Savest i strast u kući Rokfelera

Za „Vreme“ iz Njujorka, SAD

Prva diskusija o filantropiji na zapadnom Balkanu povela se daleko od naših malih, novonastalih država. Na imanju po uticaju u svetu poznate porodice Rokfeler. Na oko 40 kilometra od centra Njujorka, na obalama reke Hadson, u Pokantiko konferencijskom centru. Tu su u organizaciji Fondacije braće Rokfeler od 28. februara do 2. marta boravili predstavnici kompanija iz našeg regiona nagrađenih za društvenu odgovornost, aktivisti u nevladinim organizacijama i nekoliko novinara. Cilj trodnevne debate bio je razmena iskustava o finansiranju humanitarnih aktivnosti u postkonfliktnom periodu i stvaranje strategije za novi koncept održivog filantropskog delovanja.

Tokom trajanja foruma imanje Rokfelerovih bilo je prekriveno snegom. Sem predivnog pejzaža – šuma, brda i reke, glamur koji se očekuje od poseda američkih milijardera nije bio vidljiv. Kameno zdanje Pokantiko još pre 70 godina pretvoreno je u Konferencijski centar – sa sobama za goste, galerijom za opuštanje i prostranom trpezarijom sa velikim okruglim stolovima. Prvog dana, sa stola koji su spontano zauzeli panelisti iz Srbije, zbog poštovanja „nacionalne kvote“ prebačena sam za sto za kojim je večerao Ričard Rokfeler, praunuk kontroverznog naftaša Džona Rokfelera.

Društvo su mu pravili Dag Karlston, direktor Albansko-američkog fonda za razvoj, i troje učesnika foruma sa Kosova. Nakon razmene prijateljskih informacija o vremenskim i dnevno-političkim prilikama, „pročačkane“ su i osnovne informacije o institucijama koje predstavljamo. Svesna rizika da lako mogu ispasti glupa u društvu, nisam mogla da se ne požalim što je taj Albansko-američki fond osnovan baš 1999, godine kada je NATO bombardovao Srbiju. U trenutku kada je atmosfera mogla da postane neprijatna, Karlston mi je objasnio da to nema veze sa politikom, kao i da su Amerikanci prilično zbunjeni i neinformisani o tome šta se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije. Ubedili su me da se Fond bavi isključivo razvojem preduzetništva i informatičke pismenosti. Zatim nam je Ričard Rokfeler domaćinski preneo neke detalje o istoriji imanja. Saznala sam da je noćiti u Kajkatu, par stotina metara udaljenoj porodičnoj kući Rokfelerovih – čast za izabrane goste.

KAJKAT: Četvorospratna kuća u kolonijalnom stilu, u kojoj je porodica živela do sedamdesetih godina prošlog veka, bila je namenjena za odmor i relaksaciju. Ipak, tu su se ugledni Rokfeleri, mahom biznismeni i političari, družili i sa državnicima koji su na ovu adresu svraćali prilikom poseta Sjedinjenim Državama. Kako sam bila smeštena u toj kući muzeju, mogu da potvrdim da je unutrašnjost potpuno autentična i odgovara onome što bismo očekivali od zdanja građenog pre više od sto godina. Lift ima zlatne metalne rešetke, a uski hodnici podsećaju na lavirinte. Prostrane sobe opremljene su stilskim nameštajem i bibliotekama, dok televizora nema nigde na vidiku (kasnije sam saznala da je jedan sakriven u „lažnoj biblioteci“). Kuća toliko odiše „duhom minulih vremena“ da se čak neki članovi osoblja plaše da u njoj prespavaju. Po dolasku, dobila sam pismeno obaveštenje u koje prostorije smem, a u koje ne smem sama da ulazim. Objašnjenje – Kajkat je istorijski muzej. Po završetku foruma, sa stručnim vodičem i grupom panelista koja je noćila u Pokantiku, obišla sam zabranjene zone. Rokfelerovi, poznati i kao mecene, izuzetno su cenili umetnost i ulagali u kulturu. Na zidovima sam videla više radova Pabla Pikasa, Tuluza Lotreka i Endija Vorhola. Bilo je tu, kažu, još puno dela, ali su poklonjena muzejima. Impozantna je i kolekcija kineskog porcelana i skulptura, kao i vozni park nekadašnjeg guvernera Njujorka Nelsona Rokfelera.

BRAĆA SA BALKANA: Radni deo foruma bio je vremenski precizno isplaniran i strogo poštovan. U tri dana, o filantropiji se diskutovalo ukupno 13 sati. Stiven Hejnc, predsednik Fondacije braće Rokfeler (RBF), istakao je u svom uvodnom obraćanju da je Pokantiko mesto na kome se od osnivanja fondacije, 1940. godine, sastaju nevladine organizacije iz celog sveta.

