San o slobodi Mikisa Teodorakisa

foto: arhiva "vremena"

Pre pola veka, 24. jula 1974. na atinskom aerodromu ljudi su na rukama nosili kompozitora Mikisa Teodorakisa, koji se iz egzila vratio u Grčku nakon pada pukovničkog režima, pod kojim je bio hapšen i zatočen u logoru Oropos.

Iste godine, nešto kasnije, na stadionu Karaiskaki u Pireju, Teodorakis je u suzama dirigovao dok je levičarska pevačica Marija Faranturi s neponovljivom dramskom energijom pevala: “Bilo je to 17. novembra… Prokleti čas, prokleti trenutak, kada su fašisti ubili našeg dečaka koji se smeje…”

Trideset hiljada ljudi je u erupciji emocija razumelo da se ta pesma odnosila na ubistvo 24-oro mladih ljudi koje je 17. novembra 1973. počinila grčka vojska. Ona je tada, po naređenju hunte, upala na atinsku Politehniku i pucala na studente koji su masovno demonstrirali protiv diktature, protiv NATO-a i Sjedinjenih Država zbog njihove podrške hunti.

Pesmu Dečak koji se smeje Mikis Teodorakis je komponovao dok je bio na jednoj od svojih robija.

Inspiraciju je našao u stihovima irskog pesnika Brendana Behana napisanim u čast Majkla Kolinsa, heroja irskog rata za nezavisnost, kojeg su u 31. godini greškom ubili bivši drugovi. Marija Faranturi je tada izmenila irsku verziju pesme u kojoj su dečaka koji se smeje ubili “naši”, nazvavši te “naše” – “fašistima”.

“Kao i Betoven, mogu da podelim svoj stvaralački rad na periode. Ali moji periodi odgovaraju mojim zatvorima…”, tako je Teodorakis u intervjuu za “Njujorker” (15. avgust 1970) opisao svoj život ispunjen muzikom i politikom, politikom i muzikom.

IZBEGLICE IZ SMIRNE

U ranom detinjstvu je pratio selidbe svoje porodice, izbeglica iz Smirne (sadašnjeg Izmira), nošene talasima političke represije tokom vojnih pučeva, smena monarhije, kraha Druge republike i zavođenja diktature u Grčkoj.

Otac Mikisa (Mihaila, Μιχαήλ) Teodorakisa Jorgos, poreklom iz sela Kato Galatasa na Kritu, bio je advokat i državni službenik. Kao pristalicu liberalnog političara Elefterosa Venizelosa, premeštali su ga svaki put kada bi se promenio režim u Grčkoj. Učestvovao je u balkanskim ratovima 1912–13. u kojima je Elefteros Venizelos imao značajnu ulogu. Tada je Grčka povećala svoju teritoriju za 68 procenata i populaciju sa 2,7 na 4,8 miliona, što je povećalo apetit za oslobađanjem onih Grka koji su još uvek živeli pod otomanskom vlašću u Maloj Aziji.

Nacionalni raskol u Grčkoj se rasplamsao nakon što je pristalica grčke neutralnosti u Prvom svetskom ratu kralj Konstantin I, oženjen sestrom nemačkog kajzera Viljema II, sa premijerske funkcije smenio Venizelosa, koji se zalagao da Grčka stane na stranu Antante. Njegove pristalice u Solunu su, posle iskrcavanja snaga Antante, formirale nacionalni pokret i praktično vladale severnom Grčkom i ostrvima.

Kad je 1917. Venizelos prevladao i sklopio savez s Antantom, kralj Konstantin se privremeno sklonio u Švajcarsku.

U skladu sa članom 7 Mudroskog primirja, grčke trupe su 15. maja 1919. zauzele Smirnu (današnji Izmir). Tamo se pored lokalnog grčkog i jermenskog stanovništva, slio veliki broj grčkih izbeglica iz Jonije koju su okupirali Turci.

Teodorakisov otac je 1919. bio državni službenik u Smirni, gde je upoznao Teodorakisovu majku Aspasiju Pulakis.

