foto: ap
Sateliti možda ne bacaju bombe (postoji hiljadu bržih i jednostavnijih načina da se protivnik bombarduje), ali su i dalje nezamenljivi, bez obzira da li su u pitanju vojne ili civilne aktivnosti. Ako bi sateliti preko noći nestali, izgubili bismo GPS signal i pojam o tačnom vremenu, navigacija bi se vratila starim, primitivnim sredstvima, prestale bi da se obavljaju bankarske transakcije, prognoza vremena ne bi bila moguća, nestali bi sistemi za rano upozorenje u slučaju prirodnih katastrofa, raspao bi se današnji telekomunikacioni sistem, internet bi bio na klimavim nogama...
Sve vodeće svetske kosmičke sile već decenijama na nebu imaju značajnu satelitsku infrastrukturu koja u realnom vremenu prati situaciju na zemlji, bavi se špijuniranjem ili direktno učestvuje u ratnim operacijama kontrolišući rakete, dronove ili artiljerijsku vatru. O tačnom broju ovih satelita može samo da se nagađa, ali ih sigurno ima više od stotinu.
U poslednje vreme, međutim, sve je veći broj privatnih, komercijalnih satelitskih mreža čiji se kapaciteti takođe mogu upotrebiti u vojno-obaveštajne svrhe. Veliki broj kompanija nudi satelitske snimke terena, pri čemu lokaciju i vreme snimanja možete sami da izaberete. Još je veći broj kompanija koje nude najraznovrsnije satelitske telekomunikacione usluge.
Nije tajna da Ukrajina, takoreći od samog početka ruske invazije, koristi ove resurse i da se sve više oslanja na satelitske fotografije i radarske snimke visoke rezolucije načinjene iz kosmosa. Sa druge strane, za Rusiju su ovi kapaciteti nedostupni, i zbog zapadnih sankcija i iz bezbednosnih razloga. Reklo bi se da “premoć” u kosmosu, koju Ukrajina neočekivano ima u odnosu na Rusiju, počinje u sve većoj meri da se preslikava i na stanje na terenu. Jasno je da Rusija tim stanjem nije zadovoljna. Kulminacija tog nezadovoljstva desila se na jednom od sastanaka u Ujedinjenim nacijama, kada je ruski diplomata Konstantin Voroncov bez mnogo uvijanja rekao da zapadni “kvazi-komercijalni sateliti”, koji takoreći javno pružaju podršku ukrajinskoj vojsci u svakodnevnim operacijama, predstavljaju legitimnu vojnu metu.
Da li je ovo prazna pretnja ili predstoji širenje sukoba u kosmos? Rusija već aktivno ometa satelitske komunikacije koje bi mogle da budu od koristi Ukrajincima, a zabeležen je i veliki broj pokušaja da se satelitske mreže hakuju i onesposobe. Međutim, uspeh ovakvih mera je ograničen. Ono čime Rusija preti je nešto sasvim novo: mogućnost da se komercijalni sateliti unište korišćenjem projektila ispaljenih sa zemlje. Rusija to svakako može, baš kao i Amerika, Kina ili Indija. Ali, koliko je to svrsishodno?
BESMISLENO I NEODGOVORNO
Ostavimo sad po strani političke implikacije širenja sukoba u kosmos. Amerika je već reagovala saopštenjem u kojem kritikuje ruski stav i najavljuje oštar odgovor ukoliko bude napadnuta američka civilna infrastruktura. Pretpostavimo da je Rusija dovoljno nesmotrena i odlučna da sukob proširi na kosmos, i tako čitavom sukobu da potpuno novu dimenziju. S kakvim izazovima bi se Rusija susrela?
