Ponedeljak, 6. maj, običan, sunčan dan u Klivlendu, Ohajo. U siromašnom, ali mirnom kvartu Tremont, Angel Kordero i Čarls Remzi, svaki u svom dvorištu, bavili su se uobičajenim poslovima, ne sluteći da će za koji tren postati nacionalni heroji. Iz kuće u Sejmor Aveniji broj 2207 začuo se snažan ženski vrisak. Znajući da tu živi samo njihov davno razvedeni komšija, vozač školskog autobusa Ariel Kastro, muškarci su odmah znali da nešto nije u redu. Vrata su bila zaključana, ali uspeli su da ih razvale i naprave pukotinu dovoljno veliku da kroz nju ispuzi žena sa detetom u naručju. Prema kasnijem svedočenju Čarlsa Remzija, žena je na sebi imala žuti kombinezon, belu majicu, prstenje i šminku. Ni po čemu se ne bi reklo da je bila kidnapovana. No, rasplet koji je usledio, dostojan tek trećerazrednog horor filma, pokazaće da je Amanda Beri, žena koju su Kordero i Remzi spasli, zajedno sa još dve sapatnice prošla kroz decenijsku golgotu, tokom koje je rodila ćerku.
Uz Remzijevu pomoć, Amanda je pozvala policiju: „Ja sam Amanda Beri, deset godina ste me tražili“, rekla je operateru koji joj, sudeći po snimku telefonskog poziva, nije baš sasvim poverovao, ali je ipak poslao patrolu. Pošto je njen tamničar samo otrčao do obližnjeg Mek Donaldsa, uhapšen je već na parkingu. Policajci su u kući pronašli još dve žene: Mišel Najt i Džinu Dedžizus. Bile su toliko uplašene da su morali na silu da ih izvuku iz kuće.
Iako je za svetske medije ovo bio početak jedne potpuno neverovatne priče, za tri žene ovo je bio konačan kraj stravične agonije.
NESTALA I ZABORAVLJENA: Sve je počelo 22. avgusta 2002. godine, kada se tada dvadesetjednogodišnja Mišel Najt, očajna jer je upravo izgubila starateljstvo nad sinom, vraćala iz posete rođaki. U povratku je naletela na Kastra, koji joj je ponudio vožnju, ali umesto njenoj, odvezao je svojoj kući, iz koje će izaći tek nakon 10 godina silovanja, pet pobačaja izazvanih batinama, sa teškim povredama lica i oštećenog sluha.
Za razliku od druge dve žene, koje su porodice tražile sve vreme njihovog zatočeništva, na Mišel Najt su svi zaboravili. Bila je punoletna kada je nestala, poticala je iz disfunkcionalne porodice, izgubila starateljstvo nad detetom, bila i ranije sklona problematičnom ponašanju… Zbog svega toga istražitelji su zaključili da je sama odlučila da nestane. Samo 15 meseci po nestanku, odlukom policije izbrisana je iz baze nestalih lica, a istraga je zaključena.
Gotovo godinu dana provela je sama u Kastrovom podrumu, vezana lancima. A onda je 21. aprila 2003. dobila društvo. Predator Kastro kidnapovao je još jednu žrtvu.
