Suniti protiv šiita na novom frontu

Istorija nas je naučila da se Jemenom veoma teško upravlja i da je politička nestabilnost tamo više pravilo nego izuzetak. To je izrazito heterogena zemlja podeljena na mnogim nivoima koja je u svojoj dugoj i bogatoj istoriji uglavnom imala više vladara u istom trenutku, pri čemu su često postojale lokalne vlasti koje su kontrolisale samo svoje parče nepristupačne teritorije. Od osnivanja 1990. godine, ova država nije sastavila iole značajan period potpune stabilnosti.

Krajem marta 2015. godine, trusna realnost najsiromašnije arapske države dobila je novu dimenziju. Grupa mahom arapskih zemalja, predvođenih Saudijskom Arabijom i podržanih od strane SAD, odlučila je da pokrene vazdušne napade sa ciljem da se slome šiitski pobunjenici poznati pod imenom Huti. Ovo nije prvi put da se Saudijska Arabija angažuje u sukobima na teritoriji svog južnog suseda. Intervenisala je 2009. godine, takođe protiv Hutija, a učestvovala je i u građanskom ratu posle koga je formiran Severni Jemen, šezdesetih godina prošlog veka. Tada su, međutim, imali Egipat za protivnika, a sada su saveznici.

ZA BOMBARDOVANJE I PROTIV NJEGA: Mišljenja o opravdanosti ovakve intervencije su dijametralno različita, a pogled na listu „za i protiv“ daje naznake o onome što se sada u Jemenu dešava. Osim zemalja koje uz Saudijsku Arabiju vrše napade (Egipat, Maroko, Jordan, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Kuvajt, Katar, Sudan i Pakistan), kao glavna podrška pojavljuju se Sjedinjene Američke Države. Na drugoj strani, u osudama prednjače Iran i Irak. Deluje kao da se suniti i šiiti čvrsto ukopavaju u rovove, ali situacija u Jemenu zahteva i dodatno objašnjenje.

Pomenuto je već da je to izrazito heterogena država, a jedna od glavnih karakteristika ove zemlje je da su njeni severni delovi poslednje utočište zajditskog islama, umerenog ogranka šiizma (misli se na umerenost iz sunitskog ugla, jer su zajditi doktrinarno prilično bliski sunitima). Međutim, zajditski imami imali su svoju državu u kojoj su u većoj ili manjoj meri upražnjavali političku vlast tokom više od hiljadu godina (897–1962). Kada su ostali bez imama, čije je postojanje ključno za zajdite, ova frakcija šiizma zapala je u krizu. Hutiji su zapravo nastali kao pokret reakcije kako na tu krizu tako i na rast uticaja salafizma, jednog od pravaca sunitskog islama.

Za današnju situaciju veoma je važno znati da su Hutiji od početka zauzeli jasan stav protiv sunitskog fundamentalizma, odnosno njegovih ekstremističkih manifestacija. Osim toga, do sada nije bilo mnogo uslova za verski sukob između zajdita i sunita u Jemenu jer razlike među njima u tumačenju islama zaista nisu velike. Ipak, između ove dve grupe postoji razlika koja u biti nije religijska već politička, a proizlazi iz pomenute hiljadugodišnje tradicije upražnjavanja vlasti od strane zajditskih imama u kombinaciji sa zajditskim plemenima, kojima pripadaju i Hutiji. Šiiti su, dakle, navikli da se „pitaju“ na severu, bili su zastupljeniji na vlasti i u Severnom Jemenu po proglašenju republike (gde su činili polovinu populacije), a isti trend se nastavio i po ujedinjenju, kada su postali manjina. Uostalom, to je i bio jedan od glavnih razloga za građanski rat 1994. godine.

Kako bilo, Hutiji su svoju oružanu pobunu počeli još 2004. godine za vreme vladavine Alija Abdulaha Saliha koji je žestokom represijom pokušao da ih primiri, ali nije uspeo. Od tog perioda Hutiji, koji su u međuvremenu sami sebe nazvali Ansar Alah, drže pod kontrolom region Sada na krajnjem severu zemlje. Povremeno su uticaj širili i na okolne provincije da bi 2014. godine ušli u glavni grad Sanu. Početkom ove godine proterali su iz Sane legalno izabranog predsednika Abd Rabuha Mansura Hadija i nastavili svoj prodor prema jugu. Ovo je bio znak za uzbunu jer su šiitski pobunjenici sada već duboko zagazili u sunitsku teritoriju izazivajući tako dodatnu nestabilnost u zemlji, što je bio dovoljno dobar razlog za Saudijsku Arabiju i koaliciju okupljenu oko nje da započnu vazdušne napade na Jemen.