Pre svega, u pitanju je izbor mete. Komercijalna satelitska mreža veoma je razuđena, najčešće sastavljena od nekoliko stotina, pa čak i hiljada malih i relativno jeftinih satelita, koji se nalaze na velikim rastojanjima. Koji od njih izabrati kao metu? Čak i da Rusija uništi čitavo tuce satelita, to će mrežu samo delimično onesposobiti pre nego što se ona rekonfiguriše i vrati u regularno stanje. Uzmite, na primer, “Starlink” Elona Maska: ova mreža telekomunikacionih satelita obezbeđuje internet servise u svakoj tački Zemljine kugle, pre svega u njenim ruralnim delovima gde je klasični internet pristup nemoguć ili ograničen. Trenutno se u orbiti oko Zemlje nalazi više od 2000 “Starlink” satelita, a planirano je da ih, samo u prvoj fazi, bude oko 12000, u krajnjoj instanci i svih 30000. Ako uništite stotinu ovakvih satelita, ne postiže apsolutno ništa osim što ćete na sebe navući sav bes Sjedinjenih Država.
Pritom, Rusija ne raspolaže beskonačnim arsenalom projektila kojima može rutinski da “skida” satelite sa neba zato što su ove rakete izuzetno komplikovane i skupe. Pitanje je i u kojoj meri Rusija može da ih zameni novim, s obzirom da teško dolazi do savremenih procesora, elektronike, žiroskopa i drugih kritičnih delova. Uz to, satelit predstavlja malu i veoma brzu metu, tako da uspeh nije zagarantovan čak i ako imate protivsatelitsku raketu koja je, teoretski, dorasla zadatku. Tipičan satelit kreće se brzinom od tri do osam kilometara u sekundi, u zavisnosti od toga da li se nalazi u visokoj, geostacionarnoj, ili niskoj Zemljinoj orbiti. Veličina mete ne prelazi par metara (čak i Međunarodna svemirska stanica, najveći objekat koji se trenutno nalazi iznad Zemlje, ne prelazi 100 metara u prečniku). Jedino što napadaču potencijalno ide na ruku jeste činjenica da se sateliti kreću po pravilnim, predvidljivim eliptičnim putanjama, u skladu sa jednostavnim zakonima nebeske mehanike koje je još Njutn postavio.
Rusiju trenutno ponajmanje brine međunarodno kosmičko pravo. Amerika, Rusija, Kina, Indija… sve ove zemlje uspešno su testirale antisatelitske rakete bar jednom, ne obazirući se mnogo na postojeće pravne norme. Glavni dokument koji reguliše korišćenje kosmosa zove se “Outer Space Treaty” (“Sporazum o kosmičkom prostoru”), ali on zabranjuje jedino postavljanje nuklearnog naoružanja u Zemljinu orbitu. Korišćenje konvencionalnog naoružanja u kosmosu, kao i korišćenje satelita u vojne svrhe, nije regulisano i spada u sivu zonu (vidi okvir “Kosmičko pravo”).
Ostaje, međutim, činjenica da razaranje satelita u orbiti oko Zemlje predstavlja krajnje neodgovoran čin. Kad god se letelica raspadne u orbiti, iza nje ostaje na hiljade krhotina različite veličine čiji je let nekontrolisan. Najveći deo ovog “otpada” ostaje u orbiti, a samo će zanemarljiv deo sagoreti u Zemljinoj atmosferi. Svaka od ovih krhotina ima dovoljno veliku brzinu i energiju da ošteti ili potpuno uništi drugi satelit, letelicu sa ljudskom posadom ili svemirsku stanicu. Zabeležen je slučaj kada je delić farbe otpao sa isluženog satelita i pogodio vetrobran spejs-šatla. Krhotina je tom prilikom u staklu napravila brazdu dubine 10 centimetara, što predstavlja skoro polovinu debljine vetrobrana. Onaj ko uništi satelit u orbiti može, na posredan način, da uništi i svoj sopstveni, “šrapnelima” nastalim u eksploziji. Veliki sukob u kosmosu mogao bi da dovede do toga da čitav prostor neposredno iznad Zemljine atmosfere postane prepun “kosmičkog šuta”, potpuno devastiran i neupotrebljiv za bilo šta. Teško je verovati da u ovom trenutku Putin ili bilo ko drugi može na sebe da preuzme takvu odgovornost.