Kao saveznik Antante, Venizelos je bio potpisnik mirovnog ugovora iz Sevra (1920) kojim je Istanbul bio stavljen pod upravu Lige naroda, Bosfor i Dardaneli demilitarizovani, a Grčkoj obećana Istočna Trakija i Smirna (današnji Izmir). Nakon što je Venizelos izgubio izbore 1920, turski nacionalisti predvođeni Mustafom Kemalom Ataturkom nisu priznali sporazume iz Sevra, pa su krajem avgusta 1922. turske snage porazile grčku vojsku, spalile Smirnu i sahranile san o grčkom iredentizmu. Stradalo je mnogo ljudi.

Tako se porodica Teodorakis 1922. našla među 1.300.000 izbeglica koje su posle natezanja sa strancima evakuisane brodovima. Zaustavila se na ostrvu Hiosu; tamo je 29. jula 1925. rođen Mihail Mikis Teodorakis.

Revolucionarni komitet oficira je septembra 1922. primorao grčkog kralja Konstantina I da abdicira. Specijalni vojni sud proglasio je krivim za veleizdaju i katastrofu u Maloj Aziji osam rojalističkih političara i vojnih komandanata. A pogubljenje njih šestoro 28. novembra 1922. uvelo je presedan krvne osvete između venizelista i antivenizelista.

KRATKI ŽIVOT DRUGE REPUBLIKE

Zbog sumnje da je oktobra 1923. učestvovao u vojnom udaru, oteran je s prestola i Konstantinov naslednik Đorđe II. Monarhiju je zamenila Druga grčka republika, čiji su kratki život obeležila četiri vojna državna udara (1925, 1926, 1933, 1935).

Rojalistička Narodna partija je tek 1932. zvanično priznala ustav Republike i pobedila je na izborima marta 1933, a već u junu 1933. rojalisti su pokušali da ubiju Venizelosa. Nakon toga, on je pokušao da zavede vojnu upravu, ali pošto je taj pokušaj propao, pobegao je u Francusku. U Grčkoj su usledila suđenja i egzekucije Venizelosovih pristalica.

U takvim, promenljivim okolnostima, porodica Teodorakis se sa Hiosa seli na Mitilenu (1925–28), pa na Siros, zatim u Atinu (1929), onda u Janjinu (1930–32), a potom sledi Argostoli na jonskom ostrvu Kefalonija (1933–36).

METAKSASOVA DIKTATURA

Posle puča u martu 1935, državna represija proširena je na sve antirojaliste, koje su monarhisti nazivali “venizelo-komunistima”. Grčki komunisti su od ranije bili na indeksu.

Druga grčka republika je okončana u novembru 1935. kada je monarhija obnovljena plebiscitom koji su orkestrirali ekstremistički monarhistički oficiri.

Edvard Malefakis, istoričar sa Univerziteta Kolumbija, piše kako su Druga republika u Grčkoj i Druga republika u Španiji – zarobljene u polarizaciji između fašizma i komunizma i finansijski ugušene u Velikoj depresiji – imale “nesrećni tajming” jer je “malo perioda u istoriji Evrope bilo ideološki konfliktno ili ekonomski nestabilno kao 1930-te”.

Na izborima u januaru 1936. monarhisti su osvojili 143 mesta, a liberali 142, dok je petnaest komunističkih poslanika držalo balans. Vojska, očišćena od oficira venizelista, upozorila je da neće tolerisati vladu zasnovanu na glasovima komunista. U pokušaju da obuzda vojsku, kralj Đorđe II je smenio ministra vojnog Joanisa Metaksasa, penzionisanog rojalističkog generala, čija je mala rojalistička partija obezbedila sedam mesta u parlamentu.

Međutim, već u aprilu 1936. kralj je Metaksasu dao premijerski mandat.

Kako piše istoričar sa Solunskog univerziteta Tanasis D. Sfikas, pod uticajem izbijanja španske revolucije, u maju 1936, duvanski radnici u štrajku u Solunu su sa podignutim pesnicama uzvikivali “Španija, Španija!”. Protest se završio krvoprolićem, sa 12 mrtvih. Dan kasnije, levičarski dnevnik “Rizospastis” objavio je fotografiju majke 25-godišnjeg Tasosa Tusija koja tuguje nad telom mrtvog sina. Pesnik Janis Ricos je video tu sliku i za dva dana, gotovo ne jedući i ne spavajući, i kako je kasnije pričao, jecajući kao narikača Maniota s Peloponeza, napisao je prvih 14 delova svoje poeme Epitaf. U roku od nekoliko dana, jedna knjižara grčkih komunista je objavila tu epsku pesmu. Rasprodato je 9.750 primeraka, a preostalih 250, zajedno sa knjigama Marksa, Lenjina i Gorkog, spalili su ljudi Joanisa Metaksasa u Hramu Zevsa sa Olimpa.