LAŽNI PROROCI: Amanda Beri vraćala se sa posla u restoranu brze hrane Burger king. Sutradan je trebalo da proslavi 17. rođendan. Oko 15 sati javila se sestri da joj kaže da kreće sa posla i da ima prevoz do kuće. Kastro joj je prišao nešto ranije i ispričao joj kako ima sina koji takođe radi u Burger kingu. I nju je, kao i Najtovu, odvezao pravo u svoju kuću. Prvobitno je FBI i za nju mislio da je pobegla, ali nedelju dana posle nestanka nepoznat muškarac pozvao je sa Amandinog telefona njenu majku: „Amanda je kod mene. Dobro je i doći će kući za nekoliko dana.“
Prilog o njenom nestanku emitovan je 2004. u emisiji America’s Most Wanted (Najtraženiji u Americi), a zatim repriziran 2005. i 2006. što je pomoglo da njen nestanak bude povezan sa nestankom treće devojke, Džine Dedžizus, otete 2004. O njihovom nestanku bilo je reči i u emisijama Opre Vinfri, a u emisiji The Montel Williams Show, samozvana vidovnjakinja Silvija Braun rekla je Amandinoj majci da je devojka mrtva i da se nalazi u vodi. Ipak, nije uspela da je uveri, pa je nastavila potragu za ćerkom. Umrla je od srčanog udara 2006. godine, čvrsto uverena da je njena ćerka još uvek živa. Prošlog ponedeljka se ispostavilo da je bila u pravu.
U martu 2004. Ariela Kastra mučili su problemi na poslu. Suspendovan je na dva meseca, jer je jedno dete ostavio samo u vozilu. Suočio sa još nekoliko disciplinskih prijava: za neovlašćeno korišćenje školskog autobusa, nepoštovanje procedura i reda vožnje, ali je kažnjen samo za prvi prekršaj. Zbog ostavljanja deteta u autobusu čak ga je posetila i policija, u kući u kojoj su dve devojke bile zatočene u podrumu.
Džordžina Džina Dedžizus jedva da je bila devojčurak, sa tek navršenih 14 godina, kada je nestala dok se vraćala iz škole. Poslednji put je viđena 2. aprila 2004, pored telefonske govornice u blizini škole u zapadnom delu Klivlenda.
Utisak da je sudbina ove tri žene ravna lošem filmskom zapletu pojačava detalj da je Džina bila školska drugarica Kastrove ćerke Arlin i da je poznavala svog otmičara. Obećao joj je da će je odvesti do Arlinine kuće. Devojčica je živela sa majkom koja se od Kastra razvela 1996. posle braka ispunjenog nasiljem, od čijih je posledica i preminula prošle godine. Međutim, Džina nikad nije stigla do Arlin. Kastro ju je odvezao svojoj kući.
Arlin Kastro godinama je učestvovala u akcijama potrage za nestalom prijateljicom, čak je i gostovala u „Najtraženijima u Americi“ 2005. Njen otac, čijim je postupkom zgrožena i za kog traži smrtnu kaznu, i sam je pomagao u prikupljanju novca za fond za nestale devojke i tešio njihove roditelje na javnim okupljanjima.
Nakon nestanka Džine Dedžizus, u potragu se uključuje FBI, zbog činjenice da su za kratko vreme dve devojke nestale sa istog područja. U realnosti, nestale su zapravo tri, ali na Mišel Najt su svi zaboravili.
OPROŠTAJNA PORUKA: Sudeći po jednom pismu koje su istražitelji ovih dana našli u kući Ariela Kastra, ubrzo po Džininoj otmici, nešto mu se dogodilo. Pismo je tonirano kao njegova oproštajna poruka, u kojoj detaljno priznaje da je on otmičar tri devojke. U pismu, Kastro sebe naziva seksualnim zavisnikom i predatorom, ali u isto vreme navodi da su žrtve takođe krive, jer su dobrovoljno ušle u njegov auto. „Ne znam zašto sam uzeo još jednu, kad sam već posedovao dve“, stoji u jednom od odlomaka pisma koji su procureli u javnost. Za svoj poremećaj, Kastro krivi probleme u mladosti i detinjstvu, mada ne navodi o kakvim problemima je reč.
Rođaci koji su davali izjave za medije, kažu da je bio izuzetno nasilan u braku sa ženom sa kojom ima troje dece i koja je preminula od posledica njegovog iživljavanja, tri godine nakon razvoda. Na početku braka, živeli su u kući njenih roditelja, ali već tada je imao običaj da je zaključava i ne dozvoljava nikome da dođe do nje niti da telefonira. Zatvarao bi je u kartonsku kutiju čije je ivice oblepljivao trakom, gurao niz stepenice, nekoliko puta joj je lomio nos i rame.
