Na filmu: Majkl Korleone, naravno sin Don Korleonea, drugi Kum, hladan kao led, neko ko može da potegne pištolj sakriven u toaletu i da prosvira metak kroz glavu korumpiranog policajca, neko ko može da kaže svojoj ženi Kejt da je nikada nije lagao lažući pritom, neko ko daje poljubac smrti svom brat Fredu – a inače, večiti neženja koji bi radije pristao da ujutru nađe odsečenu konjsku glavu u svom krevetu nego da novinaru išta poveri o svom neobičnom ljubavnom životu
Ništa od toga što je zamišljao pisac Lorens Grobel, autor Paćinove biografije iz 2008, nije imao momak koji mu je 1979. otvorio vrata stana u 68. ulici, blizu Medison avenije – u onoj vrsti kuća u nizu, sa smeđom fasadom, jako popularnih na američkoj Istočnoj obali. Njegov utisak je bio da je Al Paćino stidljiv i oprezan glumac, koji oseća opterećenje zbog toga što je filmska zvezda. Mogao bi da se zatvori u orahovu ljusku kao Hamlet i da se smatra kraljem beskonačnog prostora.
Kada je Frensis Ford Kopola počeo da snima film Kum, šefovi studija nisu hteli da “kupe” tada 31-godišnjeg Paćina. Mislili su da je taj mladi glumac previše pasivan i samodestruktivan. Naterali su Kopolu da testira desetine drugih za ulogu Majkla, uključujući Roberta De Nira, koji je takođe poreklom Italijan. Al Paćino će kasnije u jednoj prilici scenaristi Gariju Maršalu reći da je njegovo pravo ime Al de Niro: “Da, svi smo isti tip…”
Paćino kaže da je bio nesrećan ali se trudio da, kako glumci vole da kažu, donese lik Majkla Korleonea, uhvaćenog u procepu između svoje familije starog kova iz Korleonea i američkog sna posleratne generacije. “Еvo mene, ovog klinca, odjednom bačenog u okruženje koje je, u najmanju ruku, bilo pod pritiskom.”
Mora da je on u tu ulogu uneo nešto od svog dubinskog iskustva. Jedna rečenica iz njegovog Amarkoda, odnosno “memoara čoveka koji nema čega da se plaši i da krije”, a koji će se pojaviti u oktobru, glasi: “Nije lako živeti u tri sobe sa gomilom Sicilijanaca…”
JOŠ IMAM TEBE, SANI BOJ
Njegov deda, majčin otac rođen kao Vinćenco Đovani Đerardi se, kada je imao četiri godine, verovatno ilegalno doselio u Ameriku iz starog sicilijanskog grada koji se zvao Korleone. Kad se doselio u Ameriku, deda Sani Boja je dobio ime Džejms Džerardi. Taj detalj možda govori da je Al Paćino i na osnovu vlastitog dubinskog iskustva morao razumeti socijalnu i psihološku pozadinu tog kultnog filma.
O tome, kao i o duhu vremena i okolnostima koje su oblikovale ličnost glumca, govori izvod iz Paćinove autobiografske knjige Sonny Boy, koji je nedavno objavio magazin “Njujorker”. (Taj dobri glumac komplikovano priča, ali dobro piše – jedan od izvora i inspiracija za ovaj tekst: Sećanje na detinstvo u Južnom Bronksu, Remembering a childhood in the South Bronx, By Al Pacino, The New Yorker, August 26, 2024)
Kada se Alfredo Džejms Paćino rodio 1940. godine, njegov otac Salvatore Paćino je imao osamnaest godina, a majka Rouz Džerardi Paćino bila je samo nekoliko godina starija. Alfredo nije napunio ni dve godine kada su se rastali. Njegova lepa, ali emocionalno krhka mama zvala ga je Sonny Boy, po pesmi koju je 1920-ih kao jadikovku izvodio litvanski Jevrejin Ala Jonson, minstrel pevač nagaravljena lica s belim usnama:
“Popni se na moje koleno, Sani Boj… neka me svi napuste, još uvek imam tebe, Sani Boj…”
Rouz i njen Sani Boj su se preselili u trosobni stan njenih roditelja na poslednjem spratu šestospratnice na Brajant aveniji u Južnom Bronksu, gde su kirije bile najjeftinije.
