Slatke diplomatske tajne

„Tajni dokumenti slovenačke vlade o Hrvatskoj“ – naslovnica zagrebačkog „Globusa“ i faksimili dokumenata objavljeni ekskluzivno uoči posete novog hrvatskog premijera Ive Sanadera Ljubljani izazvali su protekle nedelje strku po slovenačkim institucijama. U medijima su se ređali državni sekretari koji su pokušavali da objasne kako je moguće da su susedima dopali šaka poverljivi dokumenti o strategiji slovenačke vlade prema državama Zapadnog Balkana, posle ulaska u Evropsku uniju, 1. maja 2004. godine. Komšije sad znaju da ministar inostrani Dimitrij Rupel blefira, kad ljutito komentariše hrvatsku spoljnu politiku na kopnu i moru.

Najnovija afera je bila fina prilika da uznemireno građanstvo proguta i najnoviju državnu investiciju, sve kako bi pokazala da administracija brine da joj tajne ne otiču uzduž i popreko. Tako je Ropov kabinet odobrio oko 60 miliona tolara (260.000 evra) za podizanje monumentalne, 2,2 metra visoke gvozdene ograde oko Ministarstva odbrane, sve kako bi ugodio standardima NATO-a. Kao da je gvozdena kapija sprečila da poverljivi dokumenti ne cure iz Ministarstva spoljnih poslova. Istovremeno, ponestaje novca za najosnovnije potrebe u školstvu, zdravstvu, socijalne programe…

ZAUPNO: Dokumenti koje je objavio „Globus“ delo su Centra za analize (Center MZZ za raziskave) i gotovo bez razlike nose oznaku „zaupno“ (poverljivo). Stižu na svega nekoliko adresa u državi i nema sumnje da utiču na oblikovanje državne politike, pošto pomenuti Centar za analize vodi dr Andrej Rahten, obrazovani diplomata, koji uživa ogromno poverenje ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela. Ministarstvo inostranih poslova (MIP) priznaje da su dokumenti autentični, uz bolnu nedoumicu na temu „kakvi li se još dokumenti nalaze u hrvatskim rukama“? Ono što je svakako umirujuće za države „južno od Kupe“ jeste da su upravo zaključci Centra za analize uticali na promenu kursa Rupelove ratoborne retorike posle prvih susreta sa hrvatskim kolegom Miomirom Žužulom.

Analitičari u slovenačkom MIP-u godinama proigravaju sve varijante odnosa sa službenim Zagrebom. Sada se razotkrilo da su domaćim političarima preporučili da Slovenija, uprkos verbalnoj paljbi, ne sme smetati Hrvatskoj na putu u evroatlantske integracije. Salto mortale slovenačke politike? Nije – stratezi su trezveno spustili slovenačke političare na zemlju kada su ih crno na belo upozorili na opasnost da Slovenija, ukoliko do balčaka zaoštri odnose sa Hrvatskom s pozicija moći, u tom bilateralnom konfliktu „neće imati podršku EU-a i NATO-a“, kako su do sada tvrdili vodeći slovenački političari.

Za poznavaoce slovenačko-hrvatskih odnosa takve preporuke jesu iznenađenje. Još do pre nekoliko meseci su u Ljubljani i Zagrebu pljuštale diplomatske note, opozivali su se i vraćali ambasadori, zasedalo se na zatvorenim sednicama raznih odbora i pretilo najrazličitijim ubojitim diplomatskim konferencijama. Kada je hrvatski Sabor proglasio „zaštitni ekološko-ribolovni pojas“, slovenački ministar inostranih poslova izjavljuje da se radi ni manje ni više nego o „pokušaju poništenja sporazuma o državnoj granici“. Izjave hrvatske strane da sporazum Drnovšek–Račan nema nikakve važnosti Dimitrij Rupel odbacivao je kao „neosnovane“ plus da „ne dokazuju dobronamernost“. Rupel je rado nabrajao i koliko sporazuma Hrvatska nije ratifikovala, zbog čega je hrvatsku spoljnu politiku pljusnuo kao „neverodostojnu“. Tada je slovenački ministar izrekao možda najtežu izjavu u istoriji slovenačko-hrvatskih odnosa od osamostaljenja obe države – zapretio je da bi Slovenija kao prva država „iz tog dela Evrope“, kada uđe u EU mogla „svoj položaj upotrebiti i za podršku evroatlantskoj orijentaciji nekadašnjih republika SFRJ, posebno Hrvatskoj“, ali da će zbog najnovijih problema sa Zagrebom u Ljubljani „sada razmotriti opravdanost takve politike“.