RAZLOZI I POVODI: Zvaničan povod koji se pominje je želja da se odbrani legalno izabrana vlast i vrati stabilnost državi. Hadi zaista jeste legalno izabran, a šiitski pobunjenici jesu započeli opasnu igru koja je mogla dovesti do eskalacije sukoba, ali teško da se može naći dovoljno dobar razlog koji bi opravdao ovu akciju. Za početak, radi se o direktnom mešanju u unutrašnje stvari jedne suverene države kojim se takođe fabrikuje novi sukob između šiita i sunita, i to u zemlji koja istorijski nije imala takvih problema. Osim toga, u napadima već ginu civili, broj žrtava raste, a konačan ishod ove akcije je veoma upitan.

Očigledno je da Ansar Alah nije samo grupica lako naoružanih pobunjenika. Izvesnu pomoć u naoružanju su po svoj prilici dobili od Irana za koji se, u slučaju da je to tačno, takođe ne bi moglo reći da ne potpiruje verski sukob u Jemenu. Osim toga, postoje indicije da ih podržava i bivši predsednik Salih koji i dalje ima uticaj u određenim frakcijama jemenske vojske, o čijem učešću u borbama na strani pobunjenika piše i jemenska štampa. Iako su ovi navodi delimično neprovereni, ne deluje previše verovatno da lokalna pobunjena grupa koja je manjinska čak i u okviru šiitske populacije može da pregazi čitav severni Jemen, zauzme glavni grad, prodre prema Taizu i stigne ispred Adena bez ikakvog vida pomoći, pa Saudijcima neće biti nimalo lako da slome njihov otpor. Suočavamo se sa ratom sa neizvesnim ishodom i mogućim katastrofalnim posledicama, pre svega po stanovništvo Jemena, pa je logično zapitati se koja je cena spoljašnjeg mešanja u unutrašnje stvari ove države.

U bliskoj prošlosti bilo je previše primera baš u arapskom svetu (Irak, Libija, Sirija) da su uplitanja spoljnih faktora i intervencije direktno uticali na katastrofalno pogoršavanje stanja u zemljama koje je već potresala kriza, i nema naznaka da će u Jemenu biti drugačije. Posebno se to odnosi na moguću odluku o kopnenoj ofanzivi. Naime, geografija Jemena je takva da bi napadači mogli imati ogromnih problema sa pobunjenicima i svima koji ih podržavaju budući da su Jemenci naviknuti na okršaje, naročito u planinskim predelima koji su prilično nepristupačni. Teško je predvideti ishod ovakve borbe, ali je jasno da bi ona odnela mnogo života, uz dodatna razaranja u već ruiniranoj zemlji.

Ono što nikako ne treba zanemariti jeste da u Jemenu deluje Al Kaida Arabijskog poluostrva, koja se trenutno smatra najaktivnijim ogrankom zloglasne terorističke organizacije. Samo ove godine, u bombaškim napadima Al Kaida je za nepuna tri meseca u Jemenu ubila više stotina ljudi. Ona se bori protiv jemenske vojske i generalno protiv svih institucija jemenskih vlasti, a pored toga i protiv Hutija. Teroristi su samo nedelju dana pre početka ofanzive Saudijske Arabije u dva bombaška napada u džamijama u Sani (koja je pod kontrolom pobunjenika) ubili 142 čoveka. Ne može se reći da Saudijska Arabija direktno ili indirektno podržava teroriste, ali kada pogledamo gde su danas najveća ekstremistička uporišta (Irak, Sirija, Libija) i šta se u tim zemljama dešavalo pre nego što su one to postale, ne možemo da se ne zabrinemo za sudbinu Jemena.

Iz jemenskih unutrašnjih razlika proizlazi stanje konstantnog potencijala za paljenje ratnog požara. Od formiranja ove države situacija se uglavnom pogoršavala a krivci za to se mogu tražiti i unutar Jemena, gde pojedini politički akteri nisu pokazali dovoljno volje da mirno razreše nesuglasice, ali i van te zemlje, gde zainteresovane strane preko grbače Jemena i njegovih stanovnika pokušavaju da ostvare svoje interese. Išlo se iz greške u grešku, na krilima loših odluka od kojih se ova poslednja, koju su doneli Saudijci i njihovi saveznici, čini najgorom.