, najveći masakr u Americi posle 9/11 2001.

PAŠTUNSKI NACIONALISTA: Omar Matin je rođen u Njujorku 1987. u porodici doseljenika iz Avganistana. Avganistanski vladini zvaničnici nisu mogli da odgovore na pitanja američkih novinara kada je njegov otac Sadik Mir Matin napustio Avganistan – možda s velikim brojem Avganistanaca posle sovjetske intervencije 1979.

Sadik Matin se na Floridi predstavlja kao analitičar. On je domaćin emisije Durand Jirga Show na satelitskoj avganistanskoj TV stanici smeštenoj u Kaliforniji namenjenoj avganistanskoj dijaspori u SAD. Predstavljao se i kao „predsednik Avganistana u tranziciji“. U nekim video-porukama Sadik Mir Matin se pojavljuje u maskirnoj uniformi. Kažu da je zastupao paštunske nacionaliste, a neki ga opisuju kao čoveka koji živi u iluziji da vodi neku „vladu u egzilu“ koja će uskoro revolucijom preuzeti vlast u Kabulu. U jednoj poruci, prema prevodu „Vašington posta“, on osuđuje SAD i Pakistan, a podržava talibane.

Kako piše magazin „Tajm“, on je posle masakra koji je izvršio njegov sin odbio da objasni podršku koju je ranije davao talibanima: „Ne želim da govorim o talibanima, ono što oni rade je terorizam!“ Analitičarima od toga puca glava: otac varljivi pro-taliban, sin, za koga kažu da i nije baš religiozan, zaklinje se u toku zločina u Islamsku državu, a talibani ratuju protiv ID.

NESTABILAN I NASILAN: Njegov sin Omar, koji se na Floridu preselio kao dete, oženio se 2009. Sitorom Jusufi poreklom iz Uzbekistana, ali pošto je ubrzo posle venčanja počeo da zlostavlja suprugu, brak je trajao samo četiri meseca. Sam razvod je formalno dugo trajao, čak do 2011, jer su Omar i Sitora nakon razdvajanja živeli u različitim delovima zemlje. Bivša supruga ga opisuje kao nestabilnu osobu čije se ponašanje naglo menjalo od žovijalnog do nasilnog. Na sajtu CNN Omara Matina opisuju kao čoveka koji je pokazivao znake takozvanog bipolarnog poremećaja (manične depresije) koji nije zvanično dijagnostifikovan, i kao čoveka koji je „imao istoriju sa steroidima“.

Matin se ponovo oženio i sa drugom suprugom Nur Salman stanovao je u Fort Pirsu, Florida, 120 milja južno od Orlanda. Policija je pretresala taj stan u Fort Pirsu, a za vreme operacije, zbog straha od moguće eksplozije, evakuisala je iz susedstva oko 200 ljudi.

Matin je inače pre masakra nekoliko puta viđen u noćnom klubu Puls. Komunicirao je preko tamošnje gej mreže u stilu: „Hoćemo li na piće!“ U klubu bi obično sedeo i pio sam, nekad bi se napio. Poslednji put kada je viđen izašao je ne gledajući nikoga. Na pozdrav „Hej“ samo je klimnuo glavom. Neki su njegove posete tom klubu tumačili kao biranje najlakše mete. Saznanje da je pre masakra sa ženom i detetom dolazio i u dečji Diznijev zabavni park u Orlandu navele su policiju da posle masakra detaljno pretrese i taj zabavni park.

Omar Matin se kobne noći u komunikaciji s policijom (pozvao je 911), tokom koje je bio hladan, zakleo na vernost Islamskoj državi i pominjao bombaše koji su podmetnuli bombu tokom maratona u aprilu 2013. u Bostonu, braću Čarnajev, Džohara i Tamerlana, Čečene rođene u Mahačkali, u Dagestanu, na Kavkazu u Rusiji, koji su doseljeni u SAD pet ili deset godina pre nego što će počiniti zločin.

Istraga nije našla nijedan trag koji upućuje da je masakr izvršen po direktnom nalogu neke grupe. Prvi izveštaji su govorili da nijedna teroristička grupa nije preuzela odgovornost za masakr u Orlandu. Međutim, nekoliko sati posle napada Islamska država je saopštila da je napad izvršio njen vojnik.