U novembru 1936. od 261 prisutnog poslanika, 241 je glasao za Metaksasov predlog da se parlament raspusti. Da bi oslabili politički uticaj levice, liberali i pripadnici političkog centra su podržali vanparlamentarnu vladavinu autoritarnog generala.

Tokom tih tektonskih potresa porodica Teodorakis se dalje selila, u Pirgos u zapadnoj Grčkoj (1938–39), zatim Tripolis (1939–43)…

ΟΧΙ, 1940

Kada je 1940. Musolini uputio Grčkoj ultimatum, a Joanis Metaksas odgovorio čuvenim “ohi” (Οχι, Ne) i kada su italijanski garnizoni iz Albanije nasrtali preko granice, ta reč od tri slova je postala bojni poklič Grka bez obzira na ideologiju.

Mikis Teodorakis, koji je tada živeo u Tripolisu na Peloponezu, seo je u voz i krenuo u Larisu – u rat. Zaspao je u vozu, žandarmi su ga uhapsili i vratili kući. Otac se ljutio na njega zbog mladalačkog avanturizma; odgovorio mu je da ne bi trebalo da ga grdi zbog toga što je učinio isto što i on, kada je mladosti bio učesnik balkanskih ratova. Otac mu je na to kazao: “Ali ja sam tada imao šesnaest godina, a tebi je samo petnaest”.

Teodorakis je potom, kao član ultranacionalističke omladinske organizacije Joanisa Metaksasa, zbrinjavao ranjenike u gradskoj bolnici. Kako piše istoričar Milan Ristović, Teodorakisovo kratkotrajno članstvo u EON–u je više bilo izraz mladalačke želje da oponira ocu, strasnom venizelisti, nego prihvatanje ideja koje je diktatura nudila.

DVA POKRETA OTPORA

Nakon što su se grčke trupe generala Papagosa u gudurama Epira i zapadne Makedonije suprotstavile tehnički nadmoćnijim italijanskim snagama, Metaksas je preminuo krajem januara 1941. i nije doživelo slom Grčke posle nemačkog blickriga iz pravca Jugoslavije i Bugarske. Kruna se s ostacima režima domogla utočišta kod Britanaca u Egiptu; Grčka je podeljena između sila Osovine; Bugari su zauzeli istočnu Makedoniju i Trakiju, Albanci severni deo Epira, a Nemci strateški važne tačke uključujući Atinu, Solun, provinciju Evros na turskoj granici, Krit i još neka ostrva, dok su Italijani okupirali veći deo Grčke. U Atini je uspostavljena marionetska vlada.

Sa svojih sedamnaest godina, Teodorakis je 1942. pristupio levičarskom Narodnooslobodilačkom frontu (Ethniko Apelevtherotiko Metopo, EAM), čije je gerilsko krilo Narodnooslobodilačku vojsku (Ethnikós Laïkós Apeleftherotikós Stratós, ELAS) na talasu borbenog raspoloženja masa nakon otpora Musoliniju aktivno predvodila Komunistička partija Grčke (Kommounistikó Kómma Elládas, KKE).

S druge strane, delovao je i znatno inertniji konkurentski pokret opora pod vođstvom pukovnika Napoleona Zervasa – nacionalistička, konzervativna Grčka nacionalna demokratska liga (Ellínikos Dímokratikos Ethnikós Strátos, EDES), koji su podržavali Britanci.

Velika glad 1941/2. odnela je oko 300.000 života. Kada je 25. marta 1943. kao pripadnik EAM-a organizovao demonstracije protiv italijanskih okupatora u Tripolisu, Teodorakis je udario italijanskog vojnika. Uhapšen je i mučen ne bi li odao imena vođa demonstracija. Kada je izašao iz zatvora, postao je član KKE.

Šef italijanske policije mu je nešto kasnije nasred ulice stavio ruku na rame, zapevao La dona e mobile i odveo ga u zatvor. Rekao je da “voli patriote, a mrzi komuniste”, ali da je odlučio da ga uhapsi i protera u Atinu pošto će Tripolis ubuduće kontrolisati Nemci, koji traže da im se dostavi spisak od 20 pobunjenika koji će biti streljani za primer drugima. Nekoliko dana kasnije taj Italijan je poginuo.

