Strah se širi sa Kavkaza

U eksploziji kamiona bombe ispred ulaza u bolnicu u Mozdoku, gradu u Severnoj Osetiji nedaleko od granice sa Čečenijom, prošlog petka poginulo je 50 ljudi, dok je 64 ranjeno. Cela bolnička zgrada je srušena, a šteta se procenjuje na 70 miliona rubalja. Eksplozija se dogodila tako što je vozač kamiona koji je bio natovaren tonom eksploziva ušao u krug bolnice, došao do ulaza u zgradu i aktivirao eksploziv.

Strane agencije javljaju da su se odgovorni ljudi u Mozdoku oglušili o prethodna upozorenja i da nisu stavili zaštitne ograde na ulazu u bolnicu. U bolnici je među više od 100 bolesnika bilo i nekoliko desetina ruskih vojnika koji su ranjeni u sukobima u Čečeniji. Ruski predsednik Vladimir Putin odmah je za napad optužio čečenske pobunjenike, koji, međutim, odbijaju da preuzmu odgovornost. Između ostalih, napad su osudili i SAD i predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Valter Švimer.

EKSPLOZIJE UMESTO OTMICA: Korišćenje bombaša samoubica je relativno nova taktika čečenskih pobunjenika koji su do pre nekoliko godina kao oblik „specijalnog rata“ koristili otmice (vidi okvir). Zastrašujući prizori razornih eksplozija od kojih ni Moskva ne može da se brani daju novu, drugačiju sliku o rusko – čečenskom ratu koji gotovo bez prekida traje već više od deset godina. U seriji bombaških napada širom Rusije poginulo je više stotina ljudi (samo od maja ove godine – 150). Ruske snage bezbednosti do sada su se pokazale nemoćnim da spreče ovakve napade. Bombaši samoubice i njihova nepredvidivost doneli su nasigurnost širom Rusije; mere bezbednosti koje se preduzimaju u ime navodne zaštite za sada se pokazuju kao nedovoljne.

Zbog siromaštva u zemlji, nestabilnosti i, osobito, slabe kontrole oružje i eksploziv su lako dostupni, pa je Rusija postala pogodna za terorističke akcije. Za razliku od ostalih država koje imaju probleme sa terorizmom (SAD, Izrael), Rusiji nedostaju i sredstva i iskustvo u ovakvim sukobima.

Ruski predsednik Vladimir Putin, čija je svojevremeno glavna izborna parola (kada se umesto Jeljcina kandidovao za predsednika) bila vojno slamanje otpora u Čečeniji, i sada stoji pri stavu da pregovora sa teroristima nema. Uprkos njegovoj čvrstini, verovatno najviše zbog toga što se njegov plan nemilosrdne vojne akcije u krajnjem ishodu ipak pokazao neefikasnim, postoje inicijative za pokretanje pregovora. Među onima koji su za pregovore sa čečenskim vođama jeste i bivši premijer Jevgenij Primakov. Odbijanje da se popusti Čečenima verovatno treba tražiti i u strahu Rusije da bi popuštanje moglo dovesti do pokreta za nezavisnost i u ostalim kavkaskim republikama gde pretežno žive muslimani. Činjenica je i da je većina napada izvedena u Dagestanu, Ingušetiji i Severnoj Osetiji, graničnim republikama sa Čečenijom, a njihov cilj se može protumačiti kao pokušaj destabilizovanja ovih republika i pokretanje antiruskih akcija u njima.

BEZ EFEKTA: Već više od deceniju ruske akcije za smirivanje i rešavanje sukoba U Čečeniji ostale su bez stvarnog uspeha. Ruski analitičari smatraju da je predsednik Putin zanemario stvaranje upravnih i civilnih institucija u Čečeniji, dajući prednost vojnim akcijama. Široku autonomiju u okviru Rusije, koju je prihvatilo čečensko stanovništvo na referendumu u martu ove godine, nisu priznali pobunjenici, a, takođe tvrde da neće priznati ni predsedničke izbore u Čečeniji, zakazane za oktobar.

Pokazalo se da ovakvi jednostrani potezi ruske vlade nemaju efekta na pobunjenike. Vojne akcije praćene zastrašivanjem i pljačkom slabo plaćenih ruskih vojnika samo doprinose nezadovoljstvu u Čečeniji, gde najveću cenu plaća stanovništvo, dok pobunjenici trpe samo ograničene gubitke.

Referendum je ipak, uprkos tome što se glasanje odvijalo u nedemokratskoj proceduri, pokazao da je većina stanovništva za ostanak u okviru Ruske Federacije i da samo želi da se rat završi. Za njih stvaranje nezavisne države, koja će i dalje biti veoma siromašna i u kojoj bi se vladalo po strogim islamskim zakonima, nije cilj kome treba težiti.

Posle napada u Mozdoku ruska vojna ofanziva u Čečeniji se nastavlja. Brutalna sredstva koja koriste i jedni i drugi ostaju u svetu bez odgovarajuće reakcije. Ćutke se prelazi preko izveštaja humanitarnih organizacija i organizacija za zaštitu ljudskih prava o zločinima koji se čine na obe strane.

Zašto je tako teško je objasniti. Neki strani analitičari smatraju da je reč o nagodbi kojom se Rusiji, u zamenu za pomoć i ustupanje baza u ratu protiv Avganistana, progledalo kroz prste za akcije u Čečeniji. Sa druge strane, Rusija još važi za silu kojoj se „poneki“ propust može tolerisati. Dosadašnji pokušaji da se pojedinci optuže za ratne zločine ostali su bez rezultata.