Spavao je između bake i dede ili u dnevnoj sobi, a nikad nije znao ko bi mogao da “kampuje” pored njega – možda rođak koji je prolazio kroz grad, možda brat njegove majke koji se vratio iz rata na Pacifiku i stavljao zapušače u uši da bi ugušio eksplozije koje nije mogao da prestane da čuje. Ponekad bi tamo živelo i po šestoro-sedmoro ljudi odjednom.
SRESTI TATU U BIOSKOPU
Majka je radila u fabrici i druge sitne poslove tokom dana, a nakon što bi došla kući, vodila bi svog trogodišnjeg Sani Boja u bioskop, jedino mesto gde je mogla da se sakrije u mraku. Dečak bi posle u svojoj glavi oživljavao jedan po jedan lik iz filmova. Majci se sviđao Džejms Din, naravno…
Jednom, imao je tada oko četiri godine, dok je sa balkona Dover teatra sa majkom gledao neku vrstu melodrame, pažnja mu je odlutala, pogledao je dole ka partneru i video čoveka kako hoda okolo i traži nešto. Nosio je uniformu vojne policije. Njegov otac je služio u vojnoj policiji tokom Drugog svetskog rata.
Instinktivno je viknuo: “Tata!”
Majka ga je ućutkivala.
Ponovo je viknuo: “Tata!”
“Psst – tiho!” šaputala je preneražena Rouz jer nije želela da ih Salvatore pronađe.
Ali, jeste…
“Kada je film bio gotov, sećam se kako smo nas troje hodali mračnom ulicom, majka me je držala za jednu, a otac za drugu ruku. Desnim okom sam video futrolu na očevom struku – ogroman pištolj sa biserno belom drškom koja je virila iz nje. Godinama kasnije, kada sam igrao policajca u filmu Vrelina, lik koga sam igrao nosio je pištolj sa takvom drškom…
Onda je otišao u rat. Na kraju se vratio, ali ne kod nas.”
MISLIĆE DA SI ITALIJAN
Svog dedu po majci Sani Boj je doživljavao kao pravog oca. Kada ga je jednom, zbog nestašluka u školi, deda, usput dok se brijao, nazvao pacovom, te reči su ga, kaže, pogodile u solarni pleksus, tako da nikada posle toga nikoga u životu nije kritikovao.
U vrelo leto, kada bi se popeli na krov stambene zgrade da se rashlade, čuli bi sve vrste jezika i dijalekata, a deda bi mu na tom krovu, kao u nekom čamcu na pučini, pričao o tome kako je po dolasku u Ameriku izgubio majku, a njegov se otac, pomalo diktator, ponovo oženio i preselio sa decom i novom ženom u Harlem.
Deda se nije slagao sa maćehom, pa je sa devet godina napustio školu i pobegao da radi na kamionu za ugalj. Nije se vratio do svoje petnaeste godine. Lutao je gornjim Menhetnom i Bronksom radeći šegrtske poslove ili u poljima na koja se tada još nije bila proširila Velika jabuka.
Kada se njegova porodica preselila u Istočni Harlem gde su se naselili mnogi Sicilijanci, živeo je među gangsterima koji još nisu postali big shots, ljudi moćni i uticajni, ali su bili ozloglašeni. Iako je bio siromašan, Džejms Džerardi nikada nije želeo da ide u tom pravcu.
Bio je cenjeni gipsar, a u to vreme oni su bili veoma traženi. Nisu bili bogati, kao neke porodice kad se pođe ulicama dalje na sever, ali provlačili su se.