MESTO BUDUĆIH SUKOBA
Na duge staze, da li je rat u kosmosu neizbežan? Nisu sve zemlje jednako ranjive, pa i ne gledaju jednako na njegove posledice. Najviše od rata u kosmosu zaziru Amerikanci jer je stepen njihove zavisnosti od satelitskih sistema mnogo veći nego što je to slučaj sa Kinom, Rusijom ili Indijom. Američka država i njene kompanije poseduju više od polovine trenutno aktivnih satelita, a delovi te flote predstavljaju strateški nacionalni resurs. Uzmite, na primer, američki sistem za infracrveno osmatranje i rano upozoravanje u slučaju protivničkog nuklearnog udara (SBIRS): u njemu se nalazi svega deset satelita. Dovoljno je likvidirati tri ili četiri, pa da Amerika ostane bez ključnog sistema za rano upozoravanje. Zato Amerika postepeno menja svoju filozofiju: umesto skupih, velikih satelita koji predstavljaju skoro idealnu vojnu metu, težište razvoja pomera se ka satelitima koji su manji, redundantni i koje je moguće lansirati u većem broju.
Ako, sa druge strane, pogledamo kojom brzinom se razvijaju potrebna tehnička sredstva i koliki značaj imaju resursi smešteni u kosmosu, reklo bi se da je samo pitanje vremena kada će se zapucati i iznad “Karmanove linije”, koja simbolično odvaja Zemlju od kosmičkog prostora. Kosmički rat, međutim, nije filmski “rat zvezda”, sudar dveju flota letelica koje sumanuto pucaju jedna na drugu. Kosmički rat je, zapravo, rat protiv satelita. Ti sateliti možda ne bacaju bombe (postoji hiljadu bržih i jednostavnijih načina da se protivnik bombarduje), ali su i dalje nezamenljivi, bez obzira da li su u pitanju vojne ili civilne aktivnosti. Ako bi sateliti preko noći nestali, izgubili bismo GPS signal i pojam o tačnom vremenu, navigacija bi se vratila starim, primitivnim sredstvima, prestale bi da se obavljaju bankarske transakcije, prognoza vremena ne bi bila moguća, nestali bi sistemi za rano upozorenje u slučaju prirodnih katastrofa, raspao bi se današnji telekomunikacioni sistem, internet bi bio na klimavim nogama…
U svakom ratu protivnici ciljaju tačku protivnika koja je najosetljivija, a sateliti su skoro idealna meta: teško ih je učiniti nevidljivim i za radare i za optičke sisteme a, osim toga, nijedan satelit nije sposoban da izdrži iole ozbiljniji mehanički udar. To što sateliti do sada nisu bili legitimna meta možemo da “zahvalimo” samo nedostacima današnje ratne tehnike. Kako stoje stvari, svi ti nedostaci biće otklonjeni u bliskoj budućnosti.
Ključni dokument koji reguliše upotrebu kosmosa i kosmičkih resursa zove se “Outer Space Treaty”. Nastao je 1967. godine, na inicijativu Amerike i Velike Britanije. Sporazum je do danas prihvatilo više od stotinu zemalja, uključujući sve kosmičke velesile. Po duhu veoma liči na “Sporazum o Antartiku” iz 1961. godine, koji Antartik definiše kao zajedničko dobro koje se može koristiti samo u naučne svrhe. Na sličan način, kosmički sporazum definiše kosmos kao resurs čitavog čovečanstva koji se može koristi samo u civilne svrhe, u duhu međunarodne tolerancije i saradnje. Niko nema pravo da prisvoji ili “ogradi” bilo koji deo kosmosa ili bilo kojeg nebeskog tela u njemu, uključujući Mesec i druge objekte u Sunčevom sistemu.