I Teodorakisovi roditelji i njegov brat Janis preselili su se tada u Atinu, gde je Mikis prvo upisao pravni fakultet. Dok su bili na Peloponezu, otac i profesor matematike su se nadali da će Mikis, koji je dobro vladao matematikom, postati arhitekta, ali njega je zanimala samo muzika. Kada je u bioskopu u Tripolisu u jednom od nemačkih filmova čuo Betovenovu 9. simfoniju, to je toliko delovalo na njega da se razboleo od groznice.

Direktor Atinskog konzervatorijuma primio ga je na studije.

Važniji od studija za njega je u to vreme ipak bio ilegalni rad za ELAS. Ponovo je uhapšen. Tada je s njim uhapšen i njegov prijatelj koji je potom mučen i ubijen. Pošto je u Teodorakisovim ličnim dokumentima bilo naznačeno da je kompozitor, Nemci su ga podrugljivo nazivali “komponistom” i drali se na njega pominjući Betovena i Vagnera. Nekako je uspeo da pobegne.

Do prvih ozbiljnijih čarki ELAS-a i EDAS-a dolazi nakon pada Italije 1943. kada je ELAS zarobio i zadržao za sebe veliku količinu italijanskog naoružanja, zbog čega je London prestao da ga pomaže.

DEKEMVRIANA, “BRITANSKA PRLJAVA TAJNA”

Ipak, na Libanskoj konferenciji u Bejrutu krajem maja 1944. u Grčkoj je formirana vlada nacionalnog jedinstva koju su činili predstavnici svih oružanih frakcija otpora, na čelu s Jorgosom Papandreuom kao premijerom i arhiepiskopom Damaskinosom u ulozi regenta.

Po iskrcavanju saveznika oktobra 1944, sve snage otpora stavljene su pod komandu britanskog generala Skobija.

Prvog decembra te godine general Skobi i Papandreu su ultimatumom zatražili razoružavanje svih gerilskih formacija koje nisu podređene vladi. Komunistički ministri su zbog toga podneli ostavke, a EAM je proglasio generalni štrajk.

Teodorakis je kao kapetan ELAS–a učestvovao u levičarskoj pobuni 3. decembra 1944, poznatoj pod imenom Dekemvriana, tokom koje su na trgu Sintagma u Atini vladini žandarmi sa krovova pucali iz mitraljeza na dvesta hiljada demonstranata, uprkos tome što su nosili grčke, američke, britanske i sovjetske zastave, uzvikivali “Viva Čerčil! Živeo Ruzvelt! Živeo Staljin!”. Intervenisala je i britanska vojska. Dvadeset osmoro ljudi je ubijeno, a više stotina ranjeno.

Kako je pisao “Gardijan” u tekstu “Atina 1944: Britanska prljava tajna”, to je bio dan kada je, nakon što su se Nemci povukli iz Atine, Britanija, koja je još bila u ratu s Nemačkom, otvorila vatru i dala oružje lokalcima – koji su sarađivali sa nacistima – da pucaju na masu ljudi koja je demonstrirala u znak podrške partizanima sa kojima je Britanija bila u savezu tri ratne godine.

“Gardijan” konstatuje kako je britanska logika bila brutalna i perfidna: premijer Vinston Čerčil je smatrao da je unutar EAM-a, koji je podržavao tokom rata, uticaj KKE postao jači nego što je on računao i da je dovoljan da ugrozi njegov plan da vrati na presto grčkog kralja Đorđa II i da suzbije komunizam u Grčkoj.

ELAS – koji je držao većinu seoskih područja Grčke – odgovorio je napadima na britanske trupe i njima lojalne grčke snage. Borbe su se rasplamsale širom Peloponeza, a i u centru Atine. Britanci su iz Italije dovukli još dve divizije kao pojačanje.

Posle jednomesečnih krvavih uličnih borbi, sukob je okončan sporazumom u Varkizi. Britanska vojska je razoružala ELAS, zarobila 130.000 levičarskih boraca i predala ih grčkim desničarskim vlastima…

Glave dvojice levičarskih vođa Arisa Veluhjotosa i Leona Cavelasa – koji nisu priznali taj sporazum i bili ubijeni u borbi ili su izvršili samoubistvo – bile su odsečene i obešene o ulične kandelabre u Trikali.