Vrhunac zategnutih odnosa desio se nedavno, izmenama slovenačkog Pomorskog zakonika, što sad i Sloveniji omogućava proglašenje isključive ekonomske zone u Jadranu. O tome da se granice tih „isključivih“ zona opasno preklapaju od Piranskog zaliva dalje, ne treba trošiti reči. Činilo se da je službena Ljubljana i zvanično odustala od ranijih izjava, u kojima je još od početka devedesetih, a pre svega u „Memorandumu o Piranskome zalivu“ pošteno priznala da je „geografsko prikraćena država“ bez dostupa otvorenom moru.

Sad se sve ono što je do juče izgledalo kao uvod u ozbiljan konflikt, pretvorilo u još jedno nadmetanje mišićima i diplomatsko varničenje uoči odlučujuće runde u slovenačko-hrvatskim pregovorima. Čak i slovenački spoljnopolitički komentatori ocenjuju da se posle dugog perioda ratobornih izjava s obeje strana „uzburkano more međudržavnih odnosa ponovo smiruje u okvirima diplomatije“. Iako Slovenija zvanično i dalje tvrdi da samo sporazum Račan–Drnovšek može biti temelj za buduće pregovore oko granice, Dimitrij Rupel je pomirljivo saslušao najnoviji predlog komšija, prema kome bi vlada Ive Sanadera Sloveniji ponudila slobodan pristup otvorenom moru po celoj širini svog mora, za šta bi garanti bili Evropska unija i NATO. Ministar Rupel je posle javne prezentacije ovog predloga krotko primetio da ideja „zvuči veoma moderno i zanimljivo“, iako Slovenija nije „naročito srećna da menja glavni deo tog dogovora“, dakle dogovora između Drnovšeka i Račana.

NOVA GRANICA: Sve su to znaci ozbiljnijih zaokreta u traženju kompromisa o granici. U diplomatskim krugovima u Ljubljani očito je prevagnula ocena da je došao trenutak za pregovore te da postoji šansa da najkasnije do leta Ljubljana i Zagreb postignu nov, možda konačan dogovor o granici. Jer, ukoliko se bude čekalo do jeseni, predizborna atmosfera u Sloveniji će se sasvim sigurno ponovo radikalizovati i onemogućiti bilo kakve ozbiljne pregovore. Čini se da Ljubljana inicijativu sada prepušta Zagrebu. „Ukoliko je novim predlogom moguće izgraditi nešto novo, onda u redu. A ako to nije moguće, onda je i arbitraža dovoljno dobro i primereno rešenje“, glasno razmišlja ministar Rupel.

Odnosi s Hrvatskom su oduvek bili ključni za slovenačke analitičare, a posle raspada sporazuma Drnovšek–Račan bacili su se na proučavanje različitih opcija i koraka koje spoljna politika Slovenije može priuštiti u odnosu na Hrvatsku. A kako kroz dva meseca Slovenija postaje punopravna članica Evropske unije, plus se „šengenska granica“ seli na severozapadnu granicu Hrvatske, ove analize su ključne i za određivanje spoljne politike Hrvatske prema Sloveniji.

Najzanimljivije je pogledati kako slovenački analitičari razmatraju odgovore na nedavne poteze Hrvatske. Poverljivi dokument počinje analizom „nastojanja Hrvatske da realizuje dva njena prioritetna spoljnopolitička cilja, članstvo u EU-u i u NATO-u“, a svrha je da otkrije „kakav značaj imaju hrvatska spoljnopolitička nastojanja za slovenačku spoljnu politiku“, te kakvi bi „pravci delovanja i mera“ bili najbolji za Sloveniju posle ulaska u NATO i EU. Slovenački analitičari tu otkrivaju da Hrvatska na području regionalne saradnje „beleži suštinski napredak“ koji je „izraz njene aktivne spoljne politike“. U poglavlju koje se bavi evropskom perspektivom Zapadnog Balkana i individualnim mogućnostima Hrvatske, slovenački stručnjaci beleže da se tokom poslednjih godina „desio značajan napredak“, iako su odnosi još „daleko od uređenih, pre haotični“. U oceni evroatlantskih ciljeva Hrvatske slovenački analitičari njenu šansu vide samo u okviru napretka čitave regije, iako je, kako zaključuju, „Hrvatsku moguće ocenjivati i individualno“ u odnosu na njen napredak u sprovođenju reformi, čak „bez obzira na napredak ostalih država u regiji“, jer „argumenti za to postoje“. Osim Hrvatske samo još Makedonija ima potpisan Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji sa EU-om, a prema „ECOFIN studiji o Zapadnom Balkanu tu Hrvatskoj ide najbolje“. Dalje, Hrvatska je jedina država u regiji u kojoj nema međunarodnih snaga, a njena prednost je „razvijenost bankarskog sektora“, visok stepen stranih ulaganja i „razvijenija privreda u odnosu na ostale države Zapadnog Balkana“. Takav polet u susednoj državi, prema mišljenju slovenačkih analitičara guše loši izvozni rezultati, spore strukturne reforme i otpor „dela javnosti“ reformama.

