Strah od Donalda Trampa

Bio je februar 2013, od Obamine druge inauguracije prošlo je jedva mesec dana, ali Beri Džekson nije uopšte delovao iznenađeno kada ga je neko iz probranog društva u jednom beogradskom kafiću upitao: ko će biti republikanski kandidat na predsedničkim izborima 2016? Uz neizbežnog Karla Rouva, svojevremeno glavni savetnik predsednika Džordža Buša mlađeg odgovorio je kao iz topa: „Džeb. Džeb Buš.“

Tačno tri godine kasnije Džeb Buš je zbog loših rezultata na unutarstranačkim izborima bio primoran da izađe iz trke za predsedničku nominaciju Republikanske partije. Sve ono što je Beri Džekson pomalo zaprepaštenom beogradskom društvu još 2013. podastro kao ključne argumente za favorizovanje još jednog Buša u trci za Belu kuću – poznato prezime, magnet za donatore, oduševljenost republikanaca rezultatima koje je postigao kao guverner Floride, te, naposletku, brak sa Hispanoamerikankom – u kampanji za izbore 2016. očito nije bilo dovoljno ubedljivo za glasače Republikanske partije. Njihove simpatije, na užas stranačkog vrha – Džeksona, njegovog prijatelja Karla „Arhitekte“ Rouva i armije lobista i stratega iz vašingtonske Ulice K – i dalje osvajaju Donald Tramp i Ted Kruz.

Za establišment koji je obuzela panika odjednom kao predsednički kandidat postaje prihvatljiv do juče kinjeni Marko Rubio, nekadašnji Džebov proteže: donatori novac počinju da usmeravaju što ka Rubiju, što prema kolovođama frontalne anti-Tramp kampanje čiji je cilj da, u najgorem slučaju, Tramp na stranačku konvenciju u julu dođe s nedovoljnim brojem delegata za osvajanje predsedničke nominacije nakon prvog kruga glasanja. Da bi taj, poprilično problematičan plan, imao smisla Rubio bi u nastavku unutarstranačkih izbora, za početak, morao da počne da – pobeđuje. Ali, mlađahni senator s Floride do sada nije pokazao preteranu sklonost ka tome.

LINEKEROVA DEFINICIJA: Čuvena Linekerova definicija fudbala nije ništa drugo do parafraza mantre republikanskog establišmenta: „Unutarstranački izbori su neizvesna trka u kojoj može da učestvuje ko hoće, ali će predsedničku nominaciju na kraju ipak poneti naš kandidat.“ I zaista, gotovo pola veka stvari jesu funkcionisale po ukusu establišmenta – sve do Džeba Buša.

Njegov poražavajući skor na predizborima istovremeno je poraz stare matrice za koju su republikanski lideri smatrali da nema rok trajanja. Deo te matrice, koja je istina nešto novijeg datuma, jeste i uverenje da se svi mogući nedostaci kandidata uspešno mogu kompenzovati enormnim donacijama od, recimo, 100 miliona dolara, ali i ona, ispostavilo se, fatalna teza – da kandidati izvan kruga stranačke elite imaju snage tek da iznenada bljesnu i da se još brže vrate „gde im je i mesto“. Donald Tramp im je na najsuroviji način pokazao da po oba pitanja debelo greše. Establišment mrzi Trampa, u najmanju ruku zbog toga što je takav kakav jeste, ali pre svega jer ih je izveo na čistinu i usput naterao da se konačno suoče s odrazom u ogledalu.

Najpre, otkud Džeb Buš i otkud uverenje da bi baš on mogao da stane na crtu, pretpostavimo, Hilari Klinton u novembru 2016? Poznato, ali ipak bremenito prezime, stratezima nije zadavalo problem: ako su glasači spremni za još jednog kandidata s prezimenom Klinton, zašto ne bi i za još jednog Buša? Druga stvar na koju su se fokusirali jesu ključni razlozi za poraz na izborima 2012. – u prvom redu, minorna podrška u hispanoameričkoj zajednici. I sama analiza tih rezultata, koju je sačinio poseban komitet Republikanske partije, posebno ukazuje na problematičan odnos prema toj zajednici, pogotovo s izraženom antiimigrantskom retorikom. Najbrže rastuća zajednica u SAD, koja svakog minuta dobije dvoje punoletnih građana i koja tradicionalno inklinira demokratama, ne može se pridobiti pretnjom o deportaciji ilegalnih imigranata. Ili, kroz citat iz samog izveštaja: „Ne možeš nekom reći da je ružan a da pritom očekuješ da pristane da sa tobom ide na matursku zabavu.“

Džeb se, rekosmo, po mnogo čemu uklapao u taj profil, ali je odabir takvog kandidata iznedrio nešto veće, nešto što je prevazilazilo uobičajeno mešetarenje unutar establišmenta: početak otklona od stare Republikanske partije. Velika stara partija, kako je zovu od milja, krenula je u svojevrsno podmlađivanje. Bolje reči – prilagođavanje.