Kada je u britanskom Parlamentu postavljeno pitanje o tome, rečeno je da je to u skladu s antičkim običajima kada su u pitanju razbojnici. Cinizam sudbine je hteo da je Aris istog dana bio isključen iz Komunističke partije zbog nepoštovanja sporazuma iz Varkize.

ZATOČENIK NA OSTRVU MAKRONISOS

U februaru 1945. kapetan ELAS–a Teodorakis je uhapšen i u zatvoru podvrgnut mučenju. Zahvaljujući očevim političkim vezama i intervenciji, dobio je manju vremensku kaznu.

Grčki istoričar Džon O. Jatrides je opisao ovo doba kao vreme kada su tajne desničarske bande i paravojne organizacije pokrenule kampanju sumnjičenja, bezakonja, zastrašivanja i terora protiv levice (komunista).

Kada je sledeće, 1946. godine, ponovo učestvovao na demonstracijama, Teodorakisa su toliko pretukli da su svi mislili da nije preživeo i prebačen je u mrtvačnicu. Zadobio je prelom lobanje i povredu oka…

Neko vreme je živeo ilegalno u Аtini, a posle drugog hapšenja 1947. godine, prognan je na ostrvo Ikarija, potom je 1948. interniran u logor na izduženom suvom ostrvu Makronisos jugoistočno od Atine. Tamo su mu, tokom torture 1949, igrali na grudima i polomili ruku i nogu, tako da je u teškom stanju prebačen u vojnu bolnicu. Posle oporavka pušten je iz zatvora i poslat je na lečenje u Atinu gde su ga takođe tukli. Sa ocem koji mu je došao u posetu nije mogao ni da razgovara jer mu je bila iščašena vilica. Nakon dva meseca takvog “lečenja” vraćen je na Makronisos gde ga ponovo muče. Teodorakisa je otac 1949. nekako uspeo da oslobodi kao invalida. Izgledao je kao duh sa štakama. Pričao je kasnije da je preživeo komponujući u glavi i pamteći melodiju. Da li i onu u kojoj Marija Faranturi peva: “Na obali dugoj, beloj kao golubica, bili smo žedni u podne…”

POLITIČKI ZATVORENICI I IZGNANICI

Građanski rat, koji je okončan krajem 1949, odneo je oko 150.000 žrtava. Neke procene istoričara govore o 80.000 zatočenih. U prenatrpanim zatvorima Grčke 1945. suđenje je čekalo 17.984 osoba, kazne je izdržavalo 2.388, dok je 15.596 bilo u “preventivnom pritvoru”.

U septembru 1947. godine bilo je 19.620 političkih zatvorenika, a 36.948 političkih izgnanika u centrima za reindoktrinaciju na grčkim ostrvima; u juna 1948. bilo je 12.695 političkih zatvorenika, a 15.242 interniranih na Makronisosu, u avgusta 1949. u logorima je bilo 31.400 zatočenika.

Jugoslavija je dala azil grčkim partizanima izbeglim iz Grčke. U bivšem folkdojčerskom selu Buljkesu u blizini Bačkog Petrovca, današnjem Magliću, do 1948. živelo je oko četiri i po hiljade grčkih izbeglica u svojevrsnoj eksteritorijalnoj autonomnoj komuni pod rukovodstvom KKE, koja je čak štampala vlastiti novac. Tako je bilo sve do novembra 1948; tada je, u vreme sukoba sa Staljinom, izbeglički kamp raseljen uz incidente u kojima je ubijen predsednik komune Pektasidis i nekolicina njegovih pristalica, a većina bivših grčkih partizana zbog optiranja za Informbiro iseljena je u Čehoslovačku.

Vafijadis Markos, ratni komandant ELAS–a, isključen je iz KKE 1948, živeo je u izolaciji u gradu Penza, 700 kilometara jugoistočno od Moskve. Kad ga je sreo Teodorakis, osamdesetih godina prošlog veka, na njemu je “video odelo sašiveno još 1956. godine”. U Grčku se vratio 1983. godine, a 1989. je počasno biran u parlament kao član stranke PASOK. Dobio je generalski čin. Umro je 1992. Nikos Zaharijadis je ostao u egzilu i umro je 1973. u Sugrutu u Sibiru.

