Šarene i ledene revolucije

Prošle nedelje u glavnom gradu Litvanije Viljnusu održan je samit lidera zemalja regiona od Baltičkog do Crnog mora na kome je otvorena perspektiva evroatlantskih integracija novim zemljama bivšeg komunističkog bloka. Polovinom devedesetih godina u glavnom gradu Litvanije stvorena je takozvana Viljnuska grupa deset zemalja koje su većinom postale članovi NATO-a i EU-a.

Na taj način grad Viljnus ne samo da je postao simbol uspešne tranzicije i evrointegracije već i tačka gde je Moskva kao vekovni gospodar Evroazije počela sa najstrmijim političkim slabljenjem u svojoj istoriji. Takozvani Pribaltik – Litvanija, Letonija i Estonija bile su prve zemlje koji su napustile koncept SSSR. U najskorije vreme očekuje se još ulazak Rumunije i Bugarske u EU, a na prošlonedeljnom samitu još tri zemlje crnomorskog regiona, Ukrajina, Moldavija i Gruzija, izrazile su želju za budućom tešnjom saradnjom sa Briselom. Poseban ton samitu dao je američki potpredsednik Dik Čejni koji je u Viljnus došao na zahtev Džorža Buša i koji je otvoreno optužio Rusiju za „maltretiranje i ucenjivanje energentima susednih zemalja“. Analitičari tvrde da je to najoštrija kritika Rusije od strane Vašingtona u poslednjih nekoliko godina.

KRITIČKI I GLASNO: Svetska javnost samit u Viljnusu uglavnom će pamtiti po oštrom nastupu potpredsednika Čejnija koji je kritikovao Moskvu da je poskupljenjem cene gasa vršila politički pritisak na postsovjetske zemlje Ukrajinu i Moldaviju, i da je odgovorna za teritorijalnu destabilizaciju susednih zemalja. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nazvao je to „blaćenjem“ Moskve i naglasio da svi dobro znaju da je zahvaljujući ruskim mirotvorcima zaustavljeno krvoproliće u Gruziji (Abhazija, Adžarija i Južna Osetija) i Moldaviji (Transdjestrovska Republika). Po mišljenju analitičara, energičniji nastup Sjednjenih Američkih Država i zaoštravanje odnosa sa Rusijom neka je vrsta pripreme za samit G8 koji treba da se održi krajem jula ove godine u Sankt Peterburgu. Očekuje se da samit G8 ima za cilj da približi interese Rusije i evropskih zemalja u sferi ekonomskih odnosa, posebno u trgovini energentima, čime bi Rusija povratila ugled uticajnog geopolitičkog igrača Evroazije. Na samitu u Viljnusu prvi put od poslednjeg proširenja EU-a čule su se ideje da bi Brisel trebalo da osmisli novu, aktivniju politiku prema Jugoistočnoj Evropi i ponudi mladim demokratskim republikama na postosvjetskom prostranstvu perspektivu evroatlantskih integracija.

Po svemu sudeći, takozvana nova Viljnuska grupa brojaće samo tri člana – Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju, a njihove perspektive u odnosu na evroatlantske integracije su prilično različite. Ukrajina je prevelik „zalogaj“ za EU, ali je NATO i te kako zainteresovan za integraciju Kijeva, čak i uz presedan da zatvori oči pred postojanjem ruske vojne baze u Sevastopolju, što je u suprotnosti sa pravilima Sevrnoatlantske alijanse. Integraciju u NATO, prema procenama analitičara, Ukrajina može da očekuje već do 2010. godine. Moldaviji bi takav položaj Kijeva svakako olakšao sopstvenu evroatlantsku integraciju, a tu je i susedna Rumunija koja će do tada najverovatnije već biti punopravni član EU-a. Nešto veći problem biće integracija Gruzije, čija je teritorija rasparčana separatističkim republikama i gde se još uvek nalaze dve ruske vojne baze. Ipak, Gruzija je važna geopolitička tačka za Zapad, jer preko njene teritorije vodi naftovod za transport kaspijske nafte, takozvani Baku-Džejhan.

RUŽE, NARANDŽE I LEDENICE: Činjenica je da su odnosi Vašingtona i Moskve u poslednje tri godine, od pojave takozvane narandžaste revolucije u Ukrajini i revolucije ruža u Gruziji, verovatno najgori od pada Berlinskog zida. Moskva je u toku 2004–2005. godine kritikovala domino-proces širenja promena vlasti na psotsovjetskom prostoru, koji su politički i finansijski podsticale Sjedinjene Američke Države. Takvu politiku Vašingtona snažno je podržavala transatlantska organizacija OEBS, koja je – kako tvrde zvaničnici Rusije – selektivno, posredstvom kontrole izbornih procesa, podsticala promene vlasti u zemljama od interesa za Sjedinjene Američke Države i EU. Rusija je proces demokratizacije putem „šarenih revolucija“ nazvala zadiranjem u zonu njenih tradicionalnih političkih interesa i kao odgovor krajem prošle godine povisila cene gasa „revolucionarima“, uspostavljajući, uz „pretnju ledenicom“ preko svog gasnog giganta Gasproma, ponovnu dominaciju u regionu. Smrzli su se Ukrajinci, Moldavci i Gruzijci. Hiljade ljudi bilo je izloženo nestašici energenata, stotine je stradalo i umrlo. Učinjena je ogromna materijalna šteta. Mediji su ćutali, bojali su se ili nisu shvatili stanje pravog „hladnog rata“.