Ključna tačka sporazuma kaže da u kosmosu nije dozvoljena izgradnja vojnih baza, niti je dozvoljeno postavljanje ili testiranje nuklearnog naoružanja. U sporazum su kasnije dodate još četiri velike celine: pravilnik o aktivnostima na Mesecu (sve u cilju izbegavanja mogućih konflikata), klauzula o odgovornosti za štetu prouzrokovanu kosmičkim letelicama (nešto kao polisa o auto-odgovornosti), deklaracija o astronautima (koja astronaute definiše kao ambasadore čovečanstva) i registar kosmičkih brodova.
Iako je sporazum zaživeo i još uvek ima nepodeljenu podršku (bar na papiru), daleko od toga da on predstavlja celovito rešenje. Mnogi njegovi delovi su nejasni, neodređeni, čak i prevaziđeni. Sporazum, recimo, ne govori ništa o konvencionalnom naoružanju ili eksploataciji kosmičkih resursa. Danas znamo da asteroidi u Sunčevom sistemu sadrže zalihe metala koje su dovoljne da vekovima pokrivaju potrebe čitavog čovečanstva. Nekoliko kompanija već je izrazilo interes da krene sa iskopavanjem ovog rudnog bogatstva, ali nije jasno šta će se desiti ako se za jedan te isti resurs ili lokaciju (vodu na južnom Mesečevom polu, na primer) zainteresuje više kompanija iz različitih država. Takođe, sporazum zabranjuje smeštaj i upotrebu oružja za masovno uništenje u kosmosu, ali ne govori ništa o upotrebi konvencionalnog naoružanja. Nije jasno definisano ni šta tačno predstavlja upotrebu kosmosa u vojne svrhe.
Kako god bilo, dorada “Sporazuma o Kosmosu” svakako je neophodna. Kina i Rusija su 2014. godine predložile dopunu sporazuma koja predviđa zabranu konvencionalnog naoružavanja kosmosa. Amerika do današnjeg dana nije prihvatila ovaj predlog smatrajući ga neizbalansiranim, ali još uvek nije iznela svoj kontra-predlog. Zbrka je i terminološka: šta sve tačno obuhvata pojam kosmičkog oružja? Mehanička ruka montirana na kosmički brod može da se koristi u mirnodopske svrhe, ali isto tako može da onesposobi nečiji satelit. U nedostatku državne akcije, jedan komitet Ujedinjenih nacija na kraju je usvojio dvadesetak smernica koje regulišu “ponašanje u kosmosu”, ali je ovaj dokument ograničenog dometa, što zbog nedovoljne preciznosti, što zbog svog neobavezujućeg karaktera.
UNIŠTEN BEZ OBELODANJENIH REZULTATA SVEMIRSKE PUCNJAVE: Sovjetski “Almaz”
Čim su prvi sateliti počeli da “špartaju” nebom iznad nas, neko je počeo da smišlja kako da ih odatle “skine”. U prvo vreme, početkom šezdesetih godina, fokus nije bio na antisatelitskim raketama jer su tadašnje rakete zemlja-vazduh imale ograničenu brzinu i domet. Verovalo se da je mnogo jednostavnije uništiti rivalski satelit vatrom sa sopstvene kosmičke letelice. Amerikanci su u te svrhe modifikovali brod sa dvočlanom posadom “Džemini”, ali nije poznato da li je neki od njih zaista upotrebljen kao antisatelitsko oružje.
Iz tog doba datira i sovjetski projekat “Almaz” (“Dijamant”). Reč je o modifikovanoj orbitalnoj stanci “Saljut” (preteča stanice “Mir”), koja je zamišljena kao vozilo pomoću koga je moguće izvršiti inspekciju i uništenje satelita na orbiti. Bila je to jedina kosmička letelica koja je na sebi imala klasično naoružanje: modifikovani protivavionski top “kartek” kalibra 23 milimetra. Oružje je bilo krajnje nezgrapno: da bi se naciljala meta, bilo je potrebno promeniti orijentaciju čitave orbitalne stanice. Sovjeti nisu imali mnogo poverenja u sopstveno naoružanje, a nisu imali ni iskustva, jer niko pre njih nije ispalio metak u kosmosu. Testiranje oružja obavljeno je tek kada je letelica bila prazna, svega nekoliko sati pre nego što će biti uništena u gustim slojevima atmosfere: iz topa je ispaljeno nekoliko projektila u pravcu Zemlje, a rezultati eksperimenta nikad nisu bili obelodanjeni.
