Za „Vreme“ iz Bona
U Kabulu je eksplodiralo kako godinama nije. Tih 80 mrtvih i 230 osakaćenih šiita u nedeljnom su izdanju „Tagesšpigela“ zavredili ravno 47 novinskih redaka. Kabul je, kao i Bagdad ili Damask, apstraktan poput Marsa. Ankara i Istanbul su već viša liga, većina Nemaca je barem jednom letovala u Turskoj. Brisel, Pariz, Nica – već neprijatno blizu. Ali kada se napadi kapilarno dešavaju po nemačkoj provinciji, onda je dogorelo do nokata.
Početkom prošle sedmice je sedamnaestogodišnji izbeglica iz Avganistana – „vojnik Kalifata“ – sekirom i nožem mlatio po putnicima regionalnog voza kod Vircburga i ranio pet osoba pre nego što je upucan. U petak je Nemac iranskog porekla (18) u Minhenu ubio devetoro uglavnom klinaca, ciljajući izgleda baš u one „auslenderskog“ izgleda. Nije bio islamista, već psihički nestabilni tinejdžer, maltretiran u školi. U nedelju je sirijski potražilac azila (21) u Rojtlingenu mačetom za kebab ubio Poljakinju (45) sa kojom je izgleda bio u vezi, a onda nastavio da ubada ljude dok ga pri begu nije udario automobil. U nedelju uveče je u pitoresknom Ansbahu drugi tražilac azila iz Sirije (27) aktivirao eksploziv pred jednim vinskim podrumom. Povređeno je 15 ljudi, a u domu psihički labilnog napadača pronađene su zakletve na vernost Islamskoj državi.
Levičarski publicista Jakob Augštajn primećuje da su napadi konjukturni program za populiste – u ovom slučaju Alternativu za Nemačku koja uživa petnaestak odsto podrške. I teroristi i desni populisti, kaže Augštajn, hrane se strahom. Na kartu da je Merkelova za sve kriva jer je tobože otvorila vrata izbeglicama ovih dana diskretno igraju i bavarski konzervativci. Traže da se dodatno ograniči dolazak izbeglica i migranata. Ministar policije Tomas Demezijer upozorava da ne treba paušalno osuđivati izbeglice, ali dodaje da bi i njega radovalo kada bi ovi u Nemačku stizali sa pasošima umesto s mobilnim telefonima.
Prema Saveznom uredu za kriminalistiku, ima indicija da je 410 izbeglica ili potražilaca azila u Nemačkoj povezano sa terorističkim grupama, ali su sumnje tek u 60 slučajeva dovoljne za istragu. Taj broj je beznačajan u odnosu na milion i kusur izbeglica koje su u poslednjih godinu dana stigle u Nemačku. Daleko je veći udeo policiji interesantnih neonacista među Nemcima – više ih je od 22.000. Ali ko se još bavi računicom u doba panike.
U prethodne dve decenije u Nemačkoj u proseku jedna osoba godišnje ginula je u terorističkim udarima. U saobraćaju strada skoro 4000 ljudi godišnje, a u nesrećama u domaćinstvu oko 8000. Ali kada se neko oklizne u kadi – to nije u vestima.
„Danas mi se bombaški napad pojavljuje kao hitna vest na pametnom telefonu pre nego što je odjek eksplozije utihnuo. Ubrzo slede ljuljajući video-snimci očevidaca, slike haosa, panike i uništenja kojima mogu da utolim urođenu glad za senzacijom“, piše Arno Frank, novinar nedeljnika „Cajt“. „Ne samo da se ubistva širom sveta pretvaraju u sve veći broj naslova. Svedočanstvo o užasu nam se prenosi neverovatnom brzinom u zapanjujućoj punoći i detaljima. Očni kapci su nam svima odrezani. Ne možemo da ne gledamo.“
Nema tu mesta da se pretresu uzroci. Kakva je psihijatrijska pomoć u Nemačkoj pružena Sirijcu koji se razneo u Alsbahu, što je bio njegov treći – konačno uspešni – pokušaj samoubistva? Psihološkinja Dženi Beron iz krovnog udruženja za pomoć izbeglicama kaže da psiholozi pozivaju čistačice da im prevode dok razgovaraju s traumatizovanim došljacima s Bliskog istoka. Zašto je tako u bogatoj Nemačkoj? Zašto je mladić koji je ubijao po Minhenu godinama maltretiran u školi, a niko ništa nije preduzeo?
Novinske stupce pune parole koje bodre narod jer nećemo mi valjda dati islamistima da poremete naš „zapadni stil života“. Prežvakana je to priča prema kojoj su u novembru u Parizu napadnuti posetioci rok-koncerta i kafići baš jer se tobože po tome razlikuju naš i njihov way of life. Nakon napada u vozu kod Vircburga, komentatorka Dojče velea – rođena Kineskinja – Žang Danhong valjda više nije mogla da podnese frazeologiju, pa je napisala: „Ne vidim kako to vožnja vozom spada ekskluzivno u zapadni način života.“
Mnogi autori su se ovih dana setili reči istoričara Herfrida Minklera koji je, nakon napada Al Kaide na London 2005, za „Velt“ rekao: „Treba nam herojska opuštenost.“ Dakle, živeti kako smo navikli, ali ne da bismo nekome pokazali zube, nego jednostavno živeti. Izbeći da te zločin sabije u krajnost u kojoj ne izlaziš iz sobe, ili drugu, u kojoj iz inata letuješ u Tunisu iako to nikad nisi ni želeo. „Ne, svet nije postao gore mesto. Svet se samo približio“, piše „Zidojče cajtung“ i hladno
dodaje: „Biće još terorističkih napada u Nemačkoj.“