Baka Kejt je imala plavu kosu i plave oči, poput pozorišne glumice seks simbola 20-ih Mej Vest, što je bila retkost među Italijankama. “Bili smo jedini Italijani u komšiluku, a ona je bila poznata po svojoj kuhinji. Kada bih izlazio, ona bi me, s mokrom krpom koja je uvek bila u njenoj ruci, zaustavila na vratima i rekla: ‘Obriši umak sa lica! Ljudi će misliti da si Italijan!’”
Al Paćino piše da je na kraju rata još uvek postojala stigma protiv Italijana – mada su mnogi od njih pomagali američkim ratnim naporima, neki su označavani kao neprijateljski strani element i internirani su u logore.
Kada bi ga uveče drugovi sa ulice dozivali, nije se odazivao, ali ne zbog svog jakog karaktera, već zato što je majka govorila da sigurno nisu dobra ta deca koja tako kasno lunjaju ulicama.
“MISLIM DA JE TVOJA MAJKA…”
Sani Boj do svoje šeste godine nije bio svestan da je njegova emocionalno krhka majka posećivala psihijatra – povremeno, kada je deda imao novca da plati njene seanse. Jednog dana kada se spremao da izađe i igra se, primetio je da majka plače dok vezuje pertle na njegovim cipelama i oblači mu topli džemper, grli ga neobično jako i ljubi. Čudio se u čemu je stvar, ali nije znao kako da je pita, a bio je i nestrpljiv da siđe i da se nađe sa drugom decom, pa nije više razmišljao o tome.
“Bili smo napolju oko sat kada smo videli gužvu na ulici. Ljudi su trčali prema stanu moje bake i dede. Neko mi je rekao: ‘Mislim da je to tvoja majka.’ Nisam verovao, ali sam potrčao sa njima. Ispred zgrade je bilo vozilo hitne pomoći. Kroz ulazna vrata, na nosilima su iznosili moju majku. Pokušala je samoubistvo.”
Seća se da je sedeo za kuhinjskim stolom gde su odrasli raspravljali šta da rade. Nisu mu objasnili šta se desilo. Znao je da je ostavila poruku i da je poslata na oporavak u bolnicu Belvi.
“Mislim da tada nije htela da umre, ne još. Ona se živa vratila u naše domaćinstvo, a ja sam izašao na ulicu”, piše nekadašnji Sani Boj.
Jurcao je okolo u čoporu divljih, pubertetskih vukova sa tri najbolja prijatelja: Klifijem, Brusijem i Petejom, koji su ga zvali Soni, Pači i Pistaćio, jer je voleo sladoled od pistaća. Neki kažu da su ga zvali i Glumac.
“GALEB” U BRONKSU
Jednom su u školi igrali misterioznu komediju Home Sweet Homicide, Sani Boj je dobio ulogu klinca koji pomaže svojoj majci udovici da reši ubistvo u susednoj kući.
Pre nego što je izašao na scenu, neko mu je rekao da su mu oba roditelja u publici. Ni tada ni kasnije nije želeo da zna ko je u publici na premijeri, ali se na sceni osećao kao kod kuće.
“Svidelo mi se što ljudi obraćaju pažnju na mene. Odmah posle predstave, moja majka i moj otac, koji je sada bio računovođa i živeo u Istočnom Harlemu sa novom ženom i detetom, odveli su me kod Hauarda Džonsona i svi smo nazdravili mom uspehu. Obuzeo me je osećaj topline i pripadnosti. To je verovatno bio prvi put u životu da sam video svoje roditelje kako prijatno razgovaraju među sobom, a da se ne svađaju…”
Kada je Sani Boj išao u srednju školu scenskih umetnosti na Menhetnu, grupa glumaca, kao iz nekog prošlog veka postavila je komad Antona Čehova Galeb u starom teatru Elsmer u Bronksu. Na predstavu, u kitnjastom pozorištu sa više od hiljadu i pet stotina sedišta, došlo je oko petnaestak gledalaca, među kojima su bili Sani Boj i njegov prijatelj Brus.