VEROVATNO NOVI STRAVINSKI

Po povratku iz koncentracionog logora Makronisos, Teodorakis je 1953. diplomirao na Atinskom konzervatorijumu i poslat je u Aleksandropolis da odsluži vojsku. Ali, dve nedelje kasnije, komandant je pronašao njegov dosije, stavio ga iza rešetaka i zapretio mu da će ga prognati na Makronisos. Teodorakis je pokušao da izvrši samoubistvo. Jeo je barut. Poslat je u bolnicu u Solun, a tamo je bilo gore nego na Makronisosu. Otac je nekako izmolio da ga prebace na Krit, da tamo odsluži vojni rok.

Po povratku iz vojske, Teodorakis se kratko vreme zadržao na Kritu kao direktor muzičke škole. Kasnije je u kritskoj crkvi Svete Trojice (Agia Trijada) komponovao himne za nedeljnu liturgiju, Himnu Bogu i oko 30 drugih bogoslužbenih pesama.

Inače, za religioznu muziku vezao se u detinjstvu, jer je njegova majka Aspasija Pulakis bila religiozna i muzički nadarena. Imao je samo osam godina kada ga je na jonskom ostrvu Kefaloniji 1933. mitropolit u školi izabrao među dvadeset đaka koji će da pevaju na Veliki petak. Ratne 1943, sa osamnaest godina, Teodorakis je već komponovao oratorijum Simfonija broj 1, koja za osnovu ima religioznu potragu za dobrim između svetla i tame.

Posle povratka s Krita 1953. bio je muzički kritičar i napisao je muziku za dva baleta.

Oženio se Mirtom, koja ga je dugo čekala i postao je njen prvi pacijent, pošto je upravo završila studije medicine.

Sledeće godine je kao stipendista francuske vlade upisao studije na Pariskom konzervatorijumu.

Već 1958. Mikis Teodorakis se ubrajao među nove zvezde ozbiljne muzike u Zapadnoj Evropi. Muzički kritičar “Monda” ga opisuje kao “verovatno novog Stravinskog”. Bendžamin Britn hvali mladog grčkog kolegu u nekoliko novinskih intervjua. Žiri kome je predsedavao Dmitrij Šostakovič dodelio mu je zlatnu medalju na Moskovskom takmičenju kompozitora 1958. Nagradu “Sibelijus” za simfonijska dela dobija od žirija koji su činili španski vilončelista Pablo Kazals, mađarski kompozitor i filozof Zoltan Kodali i francuski kompozitor Darijus Mijo.

Njegove balete izvode Teatar “Sara Bernar” u Parizu i Kraljevski balet u londonskom Kovent gardenu. Njegova Antigona izvedena je više od 150 puta. Teodorakis je u svojoj knjizi Gde mogu da nađem svoju dušu? napisao da je tragedija predstavljala njegov umetnički ideal i da je srećan što upotpunjava svoj životni san komponujući lirske tragedije (opere) Medeju, Elektru i Antigonu.

Teodorakisovu duboku ljubav prema antičkim tragičarima, filozofima, matematičarima i astronomima, čija dela je čitao na starogrčkom, razvio je kod njega profesor gimnazije u Tripolisu, uticajni grčki filozof Evangelos Papanokos (1900–1982).

Asteris Kulutas piše da su reči Pitagorinog učenika Filolaja, da vatra i muzika predstavljaju dar čovečanstvu, postale polazna tačka za Teodorakisove teorije univerzalne harmonije, muzike sfera i teorije muzike i brojeva.

ZA KOGA PIŠEM MUZIKU?

Kada je epska pesma Epitaf ponovo objavljena 1958. godine, Janis Ricos je poslao primerak Mikisu Teodorakisu u Pariz, koju je ovaj počeo da čita u svom automobilu dok je čekao da njegova žena Mirto završi kupovinu. Vratila mu se slika kako je zajedno sa Ricosom i drugim komunistima i levičarima robijao na Makronisu, sa koga se, po sopstvenim rečima, vratio kao olupina, u užasnom stanju koje je trajalo čitavu deceniju. Imao je epileptične napade i gubio je svest, a kad bi se osvestio, nije znao ko je.