Amerikanci su 1962. godine izveli eksperiment pod nazivom “Starfish Prime”: lansirali su nuklearnu bombu i aktivirali je u kosmosu, na visini od oko 400 kilometara, negde iznad Havaja, kako bi utvrdili da li elektromagnetni impuls stvoren tokom detonacije može da uništi neki od satelita u blizini. Rezultati su bili neočekivani: bomba je deaktivirala brojne satelite, neke američke, neke sovjetske. Amerika je brzo uvidela da od ovakvog “slepog” oružja nema mnogo vajde, pa je u međunarodni “Sporazum o kosmičkom prostoru” ugradila klauzulu o zabrani korišćenja nuklearnog oružja u kosmosu. Za to vreme SSSR je lansirao dva “borbena satelita”, prvi 1963. i drugi 1968. godine. Sateliti su se uspešno sastali u orbiti, da bi zatim bili uništeni kontrolisanom eksplozijom.
Antisatelitski projektili postaju realnost tek početkom osamdesetih godina. Prvo uspešno uništavanje satelita u orbiti izveli su Amerikanci 1985. godine, kada je projektil lansiran sa aviona F-15 pogodio rashodovani satelit na visini od 550 kilometara iznad Zemlje. Eksplozija je stvorila opasan oblak od 250 delova satelita, koji su se jasno mogli pratiti na radaru. Američki Kongres je, u strahu od posledica ovakvih eksperimenata, privremeno zaustavio dalja istraživanja. Projekat dobija na zamahu u drugom mandatu Ronalda Regana, koji je smatrao da doktrina o “uzajamno garantovanom nuklearnom uništenju” predstavlja “samoubilački pakt”, čija je jedina svrha da Americi veže ruke. Regan je čvrsto verovao kako Amerika treba da razvija svoj antinuklearni arsenal sve dok ne bude sigurna da nijedan sovjetski nuklearni projektil neće moći da padne na američko tle. Smatrao je da je nalaženje sigurne odbrane najbolji način da se nuklearno oružje eliminiše iz arsenala protivničkih armija.
Nastala je inicijativa “Ratovi zvezda” (Ime je neformalno. Regan je u jednom svom govoru iz 1983. godine SSSR nazvao “zlom imperijom”. Fraza je prvi put upotrebljena upravo u navedenom filmskom serijalu). Tokom ove operacije Amerika je uložila ogroman novac u razvoj novog antisatelitskog i antinuklearnog arsenala. U drugoj polovini osamdesetih eksperimentisano je i sa “šinskim topovima”, novom vrstom oružja kod kojeg se probojno zrno ubrzava do hipersoničnih brzina dejstvom jakog elektro-magnetnog polja. Najviše novca otišlo je u razvoj defanzivnih lasera stacioniranih na zemlji. Program THEL, koji su zajednički realizovali Amerikanci i Izraelci, trajao je skoro deset godina i zabeležio je umeren uspeh (u fazi leta oboreno je 50 raketnih i artiljerijskih projektila).
Kad ima para, i mašta, naročito ona destruktivna, bolje funkcioniše. Međunarodne konvencije ne dozvoljavaju smeštaj nuklearnog oružja u kosmos, ali ne zabranjuju da u Zemljinu orbitu postavite ono konvencionalno. Pojavili su se nacrti novih, egzotičnih tipova naoružanja: akceleratorske “puške” koje ubrzavaju subatomske čestice do kolosalnih brzina, kosmičke mine namenjene uništavanju protivničkih satelita… Jedan od ranih projekata podrazumevao je da se u orbitu postave ogromna “koplja” od volframa (tvrd i otporan metal), svako sa svojim malim motorom. Motor ima zadatak da ogromnu metalnu šipku usmeri ka cilju na Zemlji. Volfram je dovoljno čvrst da preživi povratak kroz atmosferu i u cilj udari hipersoničnom brzinom uništavajući svaki, pa i najbolje oklopljeni cilj sirovom kinetičkom energijom. Umesto koplja od volframa može da posluži i obližnji asteroid (tzv. “Ivanov čekić”), ali takva mogućnost još uvek se nalazi u sferi naučne fantastike.
