Silvio Berluskoni, burleska, kamatne stope i osam izdajnika

Italijanski premijer Silvio Berluskoni šokirao je svetske lidere kada je tokom samita G-20 u Kanu zaspao. Jedan učesnik skupa je opisao njegovo ponašanje kao neverovatno, „unbelievable“.

To ipak nije mogao biti lak san.

Prošlog četvrtka 3. novembra nemački ministar finansija Šojble i francuski Fransoa Baron pokušavali su da ubede italijanskog ministra Đulija Tremontija da hitno uvede mere štednje.

Pridružio se i američki sekretar trezora Gajtner i zajedno su zahtevali da se Italija složi da njene reforme i njen nacionalni budžet nadgleda MMF, što je mera do sada primenjivana za zemlje u razvoju koje zavise od zajmova MMF-a. Tremonti je to uvređeno odbio.

Bez obzira na to, Francuzi i Nemci su ostali pri svojim zahtevima. Kako piše nemački nedeljnik „Špigl“, oni su skeptični kad je u pitanju kontrolna uloga Evropske komisije jer sumnjaju da bi njen predsednik Žoze Manuel Barozo možda bio sklon da zaobiđe pravila kad bude došlo na red nadgledanje italijanske fiskalne i ekonomske politike, s obzirom na to da je njegov Portugal takođe u istom loncu. Zbog toga su smatrali da će biti stroža supervizija nezavisne organizacije kao što je MMF.

Posle Grčke, Italija, dakle, dolazi pod nadzor Međunarodnog monetarnog fonda, zaključeno je na samitu G-20 u Kanu 5. i 6. novembra koji nije zapamćen po nekim velikim sporazumima.

Kristin Lagard, šefica MMF-a, kasnije je izjavila da će izveštavati kvartalno, javnim dokumentima: „Proveravaćemo implementaciju posvećenosti i privrženosti Italije obavezama iz dokumenta od 15 stranica koji je ona pre nekoliko nedelja uručila članicama evrozone. To je verifikacija, sertifikacija, a ako hoćete, i implementacija programa na koji se Italija obavezala. Što se mene tiče, biću rigorozna i kooperativna, ako treba i zahtevna i posvećena tome da potvrdim da se obaveze ispunjavaju.“

Za Berluskoniija, koji je na samitu G-20 predstavljao treću ekonomiju u evrozoni, zemlju osnivača Evropske unije, samo dve nedelje ranije takav tretman je bio nezamisliv. Kada mu je Van Rompoj poslao nacrt rezolucije oktobarskog samita lidera EU u kome se pominje „specifična posvećenost Italiji i Španiji“, Berluskoni mu je telefonirao i rekao da takvo izdvajanje Italije smatra skandalom. Ponavljao je da je Italija, s primarnim budžetskim suficitom (pre plaćanja kamata) i s niskim privatnim dugom, zdravija od mnogih članica evrozone, da italijanski visoki državni dug predstavlja produkt prošlosti, akumulisan u vreme prethodnih vlada demohrišćana i socijalista, a da je on uvek želeo da sprovede reforme. Van Rompoj mu je tiho odgovorio: „Silvio, vreme je da se vaši snovi ostvare.“

JORGOSOVA TAJNA VEČERA: Nemačka kancelarka Angela Merkel i američki predsednik Barak Obama, zajedno sa sekretarom američkog trezora Timotijem Gajtnerom i nemačkim ministrom finansija Volfgang Šojbleom, o leku za evrokrizu poverljivo su razgovarali mimo protokola u jednoj sobi hotela sa pet zvezdica „Interkontinental Karlton“ u Kanu.

Angela Merkel je Obamu izvestila o rezultatima sastanaka održanim dan ranije – na kojima su ona i francuski predsednik Nikola Sarkozi rekli grčkom premijeru Jorgosu Papandreuu šta tačno misle o njegovim planovima da održi nacionalni referendum o paketu za spasavanje evra.

Premijer Jorgos Papandreu nije bio najavio evropskim liderima da će raspisati referendum, pa su oni bili iznenađeni i šokirani, a i na berzama je nastalo uznemirenje. U sredu uveče, pre početka samita G-20 Francuski predsednik Nikola Sarkozi, nemačka kancelarka Angela Merkel, šefica MMF-a Kristin Lagard i dva visoka zvaničnika EU, Žoze Manuel Barozo i Herman van Rompoj, sreli su se na takozvanoj strateškoj sednici.