U prethodnom periodu na tlu SAD bilo je nekoliko terorističkih napada koje su u ime islama izvršili „usamljeni vukovi“, osobe rođene i odrasle na Zapadu, a koje su bile „samoradikalizovane“, to jest nisu imale direktne veze sa bilo kojom organizacijom, ali ih je inspirisala Islamske država ili Al Kaida. U decembru 2015. na takvu pojavu u SAD svetlo je bacilo ubistvo 14 ljudi u San Bernardinu, u Kaliforniji.

ČUVAR ZATVORA: Omar Matin nije bio pod istragom u trenutku kada je izvršio napad. On je inače godinama radio kao pripadnik obezbeđenja u kompaniji G4S koja je, po ugovoru, obezbeđivala i neke federalne agencije SAD. Radio je 2007. i kao čuvar zatvora na Floridi. Jednom se slikao u policijskoj majici sa logom NYPD, mada s njujorškom policijom nije imao veze. Takve neslužbene majice se slobodno prodaju.

„Njujork tajms“ piše da je FBI prvi put obratio pažnju na Omara 2013, nakon njegovih oštrih rasprava sa saradnicima koje su upućivale na terorističke veze, ali nije mogao naći dovoljno elemenata za nastavak istrage. Omar je govorio i da ima rođake talibane i da je pripadnik Hezbolaha, a agentima FBI-a nije izgledalo logično da neko istovremeno pripada dvema grupacijama u sukobu.

Drugi put je ispitivan 2014. zbog mogućih veza sa Monerom Mohamedom Abusalehom (22), Amerikancem, sinom Palestinca i Italijanke (vlasnikâ malih trgovina na Floridi), koji je odrastao na Floridi, ali je otišao u Siriju na obuku, pa se iz Sirije bio vratio u Ameriku, pa ponovo otišao u Siriju, verovatno u front Al Nusra, postavivši prethodno na društvenim mrežama video na kome prikazuje kako spaljuje američki pasoš i poručuje: „Mi dolazimo po vas… Vi mislite da ste bezbedni! Vi niste bezbedni! Vi nikada nećete pobediti islam! Vi se plašite smrti, a mi volimo smrt!“ Kasnije je samoubilački aktivirao kamion-bombu u Siriji.

Omar i Abusaleh su se navodno sretali na molitvama u maloj džamiji smeštenoj u nekadašnjoj crkvi u Fort Pirsu, Florida. FBI je zaključio da je kontakt između njih dvojice bio minimalan, a da Matin nije predstavljao suštinsku pretnju u to vreme. On je putovao u Saudijsku Arabiju dva puta, 2011. i 2012. na hadž, a takođe i u Ujedinjene Arapske Emirate, što znači da nije bio stavljen na takozvanu „no fly listu“ što se primenjuje prema onima koje FBI osumnjiči za veze s terorizmom.

foto: ap

OTROVNI PAPRIKAŠ: Omarov otac Sadik Mir Matin ne veruje da je masakr koji je počinio njegov sin imao veze sa religijom, već da je možda bio motivisan homofobijom. Omar se navodno razbesneo kada je video kako se dvojica muškaraca ljube na ulici. U video-poruci Sadik kaže kako će bog kazniti hamjensbazi (iranski izraz za LGBT populaciju), a da to ne treba da čine vernici, te da sinu nikada neće oprostiti. Kaže da je spreman da se sretne sa porodicama žrtava da im kaže da mu je žao, a ako oni ne žele da ga sretnu, opet kaže da mu je žao.

Omarova bivša supruga kaže da ne zna za njegov homoseksualizam, ali da je voleo izlaske u noćne klubove, o čemu je pokazivao fotografije, mada nije želeo da se mnogo zna o tim njegovim noćnim aktivnostima.

Omarovi motivi su još uvek nejasni – izgleda da predstavljaju toksični paprikaš radikalnog islamskog fundamentalizma, homofobije, sklonost ka nasilju i mentalne bolesti, piše magazin „Njuzvik“ pod naslovom „Lista sumnjivih terorista i američko revolveraško ludilo“.

