Težak pozicioni rat

Ista mesta u Donbasu nedeljama se pominju u kominikeima obe strane. Od početka jula, kada su Rusi uzeli Lisičansk i okolinu, front se stabilizovao i pomeranja su vrlo mala. Borbe se vode na prilazima Sverska i Bahmuta (Artemovsk), i južnije, oko Avdejevke i Marinke. Selo Peski zauzele su ruske snage. Nisu lako to postigle. Nedeljama se, uz artiljerijsku pripremu i podršku tenkova, Narodna milicija DNR probijala od kuće do kuće. Peski su prazno mesto, odavno. Meštani su otišli uglavnom pre osam godina, kada je njihovo selo postalo prva linija fronta. Od tada je ukrajinska vojska radila na uređenju odbrane. Svaki metar pokriven je vatrom i ljudskim životima, zato se plaća najmanje pomeranje linije. Utrošak municije nije tema, podrazumeva se. Ruska vojska više nema zamah sa pokretima desetina bataljona, kao u vreme kada je zauzeta istočna aglomeracija Sverodonjeck-Lisičansk. Vodi se težak pozicioni rat.

DIVERZANTSKE AKCIJE

Iako pišemo o statičnosti rata, iznenađenja uvek ima. Ukrajinci su izveli smelu diverzantsku akciju na Krimu. Ušli su duboko, sve do baze Saki, i zatim su malim dronovima-kamikazama prouzrokovali nekoliko velikih detonacija, u kojima je uništeno barem pet ruskih frontovskih bombardera i izviđača Su-24M i MR i tri višenamenska borbena aviona Su-30. Tehnički gubici su procena na osnovu satelitskih snimaka jer vide se ostaci izgorelih aviona, ali to verovatno nije celovita slika, jer ne vidi se da li su neki od aviona pogođeni parčadima u neki od vitalnih sistema, pa će morati na remont.

Ukrajinci se trude sa Ruse poremete udarima po dubini, ako ne može da se do nekih mesta dobaci raketama, pošalju diverzante. Nema bezbedne pozadine. Ruska avijacija je radila svoj posao rutinski, bez preduzimanja nekih posebnih mera zaštite baza, jer su se oslanjali na to da oni kontrolišu vazdušni prostor od fronta i u dubinu. Razmeštene su jedinice sa sistemima PVO zadužene za protivraketnu zaštitu. Udar ukrajinske avijacije nije realan, čekalo se na rakete ATACMS koje tuku i do 300 km, ali omanuli su protivdiverziona zaštita i borbeno obezbeđenje. Rusima su avioni izgoreli na betonu, daleko od fronta. Ukrajinski diverzanti, ohrabreni prepadom na Saki, krenuli su dalje i seku pruge, idu na skladišta. Ruske vlasti trude se da prikriju problem i ne žele da pomenu da je ukrajinska vojska ta koja uništava kritičnu infrastrukturu u pozadini. Za čišćenje od diverzanata i solidno obezbeđenje moraće se dovesti na teren mnogo ljudi, a to je resurs koji Rusima nedostaje.

Ukrajinci su našli slabu tačku Rusima i zato će nastaviti sa pritiskom. Nekoliko ljudi poslatih u akciju u pozadinu može da stvori mnogo problema, čak i ako ne unište cilj borbeno uznemiravanje narušava moral vojske, a civili gube poverenje u državne institucije. U kontekstu kritične infrastrukture, posebna tema su dejstva oko nuklearne elektrane u mestu Energodar koja je pod ruskom kontrolom od početne faze rata. Sa ukrajinske strane vodi se vešta igra (možda uz savetodavnu pomoć stranog faktora), u kojoj se kombinuje sila – dejstva sa dronovima, haubicama i višecevnim lanserima raketa i ostalim sredstvima po mestu i okolini elektrane, koja je povezana sa političko-medijskim pritiskom. Posle vojne akcije kreće priča o tome da su Rusi provokatori i da visokorizični nuklearni potencijal mora da se stavi pod neku kontrolu od poverenja. Zatim slede pritisak SAD i saveznika da se nešto preduzme i, naravno, predloženo je da se ruska vojska ukloni iz Energodara i demilitarizuje prostor. Jasno se vidi da se radi o pokušaju da se propagandnom obezbedi ukrajinska kontraofanziva usmerena na izvore energije pre nego što zahladi, jer svaki kilovat biće potreban.

PROBLEM ŽIVE SILE

37-10

Ofanzive i kontraofanzive su jedna od stalnih medijskih tema, ali leto će proći i obe strane ostaće manje-više tamo gde su bile. Problem koji pokušava da se reši je popuna živom silom, i to će najbolje ukazati na stvarne pripreme za nešto veće. Za početak, nema preduslova za narastanje snaga jer obe strane jedva drže sadašnju popunu jedinica. Ukrajinci su odavno raslojeni na one koji su dobili uniformu i pušku i one koji su pošteđeni rata. Između tih jasno vidljivih grupa ima onih koji se prikrivaju i zato vojna policija sistematično pretražuje “izvore” ljudstva, kao što su noćni klubovi. Neki usred rata žive život punim plućima i kaže se da u Kijevu žurke idu, ali kada se uđe u zatvoreni prostor pre 23 časa, nema izlaska do pet ujutru, do završetka policijskog časa. Pravo mesto za kontrolu – klub usred noći.