Papandreu je hitno pozvan na krizni razgovor s francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u predvečerje samita G-20 u Kanu da objasni svoju iznenađujuću odluku o raspisivanju referenduma.

Kako izveštava nemački nedeljnik „Špigl“, hrana je bila odlična, očito napravljena po gurmanskom kuvaru, ali razgovor je bio više na nivou krčme na ćošku – tokom radne večere u Palati festivala u Kanu Angela Merkel i Nikola Sarkozi nisu birali reči u razgovoru sa grčkim premijerom.

Taj neprijatni i po Papandreua ponižavajući razgovor odražavao je činjenicu da su jaki evropski igrači u toj grčkoj drami izgubili strpljenje i pred novinare su izašli najpre Merkelova i Sarkozi, a kasnije Papandreu, sam, kao što je i došao sam u kansku Festivalsku palatu.

Lideri Francuske i Nemačke pozvali su Papandreua da se drži obaveza koje je dao u Briselu, i odluči da li je Grčka u evrozoni. Barozo je pre toga Jorgosu Papandreuu rekao da referendum ugrožava vitalnu žilu kucavicu njegove zemlje, a Sarkozi, da neće dobiti ni evro pomoći.

Po povratku u Atinu Papandreu je plivao kroz višednevnu krizu koja je bacala u zasenak gotovo sve svetske događaje, pa i samit lidera najuticajnijih i najmoćnijih zemalja G-20 u Kanu. (vidi tekst dopisnika iz Grčke) Papandreua je napustilo nekoliko ministara uključujući i ministra finansija Venizelosa i nekoliko poslanika, ali je glasanje pokazalo da je on dobio više glasova (153) nego što ima parlamentarna većina PASOK-a (152). Pre i posle glasanja Papandreu je ponavljao da mu nije važno da li će biti reizabran za premijera, već da je u pitanju sudbina Grčke i da referendum ne mora biti održan ako opozicija podrži plan od 26. oktobra usaglašen u Briselu, kojim se Grčkoj otpisuje 50 odsto dugova uz nametanje oštrih mera štednje.

Posle vešto izvedenog rizičnog političkog manevra, Papandreu u pregovore o rekonstrukciji vlade ulazi kao premijer koji ima poverenje parlamenta, ne napušta evro i brani principe demokratije. Kad su kod predsednika Grčke Karoljosa Papuljasa započeli pregovori, Papandreu je na kraju podneo ostavku i sporazum o privremenoj vladi je bio na vidiku.

Kao kandidat za novog grčkog premijera pominjan je Lukas Papademos, koji je od 2002. do 2010. bio potpredsednik Evropske centralne banke, što bi značilo da je čovek od evropskog poverenja, a s druge strane on je nakon odlaska iz ECB-a bio savetnik premijera Papandreua, a ranije 1994. guverner Grčke narodne banke koji se smatra zaslužnim za uvođenje evra u Grčkoj.

Papandreu je u grčkim zapaljivim prilikama odigrao vešto, žrtvovao je premijersko mesto, prinudio je opoziciju da podrži plan koji će doneti mnoga lišavanja a, čini se, i privremeno umirio socijalnu napetost koja je buktala mesecima u Grčkoj.

Jasno je da će od strane poverilaca sa severa Evrope dužnici na jugu biti prinuđivani da smanje plate i socijalna vučenja. Uostalom i neki od spasilaca traže pojas za spasavanje – U Francuskoj se raspravlja o merama štednje. O tome da pritisak ide u pravcu smanjenja nadnica i socijalnih prava govore podaci Minhenskog Instituta za ekonomska istraživanja koje citira nedeljnik „Špigl“ – cene robe proizvede u Grčkoj od 1995. do 2008. porasle su za 67 procenata, što je rekordno povećanje u evrozone. U Španiji to povećanje iznosi 56 procenata, u Portugalu 47, u Italiji 41, a u Nemačkoj samo 9 procenata u istom periodu.