Ne seća se koliko je zaista razumeo predstavu, sa svim njenim nervozama i neuzvraćenim romansama i tragičnim likom Konstantina, ali se seća da je video sebe u životima tih izmišljenih likova i da je od tada počeo da nosi Čehovljeva dela sa sobom.
Jednog popodneva, u kafiću u blizini škole, primetio je da narudžbine za pultom prima jedan od glumaca iz predstave Galeb koju je gledao u Bronksu.
“Bio sam malo zapanjen i rekao sam: ‘Video sam te pre neko veče! O, moj Bože, bio si tako sjajan!’ Nisam mogao da verujem da razgovaram sa njim. Činilo se da mu je drago što ima obožavatelja. Danju je nosio konobarsku odeću, a noću je nastupao u predstavi. Tako sam shvatio glumu kao profesiju. Radiš sve što ti je plaćeno da bi mogao da nastaviš sa glumom. A ako bi mogao da nađeš način da zaista budeš plaćen za glumu jednog dana, tim bolje.”
...A SAD NEŠTO SASVIM DRUGO: Al Paćino u filmu Serpiko
SMRT MAJKE I TENESIJA VILIJAMSA
Pre nego što je Sani Boj napunio šesnaest godina, majka je počela da se viđa sa nekim novim muškarcem i rekla mu je: “Znaš, možda ćemo da živimo u Teksasu ili na Floridi”. Nije sebe video u tom aranžmanu jer je želeo da se osamostali. A i majčin verenik je imao oko pedeset godina i verovatno ga nije želeo u svojoj blizini.
Tip čak nije imao pristojnosti da majci kaže lično da otkazuje veridbu, nego joj je poslao telegram. Kada je primila telegram, majka je sedeći za kuhinjskim stolom rekla da je veridba prekinuta. A njen Sani Boj joj rekao: “Znao sam da je to previše dobro da bi bilo istinito”. Smetalo mu je što je zbog toga bila povređena, ali mu je takođe smetalo što ona ne odlazi. Kasnije se kajao što je uvredio majku, kojoj je dijagnostikovana anksiozna neuroza.
Za skupi tretman nisu imali novca. Majka se preselila u 233. ulicu da živi sa roditeljima i podsticala ga je da napusti školu i nađe posao.
To je i učinio sa sedamnaest godina, iznajmio je stan za sebe i zaposlio se u časopisu Američkog jevrejskog komiteta. Ljudi koji su tamo radili —poput Suzan Zontag — bili su “intelektualni teškaši” i bili su veoma ljubazni prema njemu, ali on nije osećao da se uklapa. Izgubio je posao u “Komentaru” i bio je švorc.
Radio je kao kurir, prodavac, kontrolor u supermarketu, glancao cipele i polirao voće za prodaju. Sa svojim drugom, glumcem Čarlijem, koji je bio oženjen glumicom Peni Alen, a takođe je bio švorc, prenosio je nameštaj prilikom selidbi. “Kako se glumac priprema? Uz stepenice nosi frižider…”
Kada se kasno jedne noći vratio u svoj stan, na vratima je našao cedulju da njegov prijatelj Brus, koji je živeo sa roditeljima u susednoj zgradi, ima hitnu poruku za njega. Kad je otišao kod njega, Brus ga je odveo u kuhinju i rekao mu: “Tvoja mama je u velikoj nevolji. Ona je stvarno bolesna. Bolje idi, čoveče…”
Stigavši pred zgradu, pogledao je na gore i video upaljeno svetlo u dedinom stanu. Popeo se uz stepenice, ušao u stan i ugledao baku i dedu očiju vlažnih od suza.
Neki ljudi su mislili da je majka Sani Boja izvršila samoubistvo, kao što je to pokušala skoro petnaest godina ranije. Njen Sani Boj, međutim, s nevericom piše da ona nije ostavila nikakvu belešku, ništa. Samo je otišla…
“Zakasnio sam. Moja majka je umrla kao Tenesi Vilijams, gušeći se dok je uzimala svoje pilule.”