ISTOČNI BLOK: Odmah nakon raspada SSSR, 1991. godine 12 postkomunističkih zemalja, osim tri pribaltičke republike, na inicijativu Moskve stvorilo je Zajednicu nezavisnih država (ZND) s ciljem regionalne komunikacije koja je tada, zbog nasleđa komunizma, bila neophodna. Zajednica nezavisnih država je u poslednjih 15 godina prolazila kroz razne faze, uglavnom propraćene unutrašnjim podelama na „promoskovski“ orijentisane zemlje, kao što su Belorusija, Kazahstan, Turkmenija, Jermenija, Tadžikistan i Kirgizija, i na takozvani antiruski blok na čelu sa Gruzijom, Ukrajinom Uzbekistanom, Azerbejdžanom i Moldavijom; ovaj potonji kasnije je prerastao u posebnu regionalnu organizaciju, pandan ZND-u, pod akronimom od početnih slova republika – GUUAM. Zajednica nezavisnih država sada prolazi kroz još jednu krizu, jer u poslednjih mesec dana Ukrajina i Gruzija prete izlaskom iz te „parasovjetske asocijacije“.

Razlog su osim navodne nefunkcionalnosti ZND-a, trgovinska ograničenja koje je Moskva uvela Kijevu na uvoz mesa i mleka i Tbilisiju na uvoz poznatih gruzijskih vina i mineralne vode, s objašnjenjem da „ne odgovaraju sanitarno-epidemiološkim standardima“ Rusije. Moldaviji je Rusija iz istih razloga takođe uskratila uvoz vina. Navedeni proizvodi izvoze se u Rusiju u velikim količinama, a mediji novonastalu situaciju u ZND-u nazivaju „trgovinskim ratom“ Kremlja protiv Ukrajine, Moldavije i Gruzije, navodno zbog njihovih evroatlantskih aspiracija. Tbilisi je ove godine na relaciji sa Moskvom imao više nesporazuma. Za vreme „ledene krize“ početkom godine došlo je do „zagonetne“ eksplozije na trasi rusko-gruzijskog gasovoda. Gruziji je nekoliko dana bilo obustavljeno snabdevanje gasom, a cela nacija je trpela velike hladnoće. Energičan nastup američkog potpredsednika Čejnija na samitu u Viljnusu i podrška Ukrajini i Gruziji, svetska štampa komentariše kao „dodatni udarac SAD iznemoglom ZND-u“. Ipak, Rusija je u poslednjih godinu dana više pažnje posvetila drugim regionalnim organizacijama na prostoru bivšeg SSSR i šire u regionu. Najviše obećava Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS), koja se prošle godine znatno proširila na azijski deo Evroazije, a koju čine Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgizija, Uzbekistan i Tadžikistan, a status posmatrača imaju Mongolija, Iran, Indija i Pakistan. Tu je i takozvani Jedinstveni ekonomski prostor (EEP), u koji bi u najskorije vreme trebalo da se integrišu Rusija, Belorusija, Kazahstan i Ukrajina (navodno, delimično i pod posebnim uslovima). Četvrti stub evroazijskih integracija je Evroazijska ekonomska unija (EVROAZES), koja se prošle godine ujedinila sa Organizacijom centralnoazijske saradnje (OCAS).

ZAPADNI BLOK: Takozvani savez energetske alternative GUUAM stvoren je 1997. godine pod uticajem Zapada s ciljem da transfer nafte i gasa preusmeri i zaobiđe teritoriju Rusije. GUUAM je posle terorističkih napada 11. septembra (2001) postao odskočna daska američkoj vojsci u „ratu protiv terorizma“, kao i bliži saveznik NATO-a u mirovnim operacijama. Međutim, kako su Sjedinjene Američke Države počele sa širenjem „šarenih revolucija“ i rušenjem autoritarnih režima, iz GUUAM-a je istupio predsednik Uzbekistana Islam Karimov, a azerbejdžanski lider Iljham Alijev hapšenjem demonstranata stavio je do znanja Zapadu da na njegovim leđima neće biti primenjena politika takozvanih dvostrukih standarda. Ukrajina je nakon „narandžaste revolucije“ ušla u krizu političke polarizacije i unutrašnjih podela, sličnih onima kroz koje u poslednje tri godine prolazi Srbija.

Za vreme prošlonedeljnog samita u Viljnusu, američki potpredsednik Čejni razgovarao je sa predsednikom Ukrajine Viktorom Juščenkom povodom buduće dinamike razvoja GUUAM-a, čiji sastanak je planiran krajem ovog meseca u Kijevu.

„Baršunaste revolucije“ na postsovjetskom prostoru uticale su na stvaranje još jedne regionalne organizacije, Saveza demokratskog izbora (SDV), koja pokriva pojas od Pribaltika do Crnog mora, uglavnom zemalja čiji su predstavnici prošle nedelje boravili u Viljnusu, uključujući i dve bivše jugoslovenske republike, Sloveniju i Makedoniju.

Domaćin baltičko-crnomorskog samita predsednik Valdas Adamkus prisetio se kako je još samo pre 15 godina Litvanija bila deo autoritarne sovjetske imperije i naglasio da „proces globalizacije ne trpi politiku izolacionizma, te da će u budućnosti teške posledice snositi nedemokratska društva“. Te reči Adamkusa najviše su se odnosile na Belorusiju koju Zapad smatra „poslednjom evropskom diktaturom“. Američki potpredsednik Čejni susreo se i sa suprugom beloruskog lidera opozicije Aleksandra Milinkeviča, Inom Kulom. Milinkevič nije prisustvovao baltičko-crnomorskom samitu, jer je bio u 15-dnevnom pritvoru zbog neprijavljenog skupa i demonstracija povodom godišnjice černobiljske katastrofe.