Strah od šestog rata

Netrpeljivost vera, kultura i običaja na Indijskom potkontinentu na kome su se dodirnuli islam i hinduizam, jeste, doduše, postojala i vekovima ranije, ali je s procesom koji nazivamo razvoj tenzija svakog dana postajala sve opasnija, ne samo za ljude u tom području, nego i za celu planetu.

Indija ima 1,3 milijarde stanovnika, a Pakistan oko 200 miliona; rast BDP-a u Indiji iznosi impresivnih šest-sedam procenata godišnje, a u Pakistanu oko pet-šest odsto; Indija ima pod oružjem 1,4 miliona vojnika na koje troši 56 milijardi dolara, dok Pakistan srazmerno svojoj veličini nešto zaostaje sa 650.000 vojnika i devet milijardi dolara za vojni budžet. Obe države proizvode biološko i hemijsko oružje za masovno uništenje i obe uspešno sprovode vojnonuklearni program; Indija je prvi test A-bombe izvršila 1974. godine, a Pakistan 1998. i procenjuje se da i jedni i drugi imaju u arsenalima po 120 do 130 atomskih bojevih glava. Ni Indija ni Pakistan nisu potpisnice Međunarodnog sporazuma o kontroli i zabrani širenja nuklearnog naoružanja.

Tokom sedamdeset proteklih godina Indija i Pakistan su ratovali pet puta – 1947, 1965, 1971, 1984. i 1999. godine, a i dalje traju oružane čarke, ginu vojnici i civili. Vlade u Islamabadu i Delhiju uzajamno se optužuju za hegemonizam, agresiju, terorizam i brojne druge postupke koji bi mogli da budu povod da neko pritisne „crveno dugme“. Izuzev sukoba 1971, koji je zapravo bio građanski rat za otcepljenje Istočnog Pakistana (sada Bangladeš), a koji je Indija pomagala, ostali konflikti počinjali su uvek u severnoj indijskoj državi (provinciji) Džamu i Kašmir, području pod Himalajima, gde uz granicu sa Avganistanom živi oko 14 miliona stanovnika, uglavnom muslimana. Uz sve ostale nelogičnosti i nepravde koje su se dogodile kad su Britanci 1947. napuštali koloniju Britiš Radž, cepajući je po verskoj osnovi, Džamu i Kašmir je pripojen sekularnoj Indiji, a ne muslimanskom Pakistanu, i tako je postao stalni uzrok verskih, nacionalnih i državnih konflikata. Sve do danas Džamu i Kašmir niti je sasvim integrisan u Indiju, niti je sasvim pripojen Pakistanu, već je, kako to biva u ratnom stanju, podeljen Linijom kontrole (LoC), bodljikavom žicom, tranšejama i artiljerijskim položajima.

BRITANSKA PODELA

Podela nekad jedinstvene kolonije Britanska Indija 1947. godine bila je rezultat londonskog političkog plana i geografskih karata koje je sačinio Lord Siril Redklif, engleski pravnik za koga kažu da nikad nije putovao istočnije od Pariza. On je navodno bio užasnut odgovornošću koja mu je bila nametnuta tim zadatkom i rokom od samo pet nedelja. Iako su se podeli protivili Indijski nacionalni kongres (INK) pod vođstvom Mahatme Gandija i Džavaharlala Nehrua, kao glavna partija koja je zastupala neislamsko stanovništvo, a jedno vreme se protivila i Sveindijska muslimanska liga (ML) Mohameda Ali Džine, Englezi su bezobzirno sproveli tu ideju.

Početkom 1947. godine tragedija se munjevito približavala. Laburistička vlada Klementa Atlija žurila je da se izvuče iz Indije ocenjujući da muslimani i hinduisti idu u rat u kome će Britanija biti nemoćna da išta učini, a u isto vreme snosiće punu odgovornost pred licem optimističkog novog sveta koji se u egzaltiranom veselju stvarao posle pobede nad nacizmom.