Kako je 14. avgusta 1983. pisao “Njujork tajms”, autor drama Tramvaj zvani želja i Mačka na vrućem limenom krovu, koji je patio od depresije i raznih bolesti, od kojih su neke bile uzrokovane njegovim sve većim oslanjanjem na alkohol i drogu, po nalazima medicinskog veštaka dr Eliota Grosa, nasmrt se ugušio (asphyxia) kada je progutao ili udahnuo poklopac od flaše spreja za nos ili rastvora za oči – koji je koristio da bi uzeo barbiturate.
Al Paćino je prolazio kroz težak period žalosti. “Lutao sam unaokolo kao zombi – počeo sam da propuštam stanice u metrou i da nalećem na stvari. Izgledalo je nemoguće prihvatiti da sam izgubio majku.”
Majka mu je jednom ispričala da ga je sanjala kako stoji sam na nekoj litici, kao u Orkanskim visovima, sa vetrom koji mu raznosi kosu, bledog i neuhranjenog lica. Taj san ju je tako rastužio.
Pesma Sani Boj koju mu je pevala u detinjstvu, inače, ima tužan kraj:
“I anđeli su rasli usamljeni Uzeli su te jer su bili usamljeni I ja sam usamljena, Sani Boj…”
“Kako od slušanja o tom snu pređete na to da kažete: ‘Ne brini, uspeću!’?”, piše Al Paćino.
Bio je sam, ophrvan osećanjima prema majci i opštom slabošću. “Sve u mom životu je nestajalo.” Jedne noći ušao je u govornicu u baru, pozvao svog dedu i počeo da plače. Deda je samo odgovorio: “Dođi da živiš sa nama.”
“Bio je topao čovek mekog srca iako je došao iz nemilosrdnog sveta. Bio sam zapanjen. Ali nisam otišao.”
Uskoro je umro i deda, njegov poslednji oslonac. Al se preselio iz Bronksa i našao stan sa niskim zakupom u Čelziju za osam dolara nedeljno.
“Nešto me je pokretalo. Morao sam da uspem, jer samo tako ću preživeti na ovom svetu.”
KAFE ĆINO, LIVING TEATAR, OF–OF BRODVEJ
Upisao je školu glume Herberta Berghofa. Pošto nije imao novca, čistio je hodnike i sobe u kojima su držali časove plesa, a oni su mu davali stipendiju.
Učitelj glume Čarli Loton, koji je bio desetak godina stariji od njega, preporučio mu je mesta na koja treba da ode, kao što je biblioteka u Četrdeset drugoj ulici gde je mogao da sedi pet sati i da čita male knjige velikih autora uz šoljicu kafe iz automata koja traje celo jutro.
Kasnije bi uzvikivao monologe Prospera, Falstafa, Šajloka iz Mletačkog trgovca ili Magbeta dok bi lutao sporednim ulicama Menhetna ili pored fabrika, na rubovima grada, na mestima gde nikog nije bilo.
Kada je izgovorio svoju prvu rečenicu na sceni u komadu Zdravo vi tamo (Hello Out There) Vilijama Sarojana iz 1963. godine, u kafeu Ćino (Caffe Cino) u ulici Kornelija, Paćinoje doživeo takav šok da je pomislio kako nikada više neće izaći na scenu.
“Publika se smejala mojoj prvoj rečenici”, pričao je Paćino Lorensu Grobelu u “Plejboju” 1979. “Bila je to zaista smešna rečenica i trebalo je da se smeju, ali nikada nisam bio pred tom publikom i nisam znao da je bilo smešno.”
Kada je Al Paćino u pomoćnoj prostoriji tog kafea zaplakao, režiser predstave, Paćinov mentor Čarli Loton, podsetio ga je da mora ponovo da izgovori tu rečenicu u drugom izvođenju te večeri – i svako naredno veče zaredom. “Bio je to veoma važan trenutak za mene”, pričao je Paćino za “Njujorker”. “Vratio sam se tamo i završio predstavu.”