Kod Ukrajinaca koji su obukli uniformu, ako neko želi da se malo skloni od rata i sačeka očekivano zimsko zatišje, mora da plati kome treba nekih sedam hiljada dolara, i onda ide na obuku u Veliku Britaniju. Šeta ukrajinske oznake na bezbednom. Formalno, mora da zna nešto engleskog i da nema rodbine u Rusiji, jer takvima organi službe bezbednosti ne veruju.

Ruske vlasti ne žele da naruše život mladih u provodu, u rat zovu samo dobrovoljce koje i dalje namamljuju obećanim novcem. Što je kraj u kojem se prikuplja ljudstvo udaljeniji od Moskve, obećane plate su veće. Izgleda da je bilo onih koji su želeli da budu pametniji od sistema, koji su uzimali jednokratnu naknadu iz budžeta lokalnih vlasti i nisu se pojavili u stroju. Zato su neki regioni uveli pravilo da se nešto dobije na ruke odmah, a glavnina kada se pređe granica. Čuvašima je obećano 200.000 rubalja (oko 3200 evra), ali kada se ugovor potpiše, primi se koverta sa 50.000 rubalja, a za dva meseca preostalih 150.000. Zatim, predviđene su dnevnica od dve hiljade rubalja (tridesetak evra) i plata. Razlike u plaćanjima su velike i, na primer, ruski mediji navode da je u Omskoj oblasti obećano 130.000 rubalja (preko 2000 evra), a u Permskoj oblasti se za rat nudi 300.000 rubalja (oko 4800 evra).

Ruska tradicija bili su narodni ratovi, ali ovo su neka nova vremena i sada se traže plaćenici, i to za vojnu službu. Posebna tema su plaćenička preduzeća, odnosno famozni “Vagner”, koji je imao neke gubitke zbog modernih pravila medijske promocije. Ukrajinci se hvale da su pogodili u noći 13. na 14. avgust raketama iz lansera HIMARS komandno mesto jedinice privatne vojske “Vagner” u mestu Popasnaja, koje su oni zauzeli i tamo uredili bazu. Navodno, izvor informacije o tome gde su “muzikanti” bile su fotografije sa Telegrama, što će reći iz otvorenog obaveštajnog izvora. Jedan ratni izveštač sa snažnim egom objavio je fotografije štaba na kojima se vide čak i table sa nazivom ulice i brojem zgrade, i usledio je plotun raketa. Krivac za otkrivanje položaja pohvalio se na Telegramu da su ga u štabu dočekali kao rođenog – e neće ponovo.

Još pre tridesetak godina, kada je počeo onaj naš jugoslovenski građanski rat, mediji su znali da javljaju previše o tome gde su pali projektili. Artiljercima je bilo dovoljno da slušaju radio i obave korekturu vatre “po sredstvima informisanja”. Sada je mobilni telefon postao visokorizično sredstvo u rukama vojnika i ostalih svedoka rata, i zato ruska vojska striktno brani da se taj uređaj nosi u jedinicu razmeštenu na terenu. Na početku rata vojnici su uzimali ukrajinske kartice, i nesumnjivo je mnogo njih nastradalo zbog demaskiranja svojih jedinica. Meseci rata su prošli, ali potreba da se neki jave kući po svaku cenu nije se promenila.

RAT I VOJNIČKE IGRE

Državni informacioni resursi trude se da sprovedu cenzuru. Prefarbavaju se brojevi na letelicama, prikrivaju se lica učesnika borbenih dejstava, ali front je širok i dubok i neki nemaju dovoljno bezbednosne kulture. Bezbednjaci, Rusi u svom slengu kažu “čekisti”, nisu od koristi jer oni, kao što takva služba radi uvek i svuda, od Jadrana do Pacifika, vredno beleže tračeve i šta se priča o vođi i državi. Čekisti su teško pritisli rusku vojsku i priča se da u korist poretka vrlo često zanemare ko se bori, a ko ne. Ponovo, oni su svuda takvi – prigrabe mnogo moći, a svojoj vojsci donesu malo koristi i mnogo štete. Zato su potrebni partiji na vlasti.