MALO, KASNO: Obama i Gajtner nisu bili impresionirani izveštajem koji mu je 5. novembra podnela Angela Merkel – gunđali su da se evro-kriza pogoršava i da odluke donete na samitu Evropske unije krajem oktobra nisu dovoljne. S realizacijom evropskog fonda za stabilnost je kako izgleda zapelo, pošto se Nemci opiru da svoje rezerve stave u taj fond. Kinezi su obećavali pomoć, ali su čekali, a kineski premijer je navodno u kuloarima u Kanu pred nekim svedocima primetio da situacija možda i nije tako ozbiljna, čim Nemci tako oklevaju. Kristin Lagard je u međuvremenu iznela procenu da bi dužnička kriza mogla da se proširi na istočnoevropske zemlje. U zapadnim medijima se pominju baltičke zemlje, zatim Ukrajina, Rumunija, a u nekim britanskim listovima i druge zemlje čije su stope rasta redukovane, među kojima i Srbija.

U odgovor na vašingtonske primedbe Merkel i Šojble su nabrajali dugu listu mera koje su Evropljani inicirali, ali je Obama i dalje upozoravao da je to kasno i malo: „Too little, too late…“

KO MENJA VLADE: Za evropske lidere Papandreu je bio čovek koji se upustio u nepotrebnu avanturu i pokušavao da izvrda „domaći zadatak“. Demokratiju su tretirali kao bauka. Neposredno po najavi grčkog referenduma, a pre početka samita G-20 u sredu 2. novembra uveče, francuski predsednik Nikola Sarkozi, nemačka kancelarka Angela Merkel, šefica MMF-a Kristin Lagard i dva visoka zvaničnika EU Žoze Manuel Barozo i Herman van Rompoj sreli su se na takozvanoj strateškoj sednici. Barozo je pre toga Jorgosu Papandreuu rekao da referendum ugrožava vitalnu žilu kucavicu njegove zemlje.

Urednik ekonomske rubrike BBC-ja Pol Meson je u Kanu pitao Sarkozija: „Evidentno je da vi i madam Merkel, odnosno dve najmoćnije vlade u Evropi, pokušavate da promenite vlade u Italiji i Grčkoj. Kako to? Kad jednom počne, gde će se zaustaviti?“

Odgovor je glasio da novinar nije u pravu, da nagađa s predubeđenjem, da ne razume temelje evropske konstrukcije, zato što je sa ostrva, da nije u pitanju pokušaj da se uklone vlade u Grčkoj i Italiji i da uopšte nije reč o demokratiji. Posle nekoliko sati, piše Pol Meson, objavljeno je da je Italija odbila novac od MMF-a, ali da je prihvatila da svetski policajac nadgleda italijanske finansije. Tokom nedelje procurilo je i to da je nemačka kancelarka Angela Merkel telefonirala italijanskom predsedniku da ispita mogućnost za promenu vlade, a da su zvaničnici EU bili u kontaktu s liderima grčke opozicije da bi im savetovali da ispitaju mogućnost kreiranja vlade nacionalnog jedinstva.

Posle Grčke, na red je došla Italija, suviše velika da bi mogla da padne, suviše velika da bi moglo da joj se pomogne nezavršenim evropskim mehanizmima. Italija mora u narednim nedeljama da plasira državne obveznice od 30 milijardi, a u naredne tri godine trebaće joj, kažu neke medijske analize, oko 600 milijardi evra, pošto vlada mora da zameni novac, koji je ranije pozajmila po nižim kamatnim stopama, novim zajmovima, koje uzima pod višim.

Italija trenutno troši pet odsto svog BDP-a na otplatu kamata na vladine obveznice – duguje 1,9 biliona (hiljada milijardi) evra, što je više nego Grčka, Španija, Portugal i Irska zajedno. Visina italijanskog suverenog duga dostiže 119 odsto BDP-a, grčkog 142 (posle otpisa treba da se spuste na 120 odsto), Nemci 83 odsto.

Nemački „Špigl“ podseća da studije državnih zajmova u prošlim vekovima Keneta Rogofa sa Harvarda i Karmen Reinhart sa Univerziteta Merilend („Panoramski pogled na osam vekova finansijskih kriza“) pokazuju da ako odnos duga i BDP-a bude veći od 90 procenata, saseca se rast i povećava se rizik nesolventnosti.

IZNOŠENJE NOVCA: Na pogoršanje uslova u dužničkim zemljama očito da utiču psihološki faktori i podzemne monetarističke igre.