BEZ PODRŠKE NATO–a: U vezi s učlanjenjem Hrvatske u NATO, u Ljubljani dominira stav da je jedan od najvećih problema Hrvatske „prevelika vojska, pomanjkanje novca za modernizaciju, rezervni sastav bez sredstava za vežbanje i opremu, neefikasna avijacija i mornarica, loša budžetska struktura i nepostojanje vladine koordinacije za NATO“. Zato „nacrt, prema kojem bi hrvatska kopnena vojska do 2010. godine brojala 55.000 vojnika – nije prihvatljiv“. Hrvatska bi umesto toga morala da „formira visoko kvalitetne snage, koje bi bile u mogućnosti da se brzo raspoređuju“, zaključuju slovenački stručnjaci u poverljivim spisima namenjenim očima uskog kruga domaćih političara.

Nije ništa manje zanimljivo ni poglavlje u kojem se razmatraju mogućnosti vođenja različitih spoljnih politika Slovenije prema Hrvatskoj i ostalim državama iz bivše SFRJ. Tu je zanimljiva dilema kako će Slovenija iskoristiti svoj budući položaj – da li će nastupati s pozicija snage, ili kao država koja će Hrvatskoj i drugim državama na Balkanu ponuditi pomoć i iskustvo u procesu evroatlantskih povezivanja. Slovanački analitičari razmotrili su i odbacili varijantu da Slovenija ne podrži približavanje Hrvatske evroatlantskim integracijama, jer bi to bila veoma loša politika. „Između Slovenije i Hrvatske još ima otvorenih pitanja, koja treba urediti“ ali „nije preporučljivo da se Slovenija toga lati s pozicije moći, jer u tome najverovatnije neće uživati podršku EU-a i NATO-a, koje ne nameravaju da se mešaju u bilateralna pitanja između država, što nam dokazuju pojedine izjave“, zaključak je analize Centra za istraživanja slovenačkog Ministarstva inostranih poslova.

Analitičari su potom ocenjivali da li bi Sloveniji bilo mudrije da podrži integraciju Hrvatske u evroatlantske procese saradnje, i to na dva načina – prvo, isključivo „u paketu“ s drugim državama iz regiona, što bi definitivno usporilo tempo hrvatskog približavanja tim organizacijama. „Tu se nameće pitanje ‘domino efekta’, koji se može pojaviti posle molbe Hrvatske za punopravno članstvo u EU-u, koja je to učinila prva u regiji, i štetne posledice tog procesa…“, skeptični su slovenački analitičari. Druga varijanta je da Slovenija „podrži Hrvatsku individualno, u odnosu na njen postignuti napredak“, što znači da bi druge države Zapadnog Balkana bile selekcionirane u slovenačkoj podršci za priključenje evropskom vozu. Baš ta varijanta je slovenačkim stručnjacima za međunarodne odnose izgleda najviše pri srcu, pošto podrobno analiziraju posledice takve politike, politike koju će Slovenija po svoj prilici voditi u odnosu ne samo prema Hrvatskoj nego i prema ostalim zemljama Zapadnog Balkana.

U dokumentu pod naslovom „Polazišta za pripremu stavova Republike Slovenije prema državama Zapadnog Balkana“, analitičari smatraju da „EU od Republike Slovenije očekuje da će zbog svojih istorijskih veza, poznavanja običaja, jezika, društvenog i privrednog sistema u državama Zapadnog Balkana preuzeti svoj deo odgovornosti i aktivnu ulogu vodeće države EU-a u oblikovanju politike EU-a prema državama regije Zapadnog Balkana“, čime bi se osigurao mir i napredak.

Diktiranje „veće ili manje brzine“ uključivanja „balkanskih država“ u evropske integracije, o čemu će vrlo brzo odlučivati i Slovenija, dokazuju ono što se do sada moglo tek naslućivati – da su mnoge, ponekad veoma nepomirljive izjave slovenačkih zvaničnika tek verbalna egzibicija bez realne osnove, jer sve ozbiljne analize slovenačkih vrhunskih stručnjaka za područje diplomatije i međunarodnih odnosa političarima preporučuju potragu za konstruiktivnim rešenjima i prijateljske odnose sa državama na području nekadašnje SFRJ. Glavno otkriće tajnih dokumenata jeste činjenica da Slovenija u traženju miroljubivih rešenja i kompromisa sa Hrvatskom i drugim naslednicama SFRJ nema mnogo otvorenih opcija. Za slovenačke birače je to donekle bolno otkriće – iz hrvatskih medija su upravo saznali da u slovenačkom MIP-u dobro znaju da, u slučaju ozbiljnijeg pogoršanja odnosa sa Zagrebom, Slovenija ne bi imala „podršku EU-a i NATO-a“, što je u vreme odlučivanja na slovenačkom referendumu o ulasku u NATO i EU bio jedan od glavnih argumenata za ulazak, pre svega u NATO.