Jednog dana Kastrova žena se vraćala iz kupovine natovarena namirnicama. Kastro je izleteo iz kuće držeći veliku lutku sa crnom perikom i toliko je uplašio da je pala i udarila glavom o trotoar. Povreda glave ostavila joj je trajne posledice, koje su izazvale tumor na mozgu od kog je umrla 2012. Poslednji put muž ju je pretukao 1996. kada je konačno smogla snagu da sa jednim od sinova u naručju izleti iz kuće i zatraži pomoć od komšija. Baš kao Amanda Beri sedam godina kasnije.
U LANCIMA: Narednih devet godina, tri žene su provele u Kastrovoj kući u Sejmor Aveniji. Dvospratnica od 135 kvadrata, sa podrumom iz 1890. godine bila je čitav njihov svet. Zapravo, krug u kom su se kretale bio je mnogo manji, jer su uglavnom provodile vreme u podrumu. Kastro ih je držao u odvojenim prostorijama, vezane lancima i kanapima. Nisu se viđale, ali znale su jedna za drugu. Tek kasnije, dozvolio im je da borave i u ostalim prostorijama u kući. Za deset godina, iz kuće su izašle samo jednom: pustio ih je da prošetaju do garaže, ali morale su da nose perike i naočare za sunce.
Svaka od tri žene preživljavala je jeziva silovanja i batinanja. Mišel Najt pet puta je ostajala u drugom stanju i svih pet puta Kastro joj je izazvao pobačaje. Policiji je ispričala da bi je, kad god se ispostavilo da je trudna, prvo izgladnjivao najmanje dve nedelje, a onda je šutirao u stomak dok ne počne da krvari. Lekari koji su je pregledali nakon oslobađanja smatraju medicinskim čudom što je preživela bez medicinske pomoći. Po izlasku iz zatočeništva, ostala je u bolnici kako bi joj bile sanirane posledice pobačaja i urađena rekonstruktivna operacija lica. Na jednom uhu je trajno izgubila sluh.
Amanda Beri zatrudnela je 2006. godine, ali je Kastro iz nekog razloga odlučio da će ona da mu rodi dete. Porodila se u plastičnom koritu, jer Kastro nije želeo „prljavštinu naokolo“. Pomagala joj je Mišel. Beba, danas šestogodišnja Džoslin, na rođenju nije disala. Otmičar je Mišel zapretio da će, ako beba ne preživi, ubiti i nju i Amandu. „Stavila sam svoja usta na bebina i disala za obe“, ispričala je ovih dana istražiteljima. Devojčica je odrastala u podrumu zajedno sa majkom, a Kastro bi je ponekad izvodio napolje. Posebno se postarao da ona ne sazna pravo ime ni svoje majke ni druge dve žene, kako se ne bi izlanula u javnosti. Nijedna od žena, kao ni devojčica, nijednom nisu posetile lekara tokom svog zatočeništva.
BOLESNE IGRICE: Jedno od najčešćih pitanja u vezi sa ovim slučajem je: kako je moguće da žene nijednom nisu pokušale da pobegnu? Da li zaista njih tri nisu nijednom za deset godina imale priliku da fizički savladaju napadača? O stanju u kome su se nalazile najbolje govori detalj da su Džina i Mišel bile toliko prestrašene, da nisu smele da izađu ni u trenutku kad je kuća bila puna policije. Psihološki mehanizmi koji se u ovakvim slučajevima razvijaju često onemoguće žrtvu da traži pomoć čak i kad je otmičar izvede u javnost (videti okvir).
