Sletanje američke letilice: Mesec je odskočna daska za Mars

Posle više od pola veka, američka svemirska letelica spustila se nadomak južnog pola Zemljinog satelita Meseca, prenosi Glas Amerike. Poduhvat je predvodila privatna kompanija.

Robot Odisej, kako je planirano, zaustavio se u krateru pod nazivom Malapert A koji se nalazi na južnoj Mesečevoj polulopti.

Sletanje, izvedeno dan pošto je letelica stigla do lunarne orbite i nedelju dana od lansiranja na Floridi, potvrđeno je signalima upućenim sa oko 384.000 kilometara udaljenosti.

Stručni saradnik za oblast nauke i tehnike nedeljnika „Vreme” i inženjer aerokosmotehnike Dr Saša Marković za “Vreme” kaže da u naučnom smislu ovo sletanje na Mesec ne znači puno, ali da može značiti činjenica što se taj lender spustio u okolini južnog pola Meseca gde se pretpostavlja da postoje određene zalihe vode.

Međutim, ukazuje da, lender nije opremljen instrumentima koji postojanje vode na Mesecu mogu da dokažu.

“Ovo je više dokaz sposobnosti privatnih kompanija da u saradnji sa NASOM izvedu najkomplikovanije kosmičke poduhvate. Najveća vrednost ovog sletanja na Mesec je u činjenici da je po prvi put jednoj privatnoj kompaniji, u saradnji sa državnom agencijom NASA, uspelo da spusti svoj lender na površinu Meseca bez ikakvih problema.”

Kaže i da je tih pokušaja bilo i ranije, ali da su bili neuspešni.

Kako će na budućnost uticati to što je lender sleteo blizu južnog pola meseca gde se pretpostavlja da postoje određene zalihe vode, Marković je mišljenja da će ovo biti u fokusu budućih aktivnosti jer voda s jedne strane predstavlja jednu od osnovnih životnih potreba svakoga, pa i astronauta koji će se naći na Mesecu, a istovremeno ako se iskoristi Sunčeva energija disocijacijom vode može se dobiti i pogonsko gorivo koje može da pokreće mašine na mesecu ili kosmičke brodove.

“Pitanje vode na Mesecu nije filozofsko pitanje nego ima svoju praktičnu svrhu i sigurno da će se njime baviti neke naredne misije koje ćemo na Mesecu videti u budućnosti.”

Foto: AP

Zašto se čekalo pola veka?

Na ovo pitanje dr Marković kaže da treba imati u vidu da kada su Amerikanci prvi put isli na Mesec taj poduhvat je imao koliko naučni, toliko i politički smisao. To je bilo vreme trke u kosmosu sa Sovjetskim Savezom i bilo je pitanje državnog prestiža da se tamo stigne i da se prvi ljudi spuste, obave određene zadatke i sigurno vrate nazad.

Objašnjava da onog trenutka kada je posatalo jasno da su Amerikanci dobili tu kosmičku trku jednostavno interes za dalje osvajanje Meseca, dalje istraživanje Meseca je naglo izgubljen jer postoji još toliko objekata i u Sunčevom sistemu i u kosmosu koji zaslužuju da se istražuju.

“Sada Mesec ponovo dolazi u fokus zbog toga što je nekako tehnološki vreme sazrelo da se čovek otisne malo dublje u kosmos, a Mesec tu predstavlja odskočnu dasku za neke letove na Mars i druge objekte u Sunčevom sistemu.”

Kaže da ono što je najgore u svemu ovome jeste to što čovečanstvo mora ponovo da se nauči kako da pravi tehnologiju za Mesec koja je postojala pre 50 godina i funkcionisala dosta dobro. Jedan te isti zadatak s početka.

“To je situacija u kojoj se trenutno nalazi čovekovo osvajanje kosmosa.”

Put na Mars

Što se tiče puta na Mars, dr Saša Marković je skeptičan.

“To je samo moje mišljenje, ali ko sam ja da protivrečim nekom Ilonu Masku da je naredna čovekova destinacija Mars.”

Objašnjava da i dalje ljudi potcenjuju sve probleme koje bi čoveka prilikom jednog takvog leta očekivali.

“Imajte u vidu da let samo u jednom pravcu traje od recimo šest do devet meseci, da na Marsu morate da provedete bar nekoliko meseci da bi on došao u povoljan položaj za povratak na Zemlju što znači da bi jedan astronaut koji bi krenuo put Marsa morao na tom putu da provede između godinu i po i dve dana.”

Za to vreme, kaže naš sagovornik, on mora da bude snabdeven svim potrebštinama, da ima dovoljno hrane, vode, mora da bude zdrav. Šta ukoliko se u roku od dve godine razboli? Znači neko od članova posade mora da bude lekar, a da bi taj lekar efikasno radio mora da raspolaže ogromnim zalihama svakovrsnog materijala.

“To je još i rešiv problem, ono što je po meni nerešiv problem to je uticaj beztežinskog stanja na ljudski organizam koji je na duge staze negativan. Ono što je neumoljivo to je atrofija mišića, opadanje količine kalcijuma u kostima, jednostavno negativno dejstvo gravitacije se ne može izbeći.”

Konačno, dr Marković je mišljenja da u ovom trenutku nema ni raketa, ni koncept, niti ideja kako bi tako dugotrajno vreme provedeno u kosmosu uticalo na čoveka da bi o misiji na Mars uopšte mogli da razmišljamo i zato “mislim da u narednih pet do deset godina od toga neće biti apsolutno ništa”.