Strategija približavanja manjinama i ženama, i njihovo veće uključivanje u izborne trke na svim nivoima, pokušaj je da se odgovori na dva uzastopna poraza na predsedničkim izborima, u kojima su glasači manjina (Hispano i Afroamerikanci) i žene bili ključni delovi pobedničke koalicije Baraka Obame i Demokratske partije. Pred činjenicom da se belačka većina u SAD neumitno topi i da će 2050. belci činiti tek relativnu većinu u toj zemlji, republikanci, čini se, postaju svesni značaja inkluzivnosti i njenog uticaja na izborne rezultate.

Onako kako je decenijama unazad nametao svog kandidata na predsedničkim izborima, establišment je tako umislio da će sa starim licem i još starijim prezimenom – stranka dobiti novo lice i tako konačno doći do mandata u Beloj kući.

ČLANSTVO PROTIV ESTABLIŠMENTA: Mit Romni je 2012. osvojio predsedničku nominaciju Republikanske stranke kao izrazit favorit establišmenta. Za samu stranku to je značilo i da je povraćena kontrola od uljeza iz pokreta „Čajanka“. Naime, dve godine ranije kandidati „Čajanke“ su, došavši niotkuda i bez referentnog bekgraunda, u unutarstranačkim izborima za Kongres prosto počistili značajan broj favorita establišmenta. Na izborima za Senat 2010. kandidati „Čajanke“ gubili su gotovo upisane pobede za republikance, što je demokratama omogućilo da zadrže kontrolu nad Senatom.

Iako je uticaj tog pokreta na politička zbivanja u međuvremenu značajno opao – čak je i nekadašnja zvezda „Čajanke“ Marko Rubio pristao da postane favorit establišmenta – republikanski stratezi biće da nisu naučili najvažniju lekciju iz ustanka „čajanera“ nakon izbora Baraka Obama 2008: da se pokret našao tu gde jeste kako bi kanalisao godinama taloženo nezadovoljstvo građana političkim elitama, pa i samom vlašću.

Ti nezadovoljni građani nisu nikuda otišli, nisu nestali – samo su čekali nekog kao što je Donald Tramp. U njemu cene to što ne pripada establišmentu i što ne dolazi iz politike, kao i to što predstavlja stvari onakvima kakve jesu. Sve, dakle, suprotno od političara.

Tramp, s druge strane, iznosi sve ono što armiji njegovih pristalica leži na srcu: stav prema imigrantima, posebno Meksikancima, muslimanima, izbeglicama, ženama, osobama s hendikepom. To, dakle, nisu nužno Trampovi lični stavovi, ili bar neki nisu: on je samo medijum iz koga progovaraju milioni besnih, kako se, uostalom, sami identifikuju u izlaznim anketama. I pokrivaju spektar svih starosnih grupa, stepena obrazovanja, imovinskog stanja, pristalica različitih ideoloških koncepata i veroispovesti (razumljivo, tu je ipak ubedljivo najviše hrišćana).

Sa svoje strane, Ted Kruz je sahranio strategiju establišmenta, dokazujući da iza sebe ima podršku onih delova republikanskog biračkog tela kojima je bilo kakvo umivanje Velike stare stranke nepojmljivo koliko i izjednačavanje heteroseksualnih i homoseksualnih brakova. Glasači u Kruzu vide političara koji se dosledno suprotstavljao gaženju republikanskih ideala zarad dilova s demokratama u Kongresu – pa i po cenu da „zaključa“ na petnaest dana veći broj federalnih službi. On je trn u oku establišmentu i govori protiv svemoći velikih banaka, ali ume da prećuti pozamašne pozajmice upravo od takvih banaka. On ne igra na raspirivanje mržnje, već na strahove od očiglednog ugrožavanja sloboda i to mu ide od ruke – svejedno da li je reč o ustavnom pravu na nošenje oružja, o verskim slobodama koje ugrožavaju gej brakovi ili o principima pravne države koje ugrožavaju planovi da se kroz sveobuhvatnu reformu imigrantskog pitanja amnestiraju svi oni koji godinama u SAD borave ilegalno.

OPASAN PLAN: Čak i sada, kada im je belodano jasno da je njihova strategija prerano kukuriknula, u republikanskom establišmentu ne odustaju od namere da, ako treba i proceduralnim trikovima, izguraju svog kandidata na konvenciji u Klivlendu. Ta, inače veoma kontroverzna taktika, podrazumeva da se Tramp do kraja sezone unutarstranačkih izbora drži na bezbednoj udaljenosti od broja potrebnih delegata za osvajanje nominacije (1237). Potom, pošto u prvom krugu glasanja nijedan od aspiranata na nominaciju ne bi dobio većinu glasova delegata, išlo bi se na novo glasanje u kojem delegati iz većine država više ne bi bili obavezni da glasaju za kandidata koji je dobio najviše glasova u njihovim državama. Ako bi se Rubio do tada uopšte kvalifikovao za „veliku igru“, teoretski bi mogao da postane kandidat stranke.

Ali, nakon takvog ishoda, kolika je verovatnoća da bi Tramp to sve mirno podneo. Zaurlao bi da je to gaženje volje birača, gaženje demokratije. Establišment bi tako mogao da dobije svog kandidata, ali on bi bio samo to – kandidat stranačke elite, ali ne i pristalica stranke. Oni koji zagovaraju takav plan sigurno računaju koliki bi takav ishod konvencije nosio rizik pred direktni okršaj s kandidatom demokrata. Svakako ne mali.