Skrivene i javne poruke

Retko se dogodi da zvanični državni dokumenti, makar iza njih stajali i najviši državni zvaničnici, postanu predmet pomne pažnje šire domaće javnosti, a kamoli strane. Obično su takvi dokumenti dosadno i suvoparno štivo, prepuno fraza, koje detaljno čitaju samo najprilježniji profesionalci – političari i javni službenici, dok ih većina samo preleti pogledom da bi se obavestili o zvaničnom stavu.

Međutim, čak dva takva dokumenta ovih dana pažljivo iščitavaju državnici širom sveta, novinski urednici i stručnjaci za međunarodne odnose i strateške studije. Reč je o „oceni“ britanske vlade o naoružanju za masovno uništenje u posedu iračkog predsednika Sadama Huseina, dokumentu za koji je predgovor napisao britanski premijer Toni Bler, i o Strategiji nacionalne (čitaj „državne“) bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država, s pečatom predsednika.

To ne znači da su štiva koja su gotovo istovremeno izašla iz kabineta predsednika SAD i premijera Velike Britanije posebno zanimljiva, naprotiv. Ali, u trenutku kada je „slučaj Irak“ od bliskoistočne krize preoteo veći deo diplomatskih napora i medijske pažnje, oni su pobudili neverovatno interesovanje. S obzirom na to da će bilo ko u njima teško pronaći mnogo toga novog, svi se upinju da čitaju između redova. Kako primećuje londonski „Ekonomist“, Blerov dokument imao je cilj da zastraši, a „Bušova doktrina“ da (raz)uveri, ali su protumačeni upravo obrnuto.

IZVEŠTAJ PRVI: Dugo najavljivana procena britanske vlade o hemijskom, biološkom i nuklearnom potencijalu koji je pod kontrolom Sadama Huseina objavljena je neposredno pred ključno zasedanje parlamenta na kome je britanski premijer očekivao da će dobiti podršku za vojnu intervenciju protiv iračkog režima. Takođe, objavljivanje izveštaja koincidiralo je s pristankom Sadama Huseina da prihvati rad tima eksperata UN-a za razoružanje i njegovim odlučnim opovrgavanjima da poseduje proskribovano oružje. U izveštaju koji se oslanja na obaveštajne podatke tvrdi se da Sadam Husein neposredno kontroliše sve programe oružja za masovno uništenje, u prvom redu hemijsko i biološko oružje, i da pokušava da razvije nuklearno oružje. Izveštaj koji inventariše arsenal iračkog predsednika tvrdi da Sadam Husein pokušava da iz Afrike nabavi uranijum i da razvija programe obogogaćivanja ovog radioaktivnog materijala s namerom da ga iskoristi u vojne svrhe. Procenjuje se da ga od tog cilja deli samo nekoliko godina. U izveštaju se ističe da Sadam Husein ima i pokretne laboratorije za biološko i hemijsko oružje i da ono može biti upotrebljeno u roku od samo 45 minuta pošto predsednik izda takvu naredbu, kao i da poseduje dvadesetak raketa Al Husein dometa 650 kilometara koje mogu da nose bojeve glave s hemijskim i biološkim punjenjem i da pogode baze NATO-a na Kipru, u Turskoj i Izraelu.

Takođe, prema istom dokumentu Sadam Husein namerava da biološko i hemijsko naoružanje upotrebi ne samo protiv neprijatelja u inostranstvu već i protiv sopstvenog naroda. Međutim, izveštajem za koji je verovao da mu je glavni adut u ubeđivanju javnosti da je rat protiv Iraka neminovan, Bler nije uspeo da zastraši predstavnike parlamenta, još manje da ih impresionira. Na Blerovo veliko iznenađenje, čak pedeset poslanika iz njegove Laburističke partije oštro se usprotivilo namerama premijera da Britaniju uvuče u rat, optužujući ga da za svako mišljenje mora da ide u Vašington.

Izveštaj, u stvari, i ne nudi mnogo toga novog. Da irački diktator proizvodi opako oružje nikoga nije preterano iznenadilo. Ovo „oružje siromašnih“, kako se zbog jeftine izrade biološka i hemijska ubojita sredstva još nazivaju, Sadamu Huseinu znače gotovo isto koliko i opstanak na vlasti i teško je poverovati da je u protekle četiri godine, od kada su u Iraku poslednji put boravili eksperti UNSCOM-a, naprasno odustao od njihove proizvodnje. Da je irački tiranin spreman da ga upotrebi protiv sopstvenog stanovništva takođe nije novost. U gradu Halabdža u Kurdistanu, na severu Iraka, Sadam Husein je 16. marta 1988. upotrebio hemijsko oružje i gotovo trenutačno usmrtio više od 5000 ljudi, mahom Kurda.