Prve reakcije su se odnosile na ukazivanje na rupe u inače hipertrofiranoj bezbednosnoj mreži. „Njuzvik“ se fokusira na činjenicu da je Matin poluatomatsku pušku AR-15 i pištolj glok legalno kupio nedelju ili dve pre masakra u prodavnici oružja koja se zove „Sent Lusi centar za pucanje“. Prema ovom magazinu, oko 800.000 ljudi koji su na listi FBI-a za posmatranje terorista mogu legalno da kupe pušku AR-15, a samo oko 40.000 njih sa te liste su državljani SAD ili imaju papire za legalni stalni boravak. List se zalaže za to da 760.000 onih koji borave u SAD, a koji su na „listi za posmatranje“, ne treba da imaju pravo da kupuju bilo koju vrstu oružja.

PUŠKA PUCA: Prema podacima američkog Saveznog zavoda za alkohol, duvan, vatreno oružje i eksplozive, puške AR-15 su favoriti masovnih ubica: korišćene su 2012. u Njutaunu, u Konektikatu, u pucnjavi u školi u Virdžiniji, u kojoj je ubijeno dvadesetoro dece i šest odraslih, kao i u Koloradu, gde je ubijeno 12 ljudi, a 70 ranjeno.

Inače, prema Američkom medicinskom žurnalu, broj ubistava vatrenim oružjem u Americi je 25 puta veći nego u drugim razvijenim zemljama. Erin Ričardson Grinštejn, profesor Univerziteta Nevada-Reno, i Dejvid Hemenvej našli su da je 2010. stopa nasilne smrtnosti od vatrenog oružja u SAD bila deset puta veća nego u dvadesetak razvijenih zemalja (među kojima su Australija, Kanada, Francuska, Nemačka, Japan, Velika Britanija)… Devedeset procenata žena ubijenih vatrenim oružjem je iz SAD.

U poređenju s drugim razvijenim zemljama, SAD imaju više oružja, labavije zakone o oružju i veće stope smrtnosti od vatrenog oružja. Broj ubistava u SAD se od 1993, doduše, smanjio za skoro 50 procenata (u Evropi za 40 odsto između 2003. i 2013), ali, prema istraživanju Harvardskog istraživačkog centra za kontrolu povreda, broj masovnih ubistava (to je ona vrsta zločina kada jedan ili više izvršilaca ubije više od četiri osobe na istom mestu u relativno kratko vreme) u SAD se u poslednjih 30 godina povećavao. Između 1983. i 2013. u SAD je zabeleženo 78 masovnih ubistava, gotovo dvostruko više nego u ostalih 25 najbogatijih zemalja zajedno, u kojima je zabeležen 41 takav masovni zločin. Posle SAD, masovna ubistva su se najčešće dešavala u Nemačkoj. Od 1983. do 2011. između dva takva zločina proteklo je u proseku 200 dana, a posle 2011. u proseku 64 dana.

Masakr u Orlandu, koji je ubrzao politički puls Amerike i ukazao na toksičnu smešu koju čine talas terorizma koji se s Bliskog istoka preliva preko Atlantika, odrazi različitih američkih intervencija u svetu, islamistička propaganda, komplikovan položaj emigranata i njihova drama u američkom „melting potu“, toj retorti za asimilaciju različitih rasa i nacija – a i stara američka kontroverza oko toga da po 14. amandmanu na američki Ustav svako ima pravo na nošenje oružja, a po starom dramaturškom pravilu, puška na zidu uvek opali u poslednjem činu.

Taj događaj će verovatno obeležiti američke predsedničke izbore. „Donald Tramp bi zabranio muslimanima da dođu u SAD, što su gluposti jer su masakre u SAD od 9/11 do Orlanda, San Bernardina i Bostona izvršili američki građani…“, piše „Njuzvik“, naglašavajući da kada je u pitanju ta tema, nisu u pravu ni republikanci, ni demokrate, ni Nacionalna streljačka asocijacija, ni američka Unija za građanske slobode.