Donacije i programi RBF-a usmereni su na razvijanje demokratske prakse, stvaranje institucija mira i sigurnosti i održivi energetski razvoj. Pored zapadnog Balkana, RBF je trenutno angažovan na humanitarnim projektima u Kini i Africi. „Civilno društvo ne može da se razvija bez filantropije. Nezavisan civilni sektor je nemoguć bez nezavisnih izvora finansiranja. Naša misija je da zapadni Balkan postane siguran i bezbedan region. Od uspostavljanja pravnog poretka i održive ekonomije zavisi i mir širom sveta“, napomenuo je Hejnc. On je naglasio da RBF ne sprovodi uvek istu praksu, već su kao iskusni filantropi svesni kulturnih specifičnosti svake države. Skup je organizovan kako bi saslušali lokalne lidere i na najbolji način pomogli da se sprovede demokratska praksa.

Na osnovu iskustava koja su razmenili prisutni, može se zaključiti da smo na Balkanu svi u sličnoj i konfuznoj situaciji. Paradigmatičan primer za greške stranih donatora dao je Zoran Puljić, direktor Mozaik fondacije iz Sarajeva. On je podsetio na patnje ljudi tokom rata. Mnogi su napustili Bosnu i Hercegovinu, a pre par godina započeo je proces povratka raseljenih. Strane organizacije su sastavljale liste porodica kojima će omogućiti da obnove svoje porušene domove. Tada su često bile u situaciji da biraju između „brata A“ i „brata B“. „Brat A“ je bio vredan, radan i trudio se da uprkos svim nedaćama obezbedi sebi i svojoj porodici egzistenciju. Zato je njegova kuća bila u boljem stanju. „Brat B“ je pesimista. On gleda samo u prošlost, sedi na terasi, puši i čeka pomoć. Praksa je pokazala da su ljudi tipa „brat B“ češće dobijali pomoć stranih donatora. „To je paradoksalno. Tako se na Balkanu ne podstiču oni koji žele da rade. Naprotiv, ako ste vredni – proći ćete loše“, naglasio je Puljić.

Astrit Istrefi, projekt-koordinator organizacije Safeworld iz Prištine, ukazao je na potrebu za regionalnim povezivanjem lokalnih civilnih institucija i naglasio da nije dobro oslanjati se samo na međunarodne donatore. Stanje filantropije na Kosovu opisao je i Baškim Rahmani, direktor Foruma za građanske inicijative. „Do 1999. godine imali smo veoma razvijenu individualnu filantropiju. Kada su se prioriteti promenili, došli su strani donatori. Oni su uradili puno dobrih stvari, ali lokalna filantropska praksa se izgubila. Zato danas nemamo dobre filantropske projekte za obrazovanje i zdravstvo. Taj entuzijazam pojedinaca se izgubio“, istakao je Rahmani.

Božena Jelušić iz Instituta za otvoreno društvo iz Crne Gore smatra da je uvođenje filantropskog obrazovanja u osnovnim školama početna tačka od koje treba da se krene. Ona je iznela stav da su na Balkanu socijalizam i komunizam sinonimi za filantropiju.

MALA SOLIDARNOST: Rezultate istraživanja o filantropiji među građanima Crne Gore iznela je Anica Boljević, direktorka Fonda za aktivno građanstvo. Polovina populacije ne izdvaja u dobrotvorne svrhe jer smatra da nema novca, dok 26 odsto to ne čini jer nema poverenja u dobrotvorne fondove. Novac nikada ne bi doniralo 15 odsto građana, a šest odsto populacije bi to uradilo kada bi imalo pouzdane informacije o tome kroz koje institucije da to uradi.

Odgovor na pitanje gde je filantropija u Srbiji dala je Aleksandra Vesić Antić, sada nezavisna konsultantkinja, donedavno direktorka Balkanskog fonda za lokalne inicijative. Ona je istakla da je u poslednje tri godine napravljen znatan pomak u korporativnoj filantropiji. „Iako su dobrotvorna davanja kompanija umanjena ekonomskom krizom, ona nisu potpuno obustavljena. Najviše se donira za kulturu, humanitarna pitanja i sport. Istraživanja pokazuju da kompanije u proseku imaju bar jedan humanitarni projekat godišnje. Loša stvar je što su oni uglavnom ad hok“, kazala je Aleksandra Vesić Antić. „Individualna filantropija nije razvijena, iako se u Srbiji smatramo solidarnim. Istraživanja pokazuju da građani u proseku doniraju 1,5 dolara godišnje. Ljudi potcenjuju svoje filantropske sposobnosti.“ Ona je istakla da je loše što ne postoje strateški filantropski projekti, koji bi na duži rok pokušali da reše probleme siromaštva i gladi. „Iako filantropija ima bogatu tradiciju na Balkanu, u poslednjih deset godina svi počinjemo iz početka. Tokom ovog perioda nevladin sektor nije usmeravan tako da traži lokalne izvore finansiranja jer su nam dosta pomagali strani donatori. Pomoć stranih fondacija nam je i dalje potrebna, ali radi finansijske održivosti civilnog sektora vreme je da uradimo nešto sami za sebe.“