Igrali bi i po šesnaest predstava nedeljno. Na kraju predstave pružali bi šešir malobrojnoj publici u nadi da će se u šeširu nakupiti nekoliko dolara za obrok.
Kafe Ćino, koji je 1958. otvorio Italijan Džo Ćino iz Bafala, bio jeeksperimentalna pozornica koja je negovala bit poeziju, muziku i “hepeninge”.
Da bi platili kiriju u Južnom Bronksu, i Al i jedan mladi glumac, polu Španac po imenu Martin Šin, a u stvarnom životu Estevez, jedno od desetoro dece u radničkoj porodici koja se borila da preživi u Ohaju, zajedno su čistili toalete i radili sve što treba i u Living teatru u Grinč vilidžu.
Living teatar su u svojoj dnevnoj sobi 1947. osnovali Džudit Malina i Džulijan Bek i pretvorili ga u jednu od najotvorenijih političkih i repertoarskih scena.
Al Paćino se seća da su u Living teatru “radili one vrste predstava zbog kojih biste posle otišli kući, zaključali se u svoju sobu i plakali dva dana, zureći u plafon”.
Tendencije su se osećale i u Beogradu, u kome je Living teatar bio važan sudeonik Bitefa 1967. U Beogradu je, na Bitefu, s predstavom Trojanke i još petnaest puta gostovala Elen Stjuart, La mama koja je 1961. pokrenula Caffe La Mama (kasnije preimenovan u La MaMa eksperimentalni teatarski klub).
Među drugim ranim uticajnim grupama 1960-ih bili su Otvoreno pozorište Džozefa Čajkina, ili Njujorški Šekspir festival Džozefa Papa, gde je mjuzikl Kosa (Hair) premijerno prikazan 1967. Književnik i kritičar Boba Selenić, koji je gledao tu predstavu, pričao je za jednim okruglim stokom u okviru Bitefa kako je golotinja u beogradskoj Kosi bila “botičelijevski nevina” u odnosu na brutalnu njujoršku verziju.
Ta pozorišta su bila deo avangardnog pozorišnog pokreta poznatog kao off–off–Broadway. Naziv predstavlja estetski i geografski opis: termin of-Brodvej označava pozorišta van Brodveja, van glavne scene, a većina ovih pozorišta je bila udaljena i od Brodveja i od of-Brodveja. Mnoge od tih avangardnih grupa su istraživale rituale, seksualnost, primitivizam i političke sukobe u produkcijama u kojima su pokušavale da uklone barijere između glumca i publike.
“Bio je to naš Pariz ranih devetnaestih, naš Berlin dvadesetih…”, piše o svom glumačkom zavičaju Al Paćino.
U SLEDEĆEM BROJU
Mladi glumac u Strazbegrovom Glumačkom studiju, Panika u parku droga, Lice sa ožiljkom, miris žene na mesečini, pod reflektorima, cena slave, novac i ulizice, a Bog zna ko si…
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Moskva je potvrdila da je Ukrajina već iskoristila rakete zapadne proizvodnje za gađanje ciljeva u na ruskoj teritoriji. Dugo se čekalo na ovaj potez, koji je promenio ratnu igru
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Na filmu: Majkl Korleone, naravno, sin Don Korleonea, drugi Kum, hladan kao led; neko ko može da potegne pištolj sakriven u toaletu i da prosvira metak kroz glavu korumpiranog policajca; neko ko može da kaže svojoj ženi Kejt da je nikada nije lagao lažući pritom; neko ko daje poljubac smrti svom bratu Fredu... A inače, večiti neženja koji bi radije pristao da ujutru nađe odsečenu konjsku glavu u svom krevetu nego da novinaru išta poveri o svom neobičnom ljubavnom životu
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!