U februaru 1947. admiral Luj Mauntbaten, slavni komandant savezničkih snaga u Jugoistočnoj Aziji, imenovan je za vicekralja Britanske Indije s obavezom da političku upravu preda domaćim političarima što je brže moguće. Pritisak lokalnih nacionalista i strepnja manjinskih muslimana od dominacije Indusa, ali i nepoverenje Britanaca u sekularne vođe INK koji su naginjali levici, razrešila je dilemu – ideja razdvajanja na dve nacije i podele na dve države izgledala je nužna i pametna. Ubrzo je podelu kao rešenje prihvatio i ML, pa je i Džina počeo da insistira na projektu stvaranja Pakistana.

Ali, ima i tvrdnji da je Mauntbatenu i Redklifu samo predočen još raniji plan Vinstona Čerčila, britanskog premijera iz vremena Drugog svetskog rata, baziran na principu „podeli-zavadi-vladaj“, odnosno da je buduća država Pakistan, kao inventivni i prijateljski „poklon“ muslimanima u regiji, trebalo da bude zapadnjačka zapreka ambiciji tadašnjeg Sovjetskog Saveza da uticaj proširi na jug i izađe na „topla mora“.

Bilo kako bilo, Redklif je baratajući samo podacima o verskoj strukturi iscrtao granice dveju država nastojeći da u novoj Indiji ostane što manje muslimana, a u Pakistanu što manje Indusa i Sika. Doduše, kad je mapa bila gotova ispostavilo se da su istorijske pokrajine Pendžab i Bengal presečene napola, a da će Pakistan imati dva odvojena dela države udaljena čak više od 2200 kilometara.

REDKLIFOVA LINIJA

Sećanje na kraj dvestagodišnje uprave Velike Britanije danas je u Južnoj Aziji neraskidivo povezano sa humanitarnom katastrofom i pokoljem nakon 14. i 15. avgusta 1947. kada je podela stupila na snagu. Nastao je nezamisliv metež, jer je oko 15 miliona duša koje su se zatekle u „pogrešnoj državi“ krenulo u izbeglištvo – muslimani u novi Pakistan, a Indusi i Siki u smanjenu Indiju; nacionalisti obeju strana pljačkali su i likvidirali svoje arhineprijatelje i veruje se da je ubijeno između milion i dva miliona ljudi.

foto: ap

Seljaci su oterani sa svojih polja, porodice su razdvojene, presečeni su putevi i pruge, kanali za navodnjavanje i dalekovodi za struju, iza granice ostale su škole, bolnice, podelili su se vojska, policija i sudovi, kao i svi drugi državni i javni sistemi. Masovno nasilje, strah i smrt, zapanjujuća svirepost, glad, kolera, dizenterija i druge bolesti, beskućništvo i odsustvo ikakvih informacija i nade; sve to je išlo uz oslobođenje od britanske vladavine. A muslimani i hinduisti optuživali su jedni druge.

Kartograf Redklif je gledajući zlo svojim očima odbio honorar od 40.000 rupija (tadašnjih 3000 funti) i otputovao, jer mu je smetala vrućina. Ali je zato već naredne godine dobio Viteški krst Britanskog carstva koji sleduje istaknutim pregaocima na polju umetnosti i nauke, humanitarnog rada i doprinosa javnom blagostanju. Potom je dobio mesto u Domu lordova kao sudija Apelacionog suda i doživotnu titulu barona. Njegova komisija za granice u sastavu je imala i po dva lokalna predstavnika iz INK i ML, ali nije imala nijednog geometra, ni savetnika, ili bilo kog neutralnog stručnjaka, iz, na primer, već osnovanih Ujedinjenih nacija. Nedostajala su takođe i neophodna znanja o prilikama na terenu, a po svemu sudeći, u Londonu su bili ubeđeni da bi eksperti samo komplikovali postupak i odlagali datum već određenog povlačenja iz Indije.

Još gore: da bi se izbegle rasprave, granice su kao „Redklifova linija“ pokazane lokalnim političarima 16. avgusta uveče, dva dana posle proglašenja nezavisnosti, i zahtevano je da se oni izjasne u roku od dva sata, da bi sutradan ujutru demarkaciona linija postala zvanična.