Iste večeri je počeo da traži melodiju za Ricosove stihove. “Čudno je”, rekao je Teodorakis, “kada sam napisao muziku za Epitaf, osetio sam se bolje.”

Za njega je tada vitalno pitanje glasilo: za koga komponujem? Ko je moj partner u dijalogu? Tada je odlučio da aristokratsko-buržoasku publiku Pariza i Londona zameni za širu javnost u Grčkoj.

Jednu kopiju partiture prosledio je u Atinu, kolegi kompozitoru Manosu Hadžidakisu.

Manos Hadžidakis je ponudio da aranžira osam Teodorakisovih Epitafskih pesama, a zatim ih je za Fideliti rekords snimio sa svojom muzom, pevačicom Nanom Muskuri, sa kojom je doživeo veliki uspeh i dobio Oskara za muziku u filmu Nikad nedeljom sa Melinom Merkuri u glavnoj ulozi. Kod nas je ta pesma poznata pod naslovom Deca Pireja, u kojoj je Lola Novaković pevala o radosnom svetu na toplim obalama juga gde laste traže dom.

Kada se vratio 1960. u Grčku, Teodorakis je bio oduševljen Hadžidakisovim znakom prijateljstva, međutim, počeo je da shvata da Nanino nežno izvođenje tih pesama zapravo ne odgovara njegovoj estetici koja je, poput njega samog, bila ponosnija i čvršća.

TALASI VISOKI, TUGA VELIKA, A GREH GORAK

U nekoj taverni pronašao je Grigorisa Bitikocisa, bivšeg vojnika, koga je upoznao dvadeset godina ranije, kao 23–godišnji izmučeni ratni zarobljenik u koncentracionom logoru na ostrvu Makronisos. Shvatio je da grub, nesofisticiran glas tog vojnika – koji nije imao ništa zajedničko sa pojmom “visoke umetnosti”, niti sa bilo kakvim njegovim dotadašnjim umetničkim ambicijama – izražava želju, autentičnost i preživeli duh običnog naroda.

I Teodorakis je u studiju Kolumbije snimio osam istih pesama sa Bitikocisom i najpoznatijim sviračem buzukija iz tog perioda Manolisom Kiotisom.

Muzički kritičari su bili jednoglasni u pohvalama Hadžidakisove verzije. A Teodorakisov iskorak u shvatanju odnosa “ozbiljne” i “narodne” muzike je u krugovima političkih i muzičkih tradicionalističkih čistunaca prezrivo opisivan kao levičarska provokacija.

I levica, kojoj su pripadali i Janis Ricos i Mikis Teodorakis, oštro se protivila Teodorakisovoj verziji. Jedan kritičar u “Elefteriji” čak je pisao o “malom građanskom ratu”.

Posle nekoliko nedelja, međutim, nije se mogao sresti Grk na ulici koji nije znao pesme koje je pevao Grigoris Bitikocis. Rođen je novi stil muzike i potpuno novi ukus. Jedan kritičar je primetio da je to zvučalo kao kada bi britanski kompozitor klasične muzike Bendžamin Briten snimio ploču stihova američkog pesnika s reputacijom propovednika levice Vinstana Hjua Odena, u vokalnoj interpretaciji nadbiskupa od Kenterberija, a da je onda ta ploča izbacila Bitlse sa liste Top 10.

Istoričar Milan Ristović piše da je Teodorakis u elitne koncertne dvorane grčke prestonice i na radio-stanice uveo “prokaženu muziku” kao što su pesme rebetiko (rembetiko), nastale kao amalgam različitih muzičkih uticaja u lučkim kafanama, bordelima i pušionicama opijuma u Solunu i u pirejskoj četvrti Trumpa, gde se neuvijeno peva o kupljenoj ljubavi, socijalnim problemima, bedi, alkoholu i hašišu. Te pesme su bile vid izražavanja socijalnog nezadovoljstva i satirični ventil kojim se ismevaju vlast i lažni moral. To nije moglo da prođe bez posledica po Teodorakisa: godine 1961. njegova muzika je po nalogu vlade Konstantina Karamalisa skinuta sa radio-programa.

Što nije iznenađenje, s obzirom na to da je kroz pesmu Tuga (Kaimos Καημός) Bitikocisov opor i autentični glas dočaravao neprevladanu kolektivnu ratnu traumu: “Obala mora duga, talasi visoki, tuga velika, a greh gorak…”