Ali, izveštaj ne može da dokaže da svetu preti neposredna ratna opasnost od Iraka, naročito ne u trenutku kada šef misije UNMOVIC-a (Komisija UN-a za posmatranje, verifikaciju i inspekciju) Hans Bliks u središtu UN-a za kontrolu naoružanja u Beču s iračkim predstavnicima ugovara tehničke detalje o radu misije na terenu. Iako većina britanskih poslanika, kao uostalom i britanske javnosti, ne bi imala ništa protiv da Sadam Husein bude uklonjen s vlasti, za Britaniju je i dalje neprihvatljivo da neposredni ratni cilj bude „promena režima“ u Iraku, kako se eufemistički naziva pokušaj svrgavanja iračkog predsednika. Drugim rečima, odlazak Sadama Huseina bio bi poželjan nusproizvod ratnih operacija iza kojih mora stajati autorizacija UN-a.

IZVEŠTAJ DRUGI: Međutim, iako pisana odmerenim tonom, „Bušova doktrina“ izazvala je više strepnjI od Blerovog inventara, koji je trebalo da zastraši čitav demokratski svet i zbije redove u UN-u za pokretanje ratne mašinerije, iako se reč „Irak“ u njoj pominje samo jednom. Da je ovakav dokument jedan američki predsednik objavio pre pet godina, teško da bi privukao bilo čiju pažnju. Štaviše, da ne znamo da je na vlasti konzervativac Buš, lako bismo mogli da ga pripišemo njegovom demokratskom prethodniku Klintonu: pisanje ovakve strategije spada u obavezan „domaći zadatak“ svakog predsednika SAD koji je dužan da javnosti stavi na uvid svoju viziju odnosa SAD s ostatkom sveta i procenu pretnji po bezbednost zemlje.

Dakle, ni Bušov pogled na svet, sažet na tridesetak strana, ne sadrži ništa novo. Izveštaj počinje ispravnom konstatacijom da „Sjedinjene Države imaju snagu i uticaj u svetu bez presedana i bez premca“. Zatim navodi vrednosti iza kojih SAD kao najmoćnija država na svetu stoje i za koje su spremne da ustanu u odbranu. To su sloboda, demokratija, jednakost, ljudska prava i slobodna trgovina. U njemu se ističe privrženost međunarodnim institucijama i organizacijama i saradnja sa saveznicima.

Međutim, u svetu koji se brzo menja od terorističkih napada 11. septembra prošle godine, gde nestaju stara, a nastaju nova savezništva, svi se upinju da protumače skrivene poruke „Bušove doktrine“ i tako nazru konture novog svetskog poretka. Ono što je, međutim, uznemirilo duhove jeste rečenica koja se u tekstu ponavlja s malim izmenama više puta: „I dok će se Sjedinjene Države neprekidno truditi da dobiju podršku međunarodne zajednice, nećemo oklevati da delujemo samostalno, ako je neophodno, da iskoristimo svoje pravo na samoodbranu tako što ćemo svojim delovanjem preduprediti teroriste, sprečiti ih da naude našoj zemlji i narodu.“ Iako ni ovaj stav nije nov, u „Bušovoj doktrini“ on je prvi put jasno i glasno izrečen i obrazložen. Ako i ima nečeg novog u izveštaju, onda je to što jedna konzervativna administracija prvi put prihvata epidemiju Side kao pretnju bezbednosti i miru u svetu. Mada je od demontiranja Antibalističkog sporazuma postalo jasno da SAD odustaju od hladnoratovske nukelarne strategije MAD (Mutually Assured Destruction), ponovo se ističe da Rusija nije pretnja Sjedinjenim Državama. Najozbiljnija pretnja, prema stavu Bušove administracije, jesu teroristi i terorističke mreže koje su u stanju da ekstremizam ukrste s tehnologijom zarad ostvarenja svojih paklenih ciljeva. Reč „neprijatelji“ u izveštaju se pominje ravno 18 puta. „Oružje za masovno uništenje“, od koga neprijatelji SAD ne prezaju, pominje se čak 19 puta, kako bi ova pretnja od terorista bila dovoljno naglašena. Zato doktrina, između ostalog, predlaže sledeću strategiju u suprotstavljanju takvim pretnjama: „I, u znak zdravog razuma i samoodbrane, Amerika će delovati protiv ovakvih pretnji u nastajanju i pre nego što se one u potpunosti uobliče. Ne možemo braniti Ameriku ni naše prijatelje nadajući se najboljem. Zbog toga moramo biti spremni da porazimo naše neprijatelje, najbolje i promišljeno koristeći obaveštajne podatke i procedure. Istorija će strogo suditi onima koji su uvideli da pretnja dolazi, ali nisu delovali. U novom svetu u koji smo zakoračili jedini put do mira i bezbednosti jeste put delovanja.“