Ovih dana, čekisti će pribeležiti mnogo sočnih izraza o tome koliko ima smisla da se usred krvavog rata prave javni događaji za promociju prestiža politike i krugova koji kontrolišu pare. Sada neko ratuje, a neko je na izložbi naoružanja ili se takmiči, ironično, u vojnoj veštini. Redovne međunarodne armijske igre održavaju se od 13. do 24. avgusta. Rusi su glavni nosioci organizacije, ali diversifikovali su pojedina takmičenja od Belorusije do Kine. U ovom političkom momentu važno pitanje je bilo ko će doći, jer je to deklarisanje na poziciji ruskog saveznika ili, ako čitamo drugačije, zemlje koja ne deli stavove SAD i EU. Na listi su gotovo sve države nastale raspadom SSSR, zatim Kina, Indija, Vijetnam, neke važne afričke zemlje – Alžir, Maroko, neke koje nisu moćni faktori kao što je Svazilend, zatim države koje malo ko vidi kao samostalne – Abhazija i Južna Osetija; iz Latinske Amerike Venecuela, Bolivija i Nikaragva. Ne zaboravimo ruske ratne saveznike sa Bliskog istoka – Siriju i Iran. Sad se vidi, sad se zna, ko je sa Rusima. Jedna od zemalja koje su ranije učestvovale i bile su na planskim konferencijama pre 24. februara jeste Srbija. Prošlo leto čini se sada kao davna prošlost, a tada je Vojska Srbije bila domaćin nadmetanja vojne policije.

Glavni događaj igara je tenkovski biatlon, sa kojim je 2013. godine sve i počelo. Na poligonu Alabino tenkovski timovi se nadmeću u vožnji i gađanjima u direktnom prenosu, koji ide preko televizije i portala. To se čini kao potez koji nije primeren u vreme dok se vodi rat u kojem je stradao veliki broj tenkista, uključujući i neke koji su ranijih godina bili na tenkovskom biatlonu. Mnogo jedinica u početnoj fazi rata ostavljalo je tehniku na poljima i putevima, a oni koji su prihvatili rat sada su prekaljeni i tuku se svakog dana. Verovatno nisu ni najmanje srećni zbog toga što se održava takmičenje na kojem se troše resursi tenka T-72B3, a tenkisti idu u boj sa vozilima izvučenim iz skladišta sovjetske tehnike.

RUSIMA IRANSKI DRONOVI, IRANCIMA RUSKI SU–35

Ruski glavnokomandujući se trude da prikažu atmosferu u zemlji kao redovnu i zato je 15. avgusta otvoren forum “Armija 2022”, takođe u Alabinu. Radi se o izložbi naoružanja na kojoj se predstavljaju novi borbeni sistemi i ostalo što je vojsci potrebno. Na ruskim društvenim mrežama ne vlada oduševljenje prikazom, prigovara se što su novi obrasci tehnike ulickani izloženi pred zvanicama i, na primer, može da se vidi novi tenkovski program Armata, a na frontu nema te tehnike jer nije dovedena do serijske proizvodnje.

Za Ruse, poražavajuće je da će se dronovi nabaviti iz Irana. Izvesnim se čini da će iznad Ukrajine leteti Šaded 129. Dron je projekovan reverzibilnim inženjeringom, uz nešto izmena na osnovnu američkog MQ-1 Predator i izraelskog Hermesa 450. Primerci tih dronova pali su gde ne treba tokom izviđačkih letova za račun američkih obaveštajnih agencija, postali su plen Iranaca koji su se potrudili da pažljivo prouče ono što je palo sa neba i da projekuju svoj dron velikog taktičkog radijusa. Kažu glasine da će se Iranci ponoviti višenamenskim borbenim avionima Suhoj 35, koji su izrađeni za egipatskog maršala El Sisija i nisu dostavljeni na adresu zbog američkih prigovora.

foto: ap photo

Ruska avijacija ima pukove Su-35, ali nema dronove koji lete u dubinu od 50 do 100 km od linije fronta, i taj nedostatak informacija o pokretima ukrajinske vojske bitno otežava planiranje dejstava. Gledajući sa ukrajinske strane, to njima daje priliku manevra u odbrani i prikrivanja u rejonima očekivanja udarnih tenkovskih jedinica i artiljerije. Primećen je nedavni snimak tenkovskog bataljona 10. brdske jurišne brigade, čiji su pripadnici pokazali popunu municijom tenkova T-72, sa kojima izlaze na zadate položaje po naređenju sa brigadnog komandnog mesta. Ukrajinski tenkista kaže: “Daju ciljeve, daju položaje, približavam se, odradim.” Sledi brzo povlačenje u zaklon.

Identičnu taktiku koriste ruski tenkisti. Oni iz DNR koji su se borili u mestu Peski kažu da direktna vatra tenka pruža pešadiji podršku, ali Ukrajincima uskraćuje priliku da sa američkim artiljerijskim radarima lociraju položaj ruskog sredstva. Naime, radar otkriva ubačenu putanju haubice i minobacača, ali ne može da prati položenu putanju tenkovskog projektila. To se podrazumeva, ali ukazuje na to da je strana pomoć efikasna u kontrabatiranju i da su u DNR zato, kada zatreba, tenk isturili kao pokretno sredstvo vatrene podrške umesto haubice.