Nijedno od ovih “genijalnih” rešenja nije zaživelo: ili su bila suviše komplikovana, ili neefikasna, ili suviše skupa, a najčešće sve zajedno. Jedino su laserski sistemi još uvek aktuelni, s obzirom da imaju sve širu primenu u konvencionalnom ratovanju (jedan satelit “oslepljen” je korišćenjem lasera sa Zemlje 1997. godine). Reganov projekat američke nuklearne supremacije nadživeo je raspad SSSR-a, ali je uglavnom vegetirao sve dok ga nije likvidirao Barak Obama.
Antisatelitske rakete danas su praktično jedino sredstvo kojim je realno moguće locirati i onesposobiti satelit u orbiti. Kina je 2007. godine testirala jedno takvo oružje na svom rashodovanom satelitu. Eksplozija je, na zgražavanje Amerike, Britanije i Japana, proizvela više od 40.000 ultrabrzih krhotina većih od jednog centimetra, koje predstavljaju realnu opasnost za sve što se nađe na njihovom putu (jedna od ovih krhotina uništila je ruski satelit 2013. godine). Amerika je odgovorila 2008. godine tako što je projektilom SM-3 razorila svoj stari špijunski satelit. Sličnu stvar uradila je i Indija u martu 2019. godine (“misija Šakti”), i to toliko neobazrivo da je Međunarodna svemirska stanica morala da izvede preventivni manevar kako ne bi naletela na ostatke eksplozije (više od 60 krupnih komada kosmičkog hardvera).
Uz antisatelitske rakete razvijaju se i druga sredstva, pre svega ona koja mogu da “oslepe” ili privremeno onesposobe protivničke satelite korišćenjem jakog radio-šuma ili lasera. Kina je već objavila kako ima nameru da razvije sistem koji će uništiti svaki satelitski sistem ukoliko to zahteva nacionalna bezbednost, čak i ako se radi o “Starlinku”, koji većina stručnjaka zbog njegove “razuđenosti” danas smatra neuništivim. Amerika eksperimentiše s minijaturnim satelitima, ne većim od frižidera, koji su dovoljno “spretni” i okretni da mogu da poprave sopstveni ili onesposobe protivnički satelit. Rusija je u februaru 2020. godine “parkirala” dva svoja satelita svega par stotina kilometara daleko od aktivnog američkog vojnog satelita, očigledno sa namerom da izazove nelagodu kod svog večitog suparnika i vidi ono što se na protivničkoj letelici da videti. Amerikancima su bila potrebna dva uzastopna manevra kako bi se otresli neželjenih pratilaca. Svega dva meseca kasnije, Rusija je testirala novu antisatelitsku raketu. I to nije kraj…
U prvim danima invazije, Rusija je u velikoj meri razorila telekomunikacionu i internet infrastrukturu Ukrajine. Bio je to sračunat potez, usmeren na stvaranje osećaja nemoći, straha i panike. Veliki deo stanovništva našao se u informacionom mraku, a u naročito teškoj situaciji bila je komanda ukrajinske armije, koja je praktično izgubila vezu sa svojim isturenim jedinicama. Ukrajinska vlada nije dugo oklevala: obratila se za pomoć Elonu Masku (na slici), s molbom da im omogući korišćenje resursa satelitske mreže “Starlink” (na slici).