MORALNE DILEME: Sve države zapadnog Balkana danas su tranziciona društva u fazi početne akumulacije kapitala. Svi učesnici su se žalili da je preko noći postao i opstao novi socijalni stalež – krupni kapitalisti. Međutim, razrešenje dileme da li ih treba prihvatiti kao filantrope možda je najbolje potražiti u istorijskom zaleđu Fondacije braće Rokfeler. Osnivač imperije Rokfelerovih, Džon Rokfeler, bio je disciplinovan hrišćanin i vešt trgovac. U vreme američkog građanskog rata sagradio je naftnu rafineriju, a 1870. godine joj pripojio kompaniju Standard oil. Do 1880. Džon Rokfeler je kontrolisao 95 odsto naftne proizvodnje u SAD. Biografi pišu da je nemilosrdno eliminisao konkurenciju – bilo akvizicijama, bilo isplatom. Teksaski dnevni list je 1897. objavio: „Svako jutro prilikom buđenja Džon Rokfeler bogatiji je za 17.705 dolara. Nedeljom odlazi u crkvu, a za ta dva sata njegov imetak poraste za 4166 dolara. Svake večeri kada radi zabave uzme gitaru u ruke, bogatiji je za 50.000 dolara nego što je bio kada je odložio instrument prethodne večeri.“

Nevolje za Rokfelera počele su 1902. Tada je Ida Tarbel, novinarka i ćerka poraženog Rokfelerovog konkurenta, objavila seriju članaka pod nazivom „Istorija kompanije Standard oil“. Otkrića o radu kompanije Džona Rokfelera rezultirala su nezadovoljstvom javnosti i akcijama sudstva, pa je 1911. prekinut monopolski položaj Standard oila.

Porodično ime Rokfelerovih nije samo sinonim za finansijsku moć već i za dobročinstvo i mirotvorne akcije širom sveta. „Moj pradeda je bio pravi tajkun. Nije poslovao nelegalno, ali često je radio stvari koje nisu bile etičke. Zbog osećanja griže savesti, pritiska vlade i svog hrišćanskog vaspitanja, u jednom trenutku je bio na ivici nervnog sloma. Tada je uradio briljantnu stvar. Na predlog jednog ministra osnovao je humanitarni fond i odlučio da se tako oduži društvu“, objasnio je na forumu Ričard Rokfeler, član Upravnog odbora Fondacije braće Rokfeler. Naredne četiri generacije odrasle su, tvrdi Rokfeler, u istinskoj filantropskoj atmosferi. „Dobročinstvo je stanje uma i srca. Svaki filantrop mora da nauči da dela u skladu sa svojom ličnom strašću. Veoma je važno prepoznati kako se te lične težnje poklapaju sa javnim interesom i okupiti ljude koji su stručni u tim oblastima.“ Prvi lekar u porodici filantropiju je proučavao i sa antropološkog aspekta. „Filantropija na Zapadu je često povezana i sa odnosima moći. Ljudi koji su zaradili ogromne količine novca i stekli socijalni status, postavili su i temelje moderne filantropije.“ Na pitanje predstavnika nevladinih organizacija kako da isprovociraju biznismene da postanu filantropi, on je rekao: „Promovisanje dobrih primera i lidera u ovoj oblasti je dobra stvar. Uspešni ljudi su često i sujetni. Uticaj kolega i poznatih ličnosti koji su aktivni dobrotvori može dosta da doprinese širenju duha filantropije.“ Ričard Rokfeler je naglasio i da filantropi ne bi trebalo da budu samo bogati ljudi. „Nije bitna samo količina novca koja se poklanja, već i ulaganje energije, vremena i truda u rešavanje problema od javnog značaja. Filantropija za koju se na Balkanu borite treba da izađe iz svakog pojedinca.“

ZAKON I DRUGE STVARI: Sumirajući zaključke foruma, Stiven Hejnc je naglasio da je kamen temeljac za strateško sprovođenje filantropije u svakoj državi usvajanje zakona koji bi omogućili poreske olakšice donatorima. Filantropske aktivnosti moraju biti transparentne, a svi finansijski podaci stalno dostupni građanima. Predstavnici RBF-a su civilne fondacije sa Balkana posavetovali da bi zarad bržeg pristupanja Evropskoj uniji ispred nekih njenih fondova trebalo da istupaju sa „jednim glasom“. Kao dobre načine filantropskog regionalnog povezivanja predložili su zajedničke ekološke akcije, koje bi se uklopile u opštu politiku EU o zaštiti životne sredine. Na kraju, Stiven Hejnc je istakao da Fondacija braće Rokfeler želi da nastavi svoje aktivnosti na zapadnom Balkanu. „U XX veku se smatralo da država ima ulogu da zaštiti građane od negativnih uticaja tržišta i kapitala. Možda zvuči futuristički, ali uveren sam da u XXI veku tu ulogu treba da preuzme civilni sektor. Država i privatni sektor ne mogu da odgovore na sve potrebe ljudi. Zato nevladine organizacije moraju aktivnije i agresivnije da preuzimaju rizike i budu veza između države i kompanija.“

Uspeh foruma Fondacije braće Rokfeler jeste i to što tokom ručkova i večera više nisu morali da nas mešaju. Sami smo se dobrovoljno povezali i nacionalno izmešali.