KO ĆE SA KIME

U Britanskoj Indiji, međutim, osim teritorija kojima je upravljao kralj Džordž VI, bilo je i područja koja su kontrolisali Francuska, Portugalija i sultanat Oman, ali i čak 500 kneževina pod vlašću mesnih velikaša s kojima su Englezi kao gospodari imali „ugovore o saradnji“. Istovremeno s osnivanjem i proglašenjem dve nove države, Britanci su kneževima dali mogućnost da se pripoje jednoj ili drugoj, ili čak da ostanu samostalni.

Tokom 1947. većina kneževina, u skladu s etničko-verskim opredeljenjem vladara, pristupila je ili Indiji ili Pakistanu, mada su se neki trudili da ostanu nezavisni. Već sledeće godine Džunagat, gde je islamski vladar hteo da kneževinu s hinduističkom većinom pripoji Pakistanu, integrisao se u Indiju dobrovoljno, mada tek posle pretnji iz Delhija. Feudi Kalat, Karan, Makran i Las Bela prilaze Pakistanu; Indija anektira veliki Hajderabad u centru potkontinenta, a u Džodpuru i Bopalu su sami pristali da se stave pod zaštitu nove indijske vlasti. Kraljevina Travankore na jugozapadu ušla je u Indiju 1949, kao i Tripura i Manipur na istoku koji su potpisali ugovor da postanu deo Indije.

Male francuske teritorije Pondičeri, Karaikal, Mahe i Janam formalno su puštene da se pridruže Indiji tek pet godina kasnije. Pakistan otkupljuje enklavu Gvadar od arabijskog sultanata Oman 1961. Indija preotima grad Gou od Portugalije, a mala kraljevina Sikim se nakon referenduma pridružuje Delhiju 1975.

DŽAMU I KAŠMIR

Probleme je, kao što je već pomenuto, stvorio sever. U kneževini Džamu i Kašmir bilo je 77 odsto muslimana i po logici podele očekivalo se da će pripasti novoj islamskoj državi Pakistan. Odluku o priključenju trebalo je da donese hinduistički maharadža Hari Sing.

Dok je on manevrisao između dve halapljive sile, Paštuni iz Vaziristana u Pakistanu, računajući na muslimansku većinu, masovno su u oktobru 1947. prelazili granicu i praktično zaposedali upravu u prestonici Šrinagar. Neodlučni maharadža pozvao je u pomoć Indiju, a Lord Mauntbaten posavetovao je Singa, kolegu iz britanske vojne akademije, da priđe Indiji i spreči izbijanje sukoba.

Međutim, čim je maharadža formalno priključio Kašmir teritoriji Indije, započeli su sudari pakistanskih milicija i nejake kašmirske armije. Indija je tada u Šrinagar poslala svoje vojnike, a potom su Britanci dozvolili da se u konflikt umeša i nova armija Pakistana. Time je praktično i započeo Prvi indijsko-pakistanski rat.

Posle više od godinu dana borbi, 31. decembra 1948. potpisan je prekid vatre i uspostavljena Linija kontrole koja do danas deli Džamu i Kašmir prema tad zatečenoj poziciji na bojnom polju. Indija je izgubila oko 1100 vojnika, uz 3000 ranjenih (civili nisu brojani), dok je na pakistanskoj strani život izgubilo 6000 ljudi, a 14.000 je ranjeno. Sporazum o primirju nikad nije utvrđen.

Dve trećine teritorije koje je Indija odbranila sad se nazivaju federalnom državom Džamu i Kašmir, dok Pakistanci trećinu koju su oni osvojili nazivaju Azad (Slobodni) Kašmir i predstavljaju je kao autonomnu oblast. U indijskom delu provincije, u području Džamu živi 65 odsto Indusa i 35 odsto muslimana, u Ladahu je 45 odsto budista, 10 odsto hinduista i 30 odsto muslimana šiita, dok u najnaseljenijem delu, tzv. Kašmirskoj dolini, muslimani suniti čine 98 odsto stanovništva. U pakistanskoj Severnoj teritoriji i Azadu ima 98 muslimana. Plebisciti o budućnosti, kako su tražile UN, nikad nisu održani.

