Svi „pobedili“

Donošenjem rezolucije 1701 Saveta bezbednosti UN-a prekinut je sukob koji su Izrael i Hezbolah vodili od 12 jula. Rezolucija je usvojena u subotu, a primirje je stupilo na snagu u ponedeljak ujutru u osam časova. Dodatna dva dana obe strane su iskoristile da poprave ono što u prethodnih tridesetak nisu, tako da su najžešće borbe vođene upravo tokom vikenda. Izraelska vojska pojačala je ofanzivu poslednjih dana sukoba pokušavajući da protera libanske gerilce što dalje od izraelske granice, dok je Hezbolah nastavio sa granatiranjem severnih oblasti Izraela. Vojne akcije prekinute su nekoliko minuta pre ugovorenog početka primirja. Kada je u ponedeljak ujutro mir konačno stupio na snagu, obe strane pokazale su spremnost da ga poštuju, mada još uvek ima manjih čarki.

Dugo očekivanu Rezoluciju Saveta bezbednosti (SB) UN-a inicirale su Francuska i SAD, ali je njenom usvajanju prethodila žestoka diplomatska borba, kao i dugo američko odlaganje pristanka na konačni tekst, što je u svetu uglavnom tumačeno kao davanje zelenog svetla Izraelu da nastavi borbu protiv Hezbolaha. Prihvaćenom dokumentu je prethodio i prošlonedeljni Predlog rezolucije, koji je libanska vlada odbila, tako da su novi, izmenjeni tekst prihvatile obe strane. „Jako sam razočaran što je Savetu bezbednosti trebalo toliko vremena da dođe do ove pozicije, i ubeđen sam da moje razočaranje i frustraciju dele i stotine miliona ljudi širom sveta“, izjavio je generalni sekretar UN-a Kofi Anan.

PREKID NEPRIJATELJSTAVA: Novi tekst predviđa prekid svih napada od strane Hezbolaha, kao i prestanak svih izraelskih „ofanzivnih vojnih akcija“. Osim toga, Rezolucija produžuje mandat UNIFIL-a, aktuelnog mirovnog kontingenta, i ovlašćuje ga da korisiti sva neophodna sredstva, uključujući i primenu sile, kako bi obezbedio poštovanje Rezolucije. Broj „plavih šlemova“ biće povećan sa sadašnjih 2000 na oko 15.000, a njima će se pridružiti još 15.000 libanskih vojnika koji će biti raspoređeni duž izraelsko – libanske granice. Pogranična oblast od oko 30 kilometara unutar libanske teritorije proglašena je zonom „slobodnom“ od bilo kakvog vojnog osoblja, izuzev libanske regularne armije i snaga UN-a. U tekstu se poziva i na razoružanje svih oružanih formacija u Libanu, izuzev onih pod kontrolom vlade, što se pre svega odnosi na Hezbolah, ali se ne kaže i kako i do kada to treba da se učini. Do raspoređivanja mirovnih trupa i izraelska vojska ostaće na jugu Libana, što je bio jedan od glavnih zahteva izraelske vlade, kako bi se obezbedilo da se Hezbolah ne vrati i „popuni vakuum“ na jugu zemlje. Uz to, Izrael je i dalje zadržao pravo na blokadu Libana, sa mora i iz vazduha, „kako bi sprečio nova snabdevanja Hezbolaha oružjem“.

Po postizanju primirja obe strane tvrde da su odnele pobedu u sukobu, kao i da mir još nije obezbeđen. Lider Hezbolaha šeik Hasan Nasralah najavljuje da će se borbe nastaviti „sve dok traje izraelska okupacija“, dok je Izrael sa svoje strane najavio da će nastaviti da uništava Hezbolahova skladišta i infrastrukturu do dolaska libanskih i međunarodnih trupa. U takvoj situaciji, prema ocenama analitičara, trajniji mir zavisiće od brzine raspoređivanja mirovnih snaga. Komandant UNIFIL-a, francuski general-major Alan Pelegrini, izjavio je da su nove snage brzo potrebne jer je stabilnost primirja krhka. Region nije „siguran od provokacija, ishitrenih poteza, koji mogu da unište dosadašnje rezultate“. Francuska, Italija, Turska i Malezija izrazile su spremnost da pošalju svoje vojnike u Liban, dok je italijanski ministar inostranih poslova Masimio d’ Alema izjavio da Italijanski vojnici mogu biti spremni za dve nedelje. Ipak, još uvek ostaje da se odrede mandat i konkretni zadaci ovako proširenog UNIFIL-a, za šta će biti potrebno dodatno vreme. Što se libanske vojske tiče, premijer ove zemlje Fuad Sinora smatra da Liban može rasporediti svoje vojnike za nedelju dana, ali dodaje da to verovatno neće biti dovoljna garancija Izraelu da povuče svoju vojsku.

POVRATAK: Ubrzo nakon što je primirje stupilo na snagu, prve od gotovo milion libanskih izbeglica počele su da se vraćaju kućama. Rat koji je trajao 34 dana i učestala bombardovanja libanskih gradova i sela skupo su koštali ovu zemlju. Pre svega, broj žrtava na libanskoj strani zvanično se procenjuje na 1150, uglavnom civila, dok prema procenama ima preko 1300 poginulih i 4000 povređenih. Materjalna šteta procenjuje se na više od 2,5 milijarde dolara, a kada se tome dodaju i izgubljeni profiti od turizma, smanjenje ukupne proizvoidnje i BDP-a, onda je šteta veća od pet milijardi dolara. Na izraelskoj strani stradalo je 157 osoba, od čega 118 vojnika, dok se ratna šteta procenjuje na oko 1,1 milijardu dolara. Ukupni gubici Hezbolaha nisu poznati, mada izraelska vlada tvrdi da je stradalo oko 400 gerilaca, kao i da je većina njihovog arsenala uništena. Hezbolah sa svoje strane tvrdi da je izgubio samo 68 boraca.

Rezolucija Saveta bezbednosti UN-a dovela je do prekida vatre, ali nije uklonila uzroke izbijanja neprijateljstava, tako da, posle svega, nijedna strana ne može tvrditi da je zadovoljna postignutim. To se naročito odnosi na Izrael, čija se armija smatra najsnažnijom u regionu, ali ipak nije uspela da na bojištu postigne postavljane ciljeve – uništenje Hezbolahove infrastrukture uz granicu sa Izraelom i potiskivanje gerilaca preko reke Litani, tridesetak kilometara od granice. Dok je sukob trajao, izraelski premijer Ehud Olmert imao je punu podršku javnosti, dok su se opozicione partije uzdržavale od kritika na njegov račun.

Međutim, kada je primirje postignuto nezadovoljsto je počelo da izbija na površinu. „Bilo je mnogo promašaja – promašaja u identifikaciji pretnje, promašaja u pripremama za suočavanje sa pretnjom, u vođenju rata, promašaja u upravljanju domaćom situacijom“, smatra lider opozicionog Likuda Benjamin Netanjahu. Za vreme trajanja sukoba mogle su se čuti kritike, kako vojnog vrha – da im političari ne omogućavaju da rade svoj posao, tako i političara – da je vojska obećavala da će okončati sukob za nedelju-dve, i to uglavnom bombardovanjem. Kako je u Izraelu vojska institucija kojoj se najviše veruje, izgleda da će Ehud Olmert na kraju rata izvući deblji kraj.

NEIZVESNOST: Sudeći prema prvim reakcijama i anketama nakon postizanja primirja, njegov rejting nikada nije bio niži. Sa sukobima sa Hezbolahom u Libanu i Hamasom u Gazi i na Zapadnoj obali, njegova predizborna obećanja o unilateralnom povlačenju sa okupiranih teritorija i utvrđivanju konačnih izraelskih granica do 2010, pala su u vodu. Na tome sada profitiraju njegovi kritičari, među kojima je Netanjahu najglasniji, s tvrdnjom da jednostrano povlačenje, poput onog iz Gaze prošle godine, ne povećava, već umanjuje bezbednost Izraela, kao i da Izrael ne može jednostavno otići i staviti sigurnost svojih građana u ruke Hamasa i Islamskog Džihada.

U Libanu je situacija mnogo složenija. Nacionalno jedinstvo, koje je vladalo u zemlji tokom trajnja sukoba, biće preko potrebno i nakon njegovog završetka. Rezolucija SB UN-a poziva na razoružanje svih oružanih formacija u Libanu, osim onih pod vladinom kontrolom, što se pre svega odnosi na Hezbolah. Međutim, veliko je pitanje da li je libanska vlada u stanju da to i učini, a da pri tom ne izazove unutrašnje sukobe. Iako su se dvojica ministara koji predstavljaju Hezbolah u libanskoj vladi „u načelu“ složili sa tekstom Rezolucije, a vođa ove organizacije šeik Hasan Nasralah tvrdi da je otvoren za dijalog o predaji oružja „u prikladno vreme“, to pitanje još uvek ostaje nerešeno. Hezbolah je i do najnovijeg rata odbijao pozive, pre svega međunarodne zajednice, da se razoruža, a nijedna prethodna rezolucija koja je pozivala na razoružanje „svih oružanih formacija osim onih pod vladinom kontrolom“, nije sprovedena. Šeik Hasan Nasralah izjavio je na televiziji Al manar, po donošenju Rezolucije u subotu, da „libanska vlada i međunarodne snage nisu u stanju da zaštite Liban“. Ako se tome doda da Hezbolah uživa znatno veću podršku u Libanu i širom arapskog sveta nakon rata nego pre njega, teško je poverovati da je spreman da bez otpora preda oružje, kada to još ranije nije učinio.