Mask je u kratkom roku odgovorio pozitivno i vrlo brzo su u Ukrajinu počeli da stižu kamioni natovareni specijalnim terminalima, koji služe za uspostavljanje veze sa satelitima “Starlink” sistema. Veliki broj Ukrajinaca, vladinih službi i komunalnih preduzeća prešao je na satelitski internet, a nije nikakva tajna da je to isto učinila i ukrajinska vojska. Ukrajinska država je ponovo “progledala”. Vlada Ukrajine se zvanično zahvalila Masku na velikodušnosti, s obzirom da je ceo aranžman izveden bez finansijske nadoknade.
Međutim, atmosfera saradnje i poverenja nije dugo potrajala. Početkom oktobra, Elon Mask je na Tviteru izneo svoj predlog za okončanje rata u Ukrajini koji podrazumeva ukrajinsku vojnu neutralnost, ostanak Krima u Rusiji (“…zato što je Krim u Rusiji još od 1783. godine, sve do greške koju je napravio Hruščov”) i ponavljanje referenduma na drugim anektiranim teritorijama pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Mask je svoj predlog stavio na glasanje i nije slavno prošao (više od 60 odsto učesnika u Tviter-anketi bilo je protiv), a naročito oštri bili su ukrajinski zvaničnici, koji su Masku poručili da slobodno može da se “nosi” sa svojim predlogom. Jedini koji su aplaudirali bili su Rusi: nije mala stvar kada najbogatiji čovek na planeti “prizna” da Krim pripada Rusiji.
Da li zbog silnog razočarenja, nerazumevanja ili nečeg trećeg (“Samo sam želeo da izbegnemo Treći svetski rat”), Mask je, nedugo potom, u novom tvitu napisao da njegov “Starlink” neće moći večno da pruža besplatne usluge ukrajinskoj vladi. Svuda u svetu satelitske usluge su enormno skupe i u tom pogledu “Starlink” nije nikakav izuzetak. U svom pismu Pentagonu, Elon Mask procenjuje kako će troškovi održavanja internet terminala koje je stavio na raspolaganje Ukrajini preći 400 miliona dolara za godinu dana i moli da mu se ti troškovi bar delimično refundiraju. I još jednom se Mask našao pod baražom kritika, ne samo iz Ukrajine već i čitavog sveta (naravno, sa izuzetkom Rusije). Optužen je da želi da ostavi Ukrajince na cedilu u prelomnom ratnom trenutku, na šta je on rekao da su mu iz Ukrajine već poručili da se nosi i da on samo ispunjava želje tamošnjih vlasti. Ipak, Mask je na kraju morao da ustukne: “Neka sve ide dođavola. ‘Starlink’ još uvek gubi novac, rivalske kompanije nastavljaju da se finansiraju parama poreskih obveznika, a mi ćemo i dalje nastaviti da pružamo usluge ukrajinskoj vladi potpuno besplatno”. Ironično ili ne, Mask je čitav “slučaj” zaključio rečenicom: “Svi mi činimo dobra dela, povremeno”.
Saudijac koji mrzi islam, pobio je automobilom ljude na božićnom vašaru. Tvrdio je da ga progone, verovao da Angela Merkel zaslužuje smrtnu kaznu... I sada će njegov zločin odigrati ulogu u kampanji pred izbore u Nemačkoj
Četvoro ljudi je poginulo nakon što se helikopter Hitne pomoći srušio na krov bolnice u Turskoj
Motiv osumnjičenog je za sada nejasan, prema dostupnim podacima sa njegovih profila čini se da nema veze sa ekstremizmom
Direktor policije Nikola Milina rekao je da će o motivu za napad moći da se govori tek nakon istrage. Hrvatski mediji prenose da je majka ispričala da je njen sin nekoliko puta bio na psihijatriji i da je, navodno, upozoravala lekare da ga zadrže na lečenju, ali da su ga oni ga pustili kući
Najmanje četiri osobe su smrtno stradale kada je Taleb A. automobilom uleteo u masu ljudi u centru Magdeburga. Motivi su za sada nepoznati
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