Od početka krize, piše „Špigl“, grčki građani su povukli oko 50 milijardi evra sa svojih računa, što je petina svih depozita. U maju, kada su se pojavile glasine o mogućem povlačenju iz evrozone, Grci su povukli 1,5 milijardi sa svojih računa za samo 48 časova. Nisu više samo bogati ti koji povlače novac sa računa i odnose ga na sigurno.

Grci su, tvrdi „Špigl“, u švajcarskim bankama do sada deponovali 280 milijardi evra. Grčka je dužna 330 milijardi. Na aerodromu u Atini putnici su često hvatani sa po 100.000 evra u kešu, mada je suma koju je dozvoljeno nositi limitirana na 10.000 evra.

Odliv kapitala iz Grčke izaziva bum na evropskom tržištu nekretnina, posebno u Berlinu i Londonu, gde bogati Grci kupuju kuće.

Podaci nemačke Bundesbanke i italijanske centralne banke, Banka d’ Italija, pokazuju da je iz Italije povučeno 80 milijardi evra samo u avgustu i septembru, kada je porasla zabrinutost o nesolventnosti italijanske vlade.

Kamate na italijanske državne obveznice približavale su se u tim trenucima kritičnoj tački od sedam procenata, nivou na kome je intervenisano kada su bili u pitanju Portugal i Španija. U utorak, kada se u Rimu raspravljalo pred glasanje o budžetu i kada se špekulisalo da bi Berluskonijeva vlada mogla pasti, desetogodišnje obveznice italijanske vlade porasle su na 6,66 odsto, a petogodišnje na 6,7 odsto, što je desetogodišnji rekord. Svaki dodatni procentni poen košta italijansku vladu dodatnih 20 milijardi u srednjoročnom periodu.

Tokom svoje osamnaestogodišnje karijere italijanski premijer Silvio Berluskoni je preživeo nekoliko seksualnih skandala, nekoliko suđenja i 53 glasanja o poverenju, ali u utorak 8. novembra koalicioni partneri su manevrisali a berza mu je dolazila glave.

Na najave da će podneti ostavku, Berluskoni je ponavljao da su vesti o njegovoj ostavci bez osnova. Dan pred to glasanje o italijanskom budžetu, „il Cavaliere“, kako Berluskonija žovijalno nazivaju, ručao je s decom, ćaskao s prijateljima, sretao ministre i ponavljao da ne namerava da odstupi pre glasanja u parlamentu. Prema listu „Korijere dela sera“, izjavio je nešto kao Mirabo: „Ako treba da umrem, umreću u parlamentu!“

Ponavljao je da ne namerava da se preda jer bi to značilo da će izdati sebe i Italiju. U trenutku kada je njegova vlada bila napadnuta na berzi i u parlamentu, ponavljao je da će pogledati u oči onome ko ga izda. Vediamo chi tradisce.

Odbijao je svaku ideju o koalicionoj vladi i ponavljao mantru: „Posle mene, izbori…“

Pošto je opozicija odustala od glasanja, Berluskoni je na glasanju o budžetu dobio većinu od 308 glasova, ali ne i apsolutnu većinu od 316 glasova u donjem domu italijanskog parlamenta koji ima 630 poslanika. Budžet je prošao, a Berluskoni počeo da pada. Posle glasanja prvo je pogledao tablu sa glasovima da vidi ko ga je napustio. Nije krio gorčinu i razočaranje: „Izdali su me, ali ne znam kuda nameravaju da idu…“ Novinari su preko zuma zurili u njegove beleške na papiru na kome je krupnim slovima pisalo 308 glasova – 8 izdajnika, traditori, a ispod toga: „Predsednik Republike…“ i još nešto: „Poverenje? Ostavka? Tehnička vlada? Reizbor…“.

Najavljeno je da će Berluskonija iste večeri u palati Kvirinale, na najvišem od sedam rimskih bregova, primiti italijanski predsednik Đorđo Napolitano.

Dok su u kišnoj večeri u utorak 8. novembra demonstranti pred sedištem parlamenta, Berninijevom palatom Montećitorio, vikali: „Demissioni, demisioni“, „U penziju, u penziju“, i „Noi non siamo la Grecia“, „Mi nismo Grčka“, a ovaj tekst odlazio u štampu, očekivao se sledeći potez koji će povući „il Cavaliere“, koji više ne kontroliše većinu u italijanskom parlamentu na čije će odluke gledati veliki brat, MMF.

Pa rekao je: „Posle mene, zbori!“

foto: reuters