Uz to, Ariel Kastro je sa svojim žrtvama igrao bolesnu igru. Često bi se pretvarao da je izašao iz kuće, a u stvari bi ostao ispred vrata. Ako bi neka od žena pokušala da pobegne, zverski bi je pretukao. Istražitelji kažu da je to bila samo jedna u nizu manipulativnih taktika kojima je držao žrtve u strahu i pokornosti.
Samo dva dana nakon hapšenja, protiv pedesetdvogodišnjeg Kastra podignuta je optužnica za četiri otmice (tri žene i devojčice rođene u zatočeništvu) i tri serijska silovanja. Međutim, istražitelji i dalje rade na slučaju, pa se očekuje da će konačna optužnica imati nekoliko stotina tačaka.
O efikasnosti i posvećenosti klivlendske policije, ovih dana se vode polemike, pre svega zbog olakog odustajanja od potrage za Mišel Najt, ali i zbog još jednog slučaja koji je otkriven 2009. godine. U periodu od 2007. do 2009. serijski ubica Entoni Sovel zadavio je jedanaest žena, pre toga se iživljavajući nad njima i zakopao ih u svom dvorištu. Nikome u policiji nije palo na pamet da je reč o serijskom ubici, jer su njegove žrtve uglavnom bile crnkinje u kasnim četrdesetim i ranim pedesetim, bivše prostitutke i zavisnice od droga. Da u Klivlendu očigledno postoji i ozbiljan problem sa latentnim rasizmom, ilustruje i izjava Čarlsa Remzija, Afroamerikanca koji je spasao Amandu Beri: „Čim sam video da se lepa bela žena baca u naručje crncu, znao sam da nije reč o običnom ili bračnom nasilju, da je nešto mnogo gore.“ No, u slučaju Entonija Sovela, o nesposobnosti policije govori i detalj da, iako su komšije prijavljivale nesnosan smrad, nikome od policajaca koji su dolazili da ga opomenu nije palo na pamet da je u pitanju smrad leševa u raspadanju. Otkriven je tek kada je žena koju je napao i pokušao da je ubije, uspela da pobegne i prijavi ga policiji.
Frapantan slučaj tri žene koje su deset godina provele u zatočeništvu zapravo nije izuzetak. Jedan od najpoznatijih sličnih slučajeva je onaj Džejsi Dugard. Imala je jedanaest godina 1991. kada ju je u Saut Lejk Tahou u Kaliforniji oteo bračni par Garido. Muž, već osuđivani seksualni prestupnik, želeo je žrtvu na kojoj bi se sistematski iživljavao. Žena ga je podržala, kako bi njegov sadistički nagon bio pod kontrolom. Džejsi je ostala njihov rob tokom neverovatnih 18 godina. Za to vreme rodila je dve ćerke. Njen otmičar, samozvani prorok, odveo je Džejsi i devojčice u Univerzitet Berkli gde je hteo da održi predavanje. Službenica kojoj su devojke izgledale čudno, pozvala je policiju. Policajci su Džejsi satima ispitivali dok nije priznala ko je.
Stiven Sejner imao je sedam godina kada ga je 1972. oteo pedofil Kenet Parnel. Dečak je kod njega proveo sedam godina, a Parnel ga je čak upisao i u školu pod lažnim imenom. Kada je 1980. Parnel doveo još jednu žrtvu, petogodišnjeg dečaka, Stiven je uspeo da pobegne. Noseći dečaka na leđima, stopirao je do policijske stanice.
Austrijanka Nataša Kampuš imala je deset godina kada je 1998. postala žrtva Volfganga Prikopila. Živela je u njegovoj kući do avgusta 2006. Danas je televizijska voditeljka, a o svom iskustvu napisala je nekoliko knjiga.
Posebno je jeziva priča Elizabet Fricl, koju je rođeni otac u podrumu porodične kuće držao neverovatne 24 godine. Jozef Fricl seksualno je zlostavljao ćerku, za koju je ostatak porodice verovao da je pobegla od kuće. Za to vreme rodila je sedmoro dece.