Upravo su ove reči izazvale pometnju i zebnju jer su protumačene kao spremnost Amerike da deluje samostalno. Iako izveštaj ostavlja malo dileme u vezi s ovom najavom, pažljivijim čitanjem otkrivamo da SAD prednost ipak daju multilateralnoj diplomatiji. Drugim rečima, Buš je spreman da povede SAD u rat uprkos protivljenju saveznika, ali samo u ekstremnom slučaju, samo ako se ispostavi da su vojne akcije neophodne. Zbog toga je cilj doktrine bio da pruži dvostruko, čak trostruko obećanje i garancije. Garancije su, najpre, upućene američkom narodu, traumatizovanom od napada 11. septembra prošle godine: Amerika neće stajati po strani i skrštenih ruku primati slične udarce. Ove garancije i uveravanja naročito su Bušu važna uoči predstojećih izbora za Kongres. Drugi sloj uveravanja namenjen je svetskoj javnosti, naročito saveznicima. SAD neće delovati samostalno, bez ozbiljnih napora da prethodno za svoje vojne akcije dobiju međunarodnu podršku. I treći sloj uveravanja namenjen je kako saveznicima koji čine demokratski svet tako i onim zemljama koje Bušova administracija naziva „otpadničkim“. Amerika će se sama, ako treba, preventivno hvatati u koštac s otpadničkim režimima za koje proceni da su u stanju da naškode američkim nacionalnim interesima. A to su, da ponovimo, demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, mir i bezbednost, slobodna trgovina… Drugim rečima, kako bi to sažeo najratoborniji u Bušovim redovima, sekretar za odbranu Donald Ramsfeld, „Amerika je dovoljno snažna da se, ako bude primorana, sama obračuna s neprijateljima mira u svetu i, što se nje tiče, neka joj se evropski beskičmenjaci uklone s puta, ako već ne mogu da joj pomognu. Deo uveravanja upućen je upravo liderima kakav je Sadam Husein, a koji jedini i imaju razloga da strepe od „Bušove doktrine“. Njemu lično i njemu sličnima Buš poručuje da se ne igraju vatrom i da je Amerika spremna da deluje preventivno, ne čekajući da oni udare prvi. Suština poruke koju je njima poslao Buš, ali od koje su se narogušili saveznici u Evropi, naročito novi-stari nemački kancelar Šreder, koji je izvojevao tesnu pobedu na septembarskim izborima jašući upravo na demonstraciji neposlušnosti prema Americi, zaista podseća na scene iz kaubojskih filmova. A vodeći evropski mediji već duže vreme zbijaju šale na račun „kaubojštine“ američkog predsednika, obilato se koristeći činjenicom da Buš potiče iz Teksasa. Ali, i „Njujork tajms“ se u nedavnoj analizi „preventivne doktrine“ predsednika Buša pozvao na sliku iz filma sa Klintom Istvudom, koji je vazda igrao antiheroje nesklone konvencionalnim sredstvima u obračunu s neprijateljima. „Njujork tajms“ je uporedio strategiju preventivne intervencije sa scenom iz filma Neoprostivo u kojoj Klint Istvud ubija iz pištolja čoveka u baru. Džin Hekman ga na to pita: „Šta učini to, čoveče? Što ubi nenaoružanog čoveka?“ „Ko mu je kriv što nije bio naoružan“, uzvratio je Klint.

FAKTOR IZNENAĐENJA: Iako je u novijoj američkoj i svetskoj istoriji bilo mnogo slučajeva preventivnih ratova (klasičan primer je izrealsko-egipatski rat 1967), svet je tokom hladnog rata počivao na ravnoteži straha jer se tadašnja doktrina zasnivala na pretpostavci da dve sile jednake po snazi neće krenuti u međusobni rat. Bilo je to, takođe, vreme kada su zemlje mogle da čitaju jasne znake da se druga zemlja sprema da ih napadne (nagomilavanje trupa, okretanje raketa, vojni manevri), a da ne govorimo o ne tako davnim vremenima kada je postojala zvanična diplomatska institucija objave rata, koja se neprijatelju uručivala u pismenoj formi. Danas, kako se u Bušovoj Strategiji ispravno primećuje, nema više takvih znakova, neprijatelji računaju na faktor iznenađenja, što događaji od 11. septembra jasno pokazuju. Na drugoj strani, bez obzira na hemijsko i biološko naoružanje koje ima Sadam Husein, njegova moć u odnosu na Ameriku je nedovoljna, i ne može da SAD drži u sličnom strahu kakav je svojevremeno postojao od Sovjetskog saveza. Bez obzira na to, u novoj strategiji ima dovoljno uveravanja da SAD neće uspostaviti praksu unilateralnih intervencija niti će tolerisati da se neka druga, naročito nedemokratska zemlja, odvaži da se povede za istim primerom. Jedini, dakle, koji treba da strahuje od američke vojne sile u ovom trenutku jeste Sadam Husein.