Sve je kao – nekad

„Batice, Rovka…“, kratak je sadržaj jedne od malobrojnih razglednica koje su ove godine na Dorćol stigle iz Rovinja.

„Batice, Rovka…“, znači – „evo sedim u ‘starkama’ u konobi, na tesnoj kaldrmi iznad koje se suši veš, pijem ‘makijato’ i mislim na vas, ortake u Beogradu“.

Uprkos svim najavama i Tonina i Picule o liberalizaciji viznog režima, dolazak do Rovinja i uopšte na Hrvatsko primorje bio je pravi poduhvat. Najjednostavnije je bilo „izboksovati“ hrvatsku tranzitnu vizu s više ulazaka i istovremeno slovenačku (po bilo kom osnovu). S obzirom na to da svaki „tranzit“ kroz Hrvatsku ne sme da traje više od 3-4 dana, cela akcija podrazumeva da se poslednjeg dana (jednog od) tranzita skoči do slovenačke granice i obnovi pečat s datumom. Tako se dešavaju tragikomične scene kao, na primer, ona kada je jedan naš momak, inače kapetan Vojske Jugoslavije, u papučama i s peškirom preko leđa pešice u ponoć došao do graničnog prelaza i zabezeknute redarstvenike upitao: „A ‘el mogu da odnesem tetki lek u Portorož pa da se vratim za pola sata?“

TREĆINA U ISTRI: U Hrvatskoj ovog leta inače boravi više od pola miliona stranaca (za dva odsto više nego lane) a od toga je trećina odabrala Istru. U Rovinju, koji je i ove godine s preko 30.000 gostiju najposećenije letovalište u Hrvatskoj, albanski ugostiteljski kartel se širi kao i slatkasti miris duvana iz uspešne „tvornice“. Familije Zećiri, Kastrati itd. kontrolišu gotovo celu vanpansionsku potrošnju – od zlatara, preko poslastičarnica do tezgi s džidža-bidžama. Naravno, ista dominacija u uslužnim delatnostima nad isuviše pitomim Istranima važi i za ostatak poluostrva, a naročito za Poreč gde su Albanci nedavno za astronomsku cifru kupili i čuvenu Gradsku kavanu. Na kraju, ti isti Albanci zatvaraju krug jer su oni i najbolje mušterije kod ostalih, malobrojnih, istarskih ugostitelja. Pošto su Česi, Mađari i ostali turisti i dalje na paradajzu (koji donose sa sobom iz domovine). Zaključak je da u Istri najviše briljira Poreč, s umivenim fasadama i luksuznim italijanskim jahtama.

I dok se u Poreču trguje zlatom i dragim kamenjem, starogradsko venecijansko jezgro Rovinja pretvorilo se u najšareniju likovnu koloniju. U njemu su Beograđani budzašto rasprodali svoje nekretnine, a oni malobrojni se pozdravljaju sa „Otkud ti ovde?“. Zato je atmosferu stare Rovke zadržala konoba Al Gastaldo, gde su oni s „pravim“ naglaskom čašćavani palačinkama. Istina polukonspirativno, još ovog leta…

Što se turista tiče, osim pomenutih Mađara i Čeha najbrojniji su, naravno, Italijani i Slovenci. Glavna zanimacija im je da na Brionima igraju golf dok se ostali gosti slikaju sa bizonima i žirafama, razgledaju kolekcije automobila slavnog bravara i zaključuju da je ipak bio (naj)bolji. Na Brionima je inače Rade Šerbedžija pronašao ono isto što i Hemingvej na Kubi. Zajedno sa suprugom Lenkom Udovički već mesecima priprema novi projekat – Euripidovu Medeju gde glavnu ulogu tumači Mira Furlan (povratnik u Hrvatsku posle više od deset godina). Predstava Šerbedžijinog teatra Ulises održaće se u austrougarskoj tvrđavi Minor na Malim Brionima i to ukupno desetak puta do kraja avgusta. Samo katastrofalne vremenske prilike koje su obeležile ovo leto mogu sprečiti Šerbedžiju da od postavljanja ove antičke tragedije u nacionalnom parku ne napravi još jedno remek-delo. Familija Šerbedžija je inače pre nekoliko godina za prebivalište uzela staru kamenu kuću u zaseoku Barbariga (bukvalno tri kuće plus kafana). Odmah pored, u Peroju, siromašnom ali čuvenom srpsko-crnogorskom selu, malobrojno stanovništvo proslavlja jubilarnih 345 godina od dolaska iz Boke. Odustali su Perojci od nabeđivanja s Istranima ko je tu autohton, a ko nije i to čim su prestale da stižu novine iz Beograda, vele zlobnici. Zajedno sa desetak studenata slikarske akademije SPC-a posvetili su se oslikavanju kapele pored crkve svetog Spiridona.

Opatija, i pored stravičnog saobraćaja koji opterećuje rivu, nije izgubila svoj šarm belle–epoque, a na terasama dobrodržećih habsburških hotela još se jedu odlične krempite.

OAZE MIRA: U Puli je vreme stalo na kasnim osamdesetim: Zastavini „stojadini“ čine pola voznog parka, zlatne pesnice Mate Parlova u oronulom kafiću peru čaše holandskim alkosima, a već u ponoć grad je pust… Jedino se sada na Balaševićevoj autobuskoj stanici pankeri i skinhedi tuku štanglama dok se u bivšoj kasarni JNA održava MTV-jev rejv parti. Skromnu turističku ponudu Pule obogatio je samo mladić koji u kostimu rimskih legionara pozira za slikanje ispred Arene.

Od kulturnih događanja, osim pomenute Šerbedžijine predstave, na Brionima je održan i uspešan koncert violiniste Stefana Milenkovića, koji je napadno izreklamiran (i publici predstavljen) kao umetnik is SAD!?

Kao odličan balans masovnom turizmu na „mondenskoj“ obali, Grožnjan i ostali gradići u istarskim brdima postali su čarobne oaze mira. Svi zvuci koji dopiru do prolaznika su oni iz majstorskih radionica ili letnje džez-škole gde se, pored ostalih, najbolje uvežbava i čuveni istarski trio pršuta-sir-vino. I kao što je Grožnjan postao centar muzike, tako je Motovun ovog leta postao evropska metropola filma. Barem onog za publiku koja se zadovoljava malim pričama o malim ljudima. Jer, na motovunski filmski festival dolazi se isključivo zbog filma (usput i zbog tartufa i rakije od meda), bez glamura i večernjih toaleta, a „imaš kartu viška“ bio je službeni festivalski pozdrav.

Inače, tokom jednomesečne „blejke“ beogradske patrole po Istri nije zabeležen ni jedan jedini prek pogled osim policajca na granici kome je na trenutak bljesnula scena puškaranja u Šarengradskoj adi, valjda… Slične situacije se dešavaju svakog jutra u Piranskom zalivu kada se hrvatski i slovenački ribarski brodići, često u pratnji vojske, dočekuju na crti. To prekogranično ribarenje u minijaturnom i ribom siromašnom zalivu inače više liči na sitno provociranje nego na pljačkanje ribe.

Sve ostalo je manje-više isto kao svuda, kao nekad: stanovništvo je zabrinuto zbog lošeg kvaliteta pijaće vode i novog tarifnog sistema elektroprivrede, a Stevo Karapandža, na stranicama „Jutarnjeg lista“, i dalje nudi svoje „male tajne velikih majstora“.