DRUGI MEĐUSOBNI RAT

Drugi Indijsko-pakistanski rat započeo je 1965. godine, zbog pokušaja Pakistana da ubacivanjem 30.000 vojnika preko Linije kontrole pomogne priželjkivani ustanak muslimana. Indija odgovara kontraofanzivom u Kašmiru i napadom na granice Zapadnog Pakistana. Tokom 17 dana krvoprolića pred očima sveta događale su se spektakularne artiljerijske i tenkovske bitke koje nisu viđene od Drugog svetskog rata.

Pakistan je dobijao podršku Zapada i pomoć od Kine, Indonezije, Irana, Turske i Saudijske Arabije, dok je Pokret nesvrstanih zemlja u kome je Indija imala vrlo istaknutu ulogu bio uzdržan, jednako kao i SSSR, uprkos izuzetno dobrim odnosima sa vladom u Delhiju.

Sve se završilo jakim diplomatskim pritiskom SAD i SSSR, koji su u januaru 1966. organizovali samit zaraćenih strana u Taškentu, što je praktično označilo primirje. Opšti je stav da je Indija pobedila i pokazala veliku nadmoć. Imali su 3000 poginulih, dok su Pakistanci priznali 3800; Indija je zaposela 2000 km2 neprijateljske teritorije, a Pakistan oko 550 km2. Srušeno je 20 pakistanskih i 60 indijskih aviona, uništeno je 130 indijskih i oko 200 pakistanskih tenkova. Procenjeno je da je u izbeglištvo naterano oko 100.000 Indusa i oko 70.000 muslimana.

Inače, kao bizarnost samita zabeleženo je da je odmah posle potpisivanja obustave borbi, u Taškentu umro tadašnji indijski premijer Lal Bahadur Šastri. Kao uzrok smrti naveden je srčani udar, ali se govorilo i da je njegovu likvidaciju organizovala CIA.

SAMOSTALNOST BANGLADEŠA

Novi sukob u decembru 1971. praktično je počeo ulaskom Indije u pakistanski građanski rat izazvan otcepljenjem bengalskog Istočnog Pakistana od pendžapsko-paštunskog zapadnog dela, gde je bilo sedište vlade. Međudržavni konflikt je pokrenuo Pakistan raketiranjem indijskih baza, a što je dobro došlo Delhiju da vojno podrži nacionaliste separatiste. Iako su borbe trajale samo trinaest dana, operacije su vođene i na istočnom i na zapadnom frontu, kao i na severu Kašmira. Rat je završio kao fijasko za Zapadni Pakistan – osamostaljivanjem Istočnog Pakistana pod nazivom Bangladeš.

Prethodno, još od marta, kad je Istočni Pakistan objavio secesiju, vojska Zapadnog Pakistana je zarad suzbijanja ustanka Bengalaca likvidirala 300.000 do 500.000 ljudi i „po naredbi“ silovala 200.000 do 400.000 bengalskih žena. Akciju protiv bengalskih žena podržali su islamski lideri Zapadnog Pakistana proglašavajući ih za „opšte dobro“, dok su Bengalci, sa svoje strane, likvidirali 150 do 500 hiljada ljudi koji nisu imali „podobno“ poreklo, kao što su muslimanski došljaci iz Indije koji govore zapadnim jezikom urdu, ili one koji su ostali lojalni vladi u Zapadnom Pakistanu.

Pakistanska vojska je na zapadu imala gubitke od 1200 ljudi i 15.000 kvadratnih kilometara teritorije, dok je u Bangladešu bilo 1300 poginulih, ali je čak oko 90.000 vojnika i oficira dopalo u indijsko zarobljeništvo. Procene su da je tokom sukoba u Bangladešu ubijeno između 300.000 i čak tri miliona civila, dok je osam, a možda i 10 miliona ljudi izbeglo u Indiju, a 30 miliona stradalnika je interno raseljeno.

BORBE ZA SIJEĆEN I KARGILSKI RAT

Četvrtim indijsko-pakistanskim sukobom smatraju se borbe koje su počele 1984. i trajale sve do 2003, a za kontrolu Sijaćen glečera koji se nalazi na Karakorumu uz granicu sa Kinom na visini oko 6400 metara s pakistanske strane Linije kontrole. To je najviše bojno polje u istoriji. U ratu za 2600 km2 teritorije potpuno neprikladne za život oko 2000 ljudi poumiralo je bez metka zbog neizdrživo teških planinskih i meteoroloških uslova. Sada na glečeru postoji oko 150 karaula sa po 3000 vojnika na obe strane, a njihovo izdržavanje košta 200 do 300 miliona dolara godišnje. Indija je tu izgradila i helidrom, ali i jednu telefonsku govornicu.

Tokom maja i juna 1999, počeo je peti rat poznat i kao Kargilski, pošto je oko 5000 pakistanskih vojnika prešlo Liniju kontrole i zaposelo istoimeni distrikt. Indija je odgovorila kontraofanzivom sa 30.000 vojnika i avijacijom, što je bilo dovoljno da povrati zauzetu teritoriju. Podaci o gubicima su nepouzdani, ali se u Indiji govorilo o 500 do 1600 poginulih, a Pakistanci su pominjali 350 do 4000 sopstvenih žrtava (civili opet nisu pominjani). Međutim, budući da su i Indija i Pakistan prethodne godine sproveli nove nuklearne probe, strepnja od eskalacije podstakla je SAD da izvrše pritisak na Islamabad i Pakistanci su povukli vojsku iz indijskog dela Kašmira.

APOKALIPTIČKI SCENARIO

Otada nije bilo sukoba koji bi mogli da se nazovu ratom, ali nije bilo ni mira i u nekoliko navrata događala su se vojna suočavanja koje Britanci nazivaju standoff. Posle napada terorista na indijski parlament u decembru 2001, na primer, u Delhiju su tvrdili da je bombaše poslala pakistanska obaveštajna služba i uz Liniju kontrole u Kašmiru raspoređeno je 500 hiljada vojnika i tri oklopne divizije; na pakistanskoj strani u punoj borbenoj gotovosti čekalo je oko 300.000 vojnika.

U novembru 2008. nakon dvanaest terorističkih udara u Mumbaju sa 165 žrtava, Indija je opet optužila Pakistan za podršku ekstremistima i nove stotine tenkova i topova, kao i desetine hiljada naoružanih vojnika izašlo je na granice, dok su avioni nadletali neprijateljsku teritoriju.

U međuvremenu, Međunarodno udruženje lekara za sprečavanje nuklearnog rata i Udruženje lekara za društvenu odgovornost (PSR), upozorilo je da bi čak i ograničeni nuklearni sukob Indije i Pakistana izazvao takve štete u atmosferi da bi se, pored direktnih žrtava i u svetu dogodio haos.

„Milijardu ljudi umrlo bi u događajima koji nemaju presedana u ljudskoj istoriji i to bi bio verovatno kraj civilizacije“, rekao je Ira Helfand, kopredsednik PSR i glavni autor studije.

S obzirom na apokaliptičnu snagu savremenog nuklearnog oružja – znatno jačeg od bombi koje su pale na Japan 1945. godine – rat Indije i Pakistana pogodio bio ceo svet. Oko 20 miliona ljudi bilo bi mrtvo tokom prvih sedam dana zbog eksplozija, požara i direktne radijacije, ali globalne posledice bilo bi još gore.

Računica je da bi oko pet miliona tona radioaktivne čađi koja bi se digla u atmosferu fizički blokiralo sunce i oborilo globalnu temperaturu, što bi izazvalo drastičan pad proizvodnje pirinča, soje, žitarica i drugih poljoprivrednih kultura na planeti i izazvalo teške nerede, ali i smrt od gladi za čak 870 miliona ljudi.

Ne bi se reklo da su Lord Mauntbaten, Lord Redklif i premijer Atli ikad pomislili na takve posledice kada su rešili da

verski dele Britansku Indiju i kolonijalnim podanicima odobre